11 DOKAZI ZA MLADU PLANETU
Ovo je lista prirodnih fenomena koji su u sukobu sa evolucionom idejom da su Zemlja i Svemir stari više milijardi godina. Svaki ukazuje na maksimalnu moguću starost koja je ipak mnogo manja od pretpostavljene evolucione starosti. Postoji mnogo više dokaza da naša planeta nije toliko stara koliko evolucionisti očekuju na osnovu svojih pretpostavki, ali su ovi nabrojani zbog kratkoće i jednostavnosti.
Rezultati upućuju na maksimalnu moguću starost, a ne na stvarnu starost. Prema tome, ove "gornje granice": (a) negiraju evolucionu vremensku skalu milijardi godina i (b) podudaraju se sa biblijskom vremenskom skalom od 6 000-10 000 godina.
1. Zemljini kontinenti prebrzo erodiraju: Svake godine, voda i vetrovi i vulkani erodiraju oko 25 milijardi tona prašine i stena kontinenata i odnesu ih u okean. Po toj stopi, za samo 14 miliona godina svi kontinenti bi erodirali do nivoa mora. Ipak se pretpostavlja da je većina kopna bila iznad nivoa mora hiljadama miliona godina. S druge strane, ako se kopno stalno uzdiže i eroduje, to bi uklonilo sve sedimentne stene. Ipak, danas postoje mnoge navodno "prastare" sedimentne stene, datirane na milijarde godina. Za toliko navodno vreme, kopno bi erodovalo više puta, a ipak svuda nalazimo "stare" sedimentne stene. Neki kažu da je ranije klima bila daleko suvlja, pa je i erozija bila sporija. Međutim, u velikom delu fosilnog zapisa nađena je biljna vegetacija koja ukazuje na vlažne uslove koji su postojali u prošlosti.
2. Nema dovoljno sedimenata na morskom dnu: Poslednje geološke teorije (pločaste tektonike) kažu da su okeanska dna stara 200 miliona godina. Po sadašnjoj stopi sediment ulazi u okean sa kontinenata stopom od 27,5 milijardi tona godišnje. Na dnu ima 410 miliona milijardi tona sedimenta. To znači da je okeansko dno ne može da bude starije od 15 miliona godina, ako na početku uopšte nije imalo sedimenta i ako je stopa sedimentacije uvek bila ista. Neki evolucionisti bi da ovo objasne teorijom subdukcije (velike oblasti morskog dna gurnute duboko u zemlju) koja bi mogla da savlada problem. Međutim, niska stopa subdukcije podrazumeva da se u "200 miliona godina" gore spomenutih nije moglo premestiti više od 10% dolazećeg sedimenta, što je premalo da bi se rešila ova protivrečnost. Takođe postoje velike zone morskog dna (npr. Tasmanijsko more kod Australije) koje ne mogu biti deo takvih "zona subdukcije". Iz ovih razloga, argument za mlado morsko dno je opravdan. U proseku, okeansko dno ima samo oko 250 metara sedimenata.
3. Okean prebrzo akumulira natrijum: Svake godine reke i drugi izvori donesu više od 450 miliona tona natrijuma u okean. Samo 27% ovog natrijuma uspeva da napusti okean svake godine. Kako je sada poznato, ostatak se jednostavno akumulira u okean, ali okeani ipak nisu preslani. Ako more uopšte nije imalo natrijuma na početku kada je nastalo, što je malo verovatno, sadašnja količina natrijuma bi se akumulirala za manje od 32 miliona godina po današnjoj ulaznoj i izlaznoj stopi. To je mnogo manje od zamišljene evolucione starosti okeana od 3-4 milijarde godina.
Ne tvrdimo da je okean star 32 miliona godina, nego da ne može da bude stariji od toga, a evolucionistima je potrebno da okean bude 100 puta stariji. Dakle, okeani nisu dovoljno slani (nemaju dovoljno NaCl) da bi potvrdili evoluciju.
4. Zemljino magnetno polje slabi suviše brzo: Planeta Zemlja ima geo-magnetski omotač koji nas štiti od kosmičkog zračenja. Jačina geo-magnetskog omotača 1835.godine bila je 85,6 x 1021 A/m; a do danas je kontinuirano slabilo do 80,1 x 1021 A/m. To znači da je vreme poluraspada geo-magnetskog polja 1400 godina. To znači da će ovaj magnetni omotač planete Zemlje nestati za oko 9000 godina, a mnogo pre toga će prestati efikasno da nas štiti. A druge strane, ako bi Zemlja bila stara 8000 godina, imala bi geo-magnetno polje jačine 98 gausa, što bi odgovaralo magnetnoj zvezdi! Pre 52 000 godina bila bi pulsar. Život bi bio nemoguć na magnetnoj zvezdi, što znači da Zemlja ne može da bude toliko stara, nego je mlada planeta. Po izmerenoj stopi raspadanja, magnetno polje Zemlje ne može biti starije od 10 000 godina.
Vreme poluraspada Zemljinog magnetnog polja je 1400 godina, a meri se već 25% vremena od 1400 godina. S druge strane, vreme poluraspada urana-238 je 4,5 milijardi godina i meri se svega 0,000002% od vremena njegovog poluraspada. To znači da je merenje vremena smanjenja jačine Zemljinog magnetnog polja preciznije od merenja radioaktivnog raspada.
5. Fosili drveća koji prolaze kroz više slojeva: Evoluciona teorija tvrdi da se gornji sloj nataložio sporom akumulacijom milionima godina posle donjeg sloja. "Polistratski" (višeslojni) fosili drveća, koji prolaze kroz više od jednog geološkog sloja, opisani su u prihvaćenoj geološkoj literaturi. Npr. u Joggins-u, Nova Škotska, mnoga uspravna fosilna stabla prolaze kroz 760m geološkog sloja, prolazeći 20 geoloških ležajeva. Ovo drveće je sahranjeno brže nego što je stiglo da istruli. To ukazuje da se cela formacija, za koju evolucionisti tvrde da se taložila milionima godina, u stvari nataložila naglo, najviše za nekoliko godina. Svuda po svetu u tlu ima mnogo polistratskog drveća. U rudnicima uglja, ona su sasvim uobičajena pojava. Takođe i fosilizovana životinjska tela presecaju više slojeva ili lamina u steni. Nađene su čak i krhke biljke prečnika od 3-15 cm, što znači da nisu zatrpavane sporim evolucionim procesom, nego u katastrofi kao što je Potop. Da su lagano zatrpavane, istrulile bi, bakterije bi ih razložile ili bi bile pojedene od predatora.
6. Mnogi slojevi su suviše savijeni: U mnogim planinskim oblastima, slojevi debljine više stotina metara iskrivljeni su i savijeni u obliku ukosnice (šnale za kosu). Uobičajena geološka vremenska skala govori da su ove formacije bile duboko sahranjene i očvrsle tokom hiljada miliona godina PRE nego što su savijene. Ipak savijanje se dogodilo bez lomljenja, sa tako malim poluprečnikom da je cela formacija trebalo još uvek da bude vlažna i neočvrsla kada se savijanje dešavalo. Ovo ukazuje da je vremenski interval između taloženja i savijanja manji od nekoliko hiljada godina.
7. Fosili van redosleda remete vremensku tabelu: Prema evolucionoj vremenskoj skali, borovi se nisu mogli pojaviti ranije od pre 350 miliona godina. Ali fosil borovog polena je nađen u prekambrijumskom Hakatai škriljcu Velikog Kanjona, za koji se pretpostavlja da je star oko 1,5 milijardi godina i nedvosmisleno pre nego što se pretpostavlja da se bilo koji kopneni organizma pojavio. Istraživanja su pažljivo ponovljena i proverena pod striktno kontrolisanim uslovima od komisije naučnika koji su istraživali fosil borovog polena skeniranjem elektronskim mikroskopom i dobijenom nezavisnom procenom drugih stručnjaka. Ovakvi nalazi bacaju sumnju na metode određivanja starosti, pa prema tome i na evolucionu vremensku tabelu
8. Bezroditeljski radiooreoli polonijuma nisu mogli da nastanu spontano u poznatim prirodnim uslovima:
Kada se atomi raspadaju, atomi različitih elemenata oslobađaju različitu količinu energije. Ova energija oštećuje strukturu minerala u kome se atom nalazi, a prečnik oštećenog dela pokazuje nivo oslobođene energije. Ta oštećenja su sfernog oblika oko centra i izgledaju kao oreoli svetaca. Ovi krugovi su postali poznati kao "pleohroični (obojeni) oreoli" ili radio oreoli.
238U --> 234Th --> 234Pa --> 234U --> 230Th --> 236Ra --> 222Rn --> 218Po --> 214Pb --> 214Bi --> 214Po --> 210Pb --> 210Bi --> 210Po --> 206Pb
Lanac raspada urana 238
Uran (U) se raspada do olova (Pb) kroz seriju međustepenih koraka, od kojih svaki ima svoj vlastiti karakteristični iznos energije raspadanja. Svaki element ima svoj vlastiti koncentrični oreol. Posmatranjem određenog niza oreola, može se odrediti sastav prvobitnog umetnuća (ili tip roditeljskog elementa koji je bio prisutan kada je mineral nastao).
Međutim, neki od ovih međustepenih raspadajućih koraka imaju veoma kratko vreme poluraspada. Na primer, kada se radon-222 (vreme poluraspada t1/2 = 3,82 dana) raspada u polonijum-218 (t1/2 = 3,05 minuta), on se odmah zatim, vrlo brzo raspada u olovo-214. Isto tako, kada se bizmut-214 (t1/2 = 29,7 minuta) raspada u polonijum-214 (t1/2 = 0,00016 sekundi), on se odmah zatim, vrlo brzo raspada u olovo-210. Očigledno, atom se ne zadržava dugo u stanju polonijuma, nego se raspada u sledeći izotop u lancu raspada.
Začuđujuće je da se grupa oreola karakterističnih polonijumovih izotopa nekada nalazi bez uranijumovih oreola koji mnogo sporije nastaju, pokazujući da nema dokaza o postojanju roditeljskih atoma uranijuma - već samo polonijuma. Očigledno, na ovom mestu nikada nisu postojali atomi uranijuma, i prvobitni atomi morali su biti samo polonijumski.
Za granit se smatra da mu je potrebno više godina hlađenja od prvobitnog usijanog stanja, da bi se formiralo nekoliko tipova kristala minerala. Čak i pegmatit, krupnozrna vrsta granina, koji se često pojavljuje u obliku žila u granitu, zahteva za očvršćavanje vreme koje se može meriti. Pošto izotopi polonijuma imaju veoma kratko vreme poluraspada, izgleda neverovatno da se polonijumovi oreoli pojavljuju sami bez dokaza o njihovim roditeljskim elementima. To nas navodi na zaključak da su ovi graniti bili trenutno stvoreni u očvrslim uslovima uz prisustvo polonijumovih umetnuća, koji su se zatim raspadali.
Bezroditeljski radiooreoli polonijuma-218, koji nemaju dokaze za svoje majčinske elemente, ukazuju na kratko stvaranje naše planete ili drastične promene u stopi radioaktivnog raspada.
Polonijumovi efekti, izazvani od njih samih, nisu mogli da nastanu u polagano hlađenom granitu, niti su mogli da migriraju na sadašnju lokaciju pošto je njihovo raspadanje prebrzo. Granit je trebalo da bude najpre u tečnom stanju, tako da je polonijum mogao da se koncentriše na određenom mestu, a zatim je morao biti čvrst kada se polonijum raspadao, da bi zone oštećenja bile sačuvane. Ali granit se hladi suviše sporo, a polonijum se raspada suviše brzo da bi se zadovoljio bilo koji scenario osim trenutnog stvaranja. Evolucionisti su ovo nazvali "mala misterija".
Ova činjenica se jedino uklapa u ideju da je Bog stvorio polonijum, sa njegovim kratkim vremenom poluraspada, i dopustio da se trenutno raspadne tokom sedmice stvaranja, ili kada su stvorena bića pala u greh, ako je radioaktivnost posledica greha.
Bog je ostavio oreole polonijuma kao znak da je On stvorio svet. Oni nose otiske Božjih prstiju.
9. Nema dovoljno helijuma u Zemljinoj atmosferi: Sve familije radioaktivnih elemenata koje se prirodno dešavaju, stvaraju helijum kada se raspadaju. Atom helijuma je lako isparljiv i pokretljiv, pa migrira kroz stenu i odlazi u atmosferu.
Poznata je količina helijuma u atmosferi, kao i stopa povećanja količine helijuma u atmosferi. Ako bi radioaktivni raspad trajao milijardama godina, kao što tvrde evolucionisti, trebalo bi da se pronađe mnogo helijuma na njegovom putu u Zemljinu atmosferu. Helijuma u atmosferi ima 3,5 x 109 tona. Godišnje se oslobodi iz urana i torijuma 300 000 tona helijuma. Stopa izlaska helijuma iz atmosfere u svemir je mala. Ako pri stvaranju Zemlje uopšte nije bilo helijuma, onda je po sadašnjoj količini helijuma Zemlja stara manje od 10.000 godina. Ako je Bog prilikom stvaranja stvorio i određenu količinu helijuma, onda je Zemlja još mlađa.
Naravno, prilikom Potopa produkcija Helijuma je bila mnogo veća od današnje. To znači da je atmosfera Zemlje mnogo mlađa od evolucionih 5 milijardi godina, jer u atmosferi nema dovoljno helijuma.
10. Previše helijuma u vrućim stenama: Studija objavljena u Geophysical Research Letters pokazuje da helijum proizveden radioaktivnim raspadom u dubokim, vrelim stenama još nije otišao u atmosferu. Po brzini migracije helijuma kroz stene, kad bi stene bile milijarde godina stare, trebalo bi da sadrže mnogo manje helijuma nego što je otkriveno.
11. Nema dovoljno skeleta iz kamenog doba: Evolucioni antropolozi kažu da je kameno doba trajalo najmanje 100 000 godina, tokom kojih je svetska populacija Neandertalaca i Kromanjonaca bila približno konstantna, između 1 milona i 10 miliona. Sve ovo vreme su sahranjivali svoje mrtve sa umetničkim predmetima. Po ovom scenariju, trebalo bi da su sahranili najmanje 4 milijarde ljudi. Ako je evoluciona vremenska skala tačna, zakopane kosti ostaće mnogo duže od 100 000 godina. Trebalo bi da postoji još mnogo skeleta, od pretpostavljenih 4 milijarde skeleta iz Kamenog Doba (i izvesni zakopani umetnički predmeti). Ipak, samo mali deo od ovog broja je nađen. Ovo ukazuje da je Kameno Doba bilo mnogo kraće nego što evolucionisti misle, nekoliko stotina godina u mnogim oblastima.
12. Poljoprivreda je previše mlada: Uobičajena evoluciona slika je čovek koji opstaje kao lovac i sakupljač 100 000 godina tokom Kamenog Doba pre nego što je otkrio poljoprivredu pre 10 000 godina. Ipak, arheološki dokazi pokazuju da je čovek Kamenog Doba bio inteligentan kao i mi. Prilično je neverovatno da niko od pomenutih 4 milijarde ljudi, nije otkrio da biljke rastu iz semena. Verovatnije je da je čovek bio bez poljoprivrede manje od nekoliko stotina godina, ako je i bio ikada bez nje.
13. Pisana istorija je suviše kratka: Prema evolucionistima, čovek Kamenog Doba postojao je 100.000 godina pre prvog pisanog zapisa starog oko 4.000 do 5.000 godina. Praistorijski čovek je gradio megalitne spomenike, lepo je slikao po pećinama i vodio zapise o mesečevim menama. Zašto bi čekao hiljadu vekova pre nego što bi iskoristio iste veštine da zapiše istoriju?
14. Galaksijski vetrovi su prebrzi: Zvezde u našoj galaksiji, Mlečnom putu, kruže oko centra galaksije različitim brzinama. Kruženje unurašnjih zvezda je brže od spoljašnjih. Zabeležene brzine rotacije su tako velike, da kada bi naša galaksija bila starija od nekoliko stotina miliona godina, bila bi bezoblična mrlja umesto sadašnjeg spiralnog oblika. Ipak se pretpostavlja da je naša galaksija stara najmanje 10 milijardi godina. Evolucionisti to zovu "dilema vrtloženja (uvrtanja)" i pokušavaju da je reše složenom teorijom "gustih talasa". Ova talasna teorija ima konceptualni problem i nije potvrđena posmatranjem. Ta dilema ne postoji ako se prihvati da su galaksije nedavno stvorene.
Iz svega ovog možemo da zaključimo da je starost planete Zemlje mnogo manja od starosti koju zahteva evolucija. Jedini način pomoću koga bi sigurno mogli da znamo koliko su stari neki procesi jeste kada bi neko (ili Neko) ko je posmatrao te procese napravio precizne zapise i ostavio ih nama. Tada i jedino tada, mi bi imali istiniti empirijski dokaz. A to je upravo ono što imamo u Bibliji. Posmatrač (u stvari, Učesnik tih događaja) opisao nam je u Svetom Pismu kako se sve to odigralo.
Rezultati upućuju na maksimalnu moguću starost, a ne na stvarnu starost. Prema tome, ove "gornje granice": (a) negiraju evolucionu vremensku skalu milijardi godina i (b) podudaraju se sa biblijskom vremenskom skalom od 6 000-10 000 godina.
1. Zemljini kontinenti prebrzo erodiraju: Svake godine, voda i vetrovi i vulkani erodiraju oko 25 milijardi tona prašine i stena kontinenata i odnesu ih u okean. Po toj stopi, za samo 14 miliona godina svi kontinenti bi erodirali do nivoa mora. Ipak se pretpostavlja da je većina kopna bila iznad nivoa mora hiljadama miliona godina. S druge strane, ako se kopno stalno uzdiže i eroduje, to bi uklonilo sve sedimentne stene. Ipak, danas postoje mnoge navodno "prastare" sedimentne stene, datirane na milijarde godina. Za toliko navodno vreme, kopno bi erodovalo više puta, a ipak svuda nalazimo "stare" sedimentne stene. Neki kažu da je ranije klima bila daleko suvlja, pa je i erozija bila sporija. Međutim, u velikom delu fosilnog zapisa nađena je biljna vegetacija koja ukazuje na vlažne uslove koji su postojali u prošlosti.
2. Nema dovoljno sedimenata na morskom dnu: Poslednje geološke teorije (pločaste tektonike) kažu da su okeanska dna stara 200 miliona godina. Po sadašnjoj stopi sediment ulazi u okean sa kontinenata stopom od 27,5 milijardi tona godišnje. Na dnu ima 410 miliona milijardi tona sedimenta. To znači da je okeansko dno ne može da bude starije od 15 miliona godina, ako na početku uopšte nije imalo sedimenta i ako je stopa sedimentacije uvek bila ista. Neki evolucionisti bi da ovo objasne teorijom subdukcije (velike oblasti morskog dna gurnute duboko u zemlju) koja bi mogla da savlada problem. Međutim, niska stopa subdukcije podrazumeva da se u "200 miliona godina" gore spomenutih nije moglo premestiti više od 10% dolazećeg sedimenta, što je premalo da bi se rešila ova protivrečnost. Takođe postoje velike zone morskog dna (npr. Tasmanijsko more kod Australije) koje ne mogu biti deo takvih "zona subdukcije". Iz ovih razloga, argument za mlado morsko dno je opravdan. U proseku, okeansko dno ima samo oko 250 metara sedimenata.
3. Okean prebrzo akumulira natrijum: Svake godine reke i drugi izvori donesu više od 450 miliona tona natrijuma u okean. Samo 27% ovog natrijuma uspeva da napusti okean svake godine. Kako je sada poznato, ostatak se jednostavno akumulira u okean, ali okeani ipak nisu preslani. Ako more uopšte nije imalo natrijuma na početku kada je nastalo, što je malo verovatno, sadašnja količina natrijuma bi se akumulirala za manje od 32 miliona godina po današnjoj ulaznoj i izlaznoj stopi. To je mnogo manje od zamišljene evolucione starosti okeana od 3-4 milijarde godina.
Ne tvrdimo da je okean star 32 miliona godina, nego da ne može da bude stariji od toga, a evolucionistima je potrebno da okean bude 100 puta stariji. Dakle, okeani nisu dovoljno slani (nemaju dovoljno NaCl) da bi potvrdili evoluciju.
4. Zemljino magnetno polje slabi suviše brzo: Planeta Zemlja ima geo-magnetski omotač koji nas štiti od kosmičkog zračenja. Jačina geo-magnetskog omotača 1835.godine bila je 85,6 x 1021 A/m; a do danas je kontinuirano slabilo do 80,1 x 1021 A/m. To znači da je vreme poluraspada geo-magnetskog polja 1400 godina. To znači da će ovaj magnetni omotač planete Zemlje nestati za oko 9000 godina, a mnogo pre toga će prestati efikasno da nas štiti. A druge strane, ako bi Zemlja bila stara 8000 godina, imala bi geo-magnetno polje jačine 98 gausa, što bi odgovaralo magnetnoj zvezdi! Pre 52 000 godina bila bi pulsar. Život bi bio nemoguć na magnetnoj zvezdi, što znači da Zemlja ne može da bude toliko stara, nego je mlada planeta. Po izmerenoj stopi raspadanja, magnetno polje Zemlje ne može biti starije od 10 000 godina.
Vreme poluraspada Zemljinog magnetnog polja je 1400 godina, a meri se već 25% vremena od 1400 godina. S druge strane, vreme poluraspada urana-238 je 4,5 milijardi godina i meri se svega 0,000002% od vremena njegovog poluraspada. To znači da je merenje vremena smanjenja jačine Zemljinog magnetnog polja preciznije od merenja radioaktivnog raspada.
5. Fosili drveća koji prolaze kroz više slojeva: Evoluciona teorija tvrdi da se gornji sloj nataložio sporom akumulacijom milionima godina posle donjeg sloja. "Polistratski" (višeslojni) fosili drveća, koji prolaze kroz više od jednog geološkog sloja, opisani su u prihvaćenoj geološkoj literaturi. Npr. u Joggins-u, Nova Škotska, mnoga uspravna fosilna stabla prolaze kroz 760m geološkog sloja, prolazeći 20 geoloških ležajeva. Ovo drveće je sahranjeno brže nego što je stiglo da istruli. To ukazuje da se cela formacija, za koju evolucionisti tvrde da se taložila milionima godina, u stvari nataložila naglo, najviše za nekoliko godina. Svuda po svetu u tlu ima mnogo polistratskog drveća. U rudnicima uglja, ona su sasvim uobičajena pojava. Takođe i fosilizovana životinjska tela presecaju više slojeva ili lamina u steni. Nađene su čak i krhke biljke prečnika od 3-15 cm, što znači da nisu zatrpavane sporim evolucionim procesom, nego u katastrofi kao što je Potop. Da su lagano zatrpavane, istrulile bi, bakterije bi ih razložile ili bi bile pojedene od predatora.
6. Mnogi slojevi su suviše savijeni: U mnogim planinskim oblastima, slojevi debljine više stotina metara iskrivljeni su i savijeni u obliku ukosnice (šnale za kosu). Uobičajena geološka vremenska skala govori da su ove formacije bile duboko sahranjene i očvrsle tokom hiljada miliona godina PRE nego što su savijene. Ipak savijanje se dogodilo bez lomljenja, sa tako malim poluprečnikom da je cela formacija trebalo još uvek da bude vlažna i neočvrsla kada se savijanje dešavalo. Ovo ukazuje da je vremenski interval između taloženja i savijanja manji od nekoliko hiljada godina.
7. Fosili van redosleda remete vremensku tabelu: Prema evolucionoj vremenskoj skali, borovi se nisu mogli pojaviti ranije od pre 350 miliona godina. Ali fosil borovog polena je nađen u prekambrijumskom Hakatai škriljcu Velikog Kanjona, za koji se pretpostavlja da je star oko 1,5 milijardi godina i nedvosmisleno pre nego što se pretpostavlja da se bilo koji kopneni organizma pojavio. Istraživanja su pažljivo ponovljena i proverena pod striktno kontrolisanim uslovima od komisije naučnika koji su istraživali fosil borovog polena skeniranjem elektronskim mikroskopom i dobijenom nezavisnom procenom drugih stručnjaka. Ovakvi nalazi bacaju sumnju na metode određivanja starosti, pa prema tome i na evolucionu vremensku tabelu
8. Bezroditeljski radiooreoli polonijuma nisu mogli da nastanu spontano u poznatim prirodnim uslovima:
Kada se atomi raspadaju, atomi različitih elemenata oslobađaju različitu količinu energije. Ova energija oštećuje strukturu minerala u kome se atom nalazi, a prečnik oštećenog dela pokazuje nivo oslobođene energije. Ta oštećenja su sfernog oblika oko centra i izgledaju kao oreoli svetaca. Ovi krugovi su postali poznati kao "pleohroični (obojeni) oreoli" ili radio oreoli.
238U --> 234Th --> 234Pa --> 234U --> 230Th --> 236Ra --> 222Rn --> 218Po --> 214Pb --> 214Bi --> 214Po --> 210Pb --> 210Bi --> 210Po --> 206Pb
Lanac raspada urana 238
Uran (U) se raspada do olova (Pb) kroz seriju međustepenih koraka, od kojih svaki ima svoj vlastiti karakteristični iznos energije raspadanja. Svaki element ima svoj vlastiti koncentrični oreol. Posmatranjem određenog niza oreola, može se odrediti sastav prvobitnog umetnuća (ili tip roditeljskog elementa koji je bio prisutan kada je mineral nastao).
Međutim, neki od ovih međustepenih raspadajućih koraka imaju veoma kratko vreme poluraspada. Na primer, kada se radon-222 (vreme poluraspada t1/2 = 3,82 dana) raspada u polonijum-218 (t1/2 = 3,05 minuta), on se odmah zatim, vrlo brzo raspada u olovo-214. Isto tako, kada se bizmut-214 (t1/2 = 29,7 minuta) raspada u polonijum-214 (t1/2 = 0,00016 sekundi), on se odmah zatim, vrlo brzo raspada u olovo-210. Očigledno, atom se ne zadržava dugo u stanju polonijuma, nego se raspada u sledeći izotop u lancu raspada.
Začuđujuće je da se grupa oreola karakterističnih polonijumovih izotopa nekada nalazi bez uranijumovih oreola koji mnogo sporije nastaju, pokazujući da nema dokaza o postojanju roditeljskih atoma uranijuma - već samo polonijuma. Očigledno, na ovom mestu nikada nisu postojali atomi uranijuma, i prvobitni atomi morali su biti samo polonijumski.
Za granit se smatra da mu je potrebno više godina hlađenja od prvobitnog usijanog stanja, da bi se formiralo nekoliko tipova kristala minerala. Čak i pegmatit, krupnozrna vrsta granina, koji se često pojavljuje u obliku žila u granitu, zahteva za očvršćavanje vreme koje se može meriti. Pošto izotopi polonijuma imaju veoma kratko vreme poluraspada, izgleda neverovatno da se polonijumovi oreoli pojavljuju sami bez dokaza o njihovim roditeljskim elementima. To nas navodi na zaključak da su ovi graniti bili trenutno stvoreni u očvrslim uslovima uz prisustvo polonijumovih umetnuća, koji su se zatim raspadali.
Bezroditeljski radiooreoli polonijuma-218, koji nemaju dokaze za svoje majčinske elemente, ukazuju na kratko stvaranje naše planete ili drastične promene u stopi radioaktivnog raspada.
Polonijumovi efekti, izazvani od njih samih, nisu mogli da nastanu u polagano hlađenom granitu, niti su mogli da migriraju na sadašnju lokaciju pošto je njihovo raspadanje prebrzo. Granit je trebalo da bude najpre u tečnom stanju, tako da je polonijum mogao da se koncentriše na određenom mestu, a zatim je morao biti čvrst kada se polonijum raspadao, da bi zone oštećenja bile sačuvane. Ali granit se hladi suviše sporo, a polonijum se raspada suviše brzo da bi se zadovoljio bilo koji scenario osim trenutnog stvaranja. Evolucionisti su ovo nazvali "mala misterija".
Ova činjenica se jedino uklapa u ideju da je Bog stvorio polonijum, sa njegovim kratkim vremenom poluraspada, i dopustio da se trenutno raspadne tokom sedmice stvaranja, ili kada su stvorena bića pala u greh, ako je radioaktivnost posledica greha.
Bog je ostavio oreole polonijuma kao znak da je On stvorio svet. Oni nose otiske Božjih prstiju.
9. Nema dovoljno helijuma u Zemljinoj atmosferi: Sve familije radioaktivnih elemenata koje se prirodno dešavaju, stvaraju helijum kada se raspadaju. Atom helijuma je lako isparljiv i pokretljiv, pa migrira kroz stenu i odlazi u atmosferu.
Poznata je količina helijuma u atmosferi, kao i stopa povećanja količine helijuma u atmosferi. Ako bi radioaktivni raspad trajao milijardama godina, kao što tvrde evolucionisti, trebalo bi da se pronađe mnogo helijuma na njegovom putu u Zemljinu atmosferu. Helijuma u atmosferi ima 3,5 x 109 tona. Godišnje se oslobodi iz urana i torijuma 300 000 tona helijuma. Stopa izlaska helijuma iz atmosfere u svemir je mala. Ako pri stvaranju Zemlje uopšte nije bilo helijuma, onda je po sadašnjoj količini helijuma Zemlja stara manje od 10.000 godina. Ako je Bog prilikom stvaranja stvorio i određenu količinu helijuma, onda je Zemlja još mlađa.
Naravno, prilikom Potopa produkcija Helijuma je bila mnogo veća od današnje. To znači da je atmosfera Zemlje mnogo mlađa od evolucionih 5 milijardi godina, jer u atmosferi nema dovoljno helijuma.
10. Previše helijuma u vrućim stenama: Studija objavljena u Geophysical Research Letters pokazuje da helijum proizveden radioaktivnim raspadom u dubokim, vrelim stenama još nije otišao u atmosferu. Po brzini migracije helijuma kroz stene, kad bi stene bile milijarde godina stare, trebalo bi da sadrže mnogo manje helijuma nego što je otkriveno.
11. Nema dovoljno skeleta iz kamenog doba: Evolucioni antropolozi kažu da je kameno doba trajalo najmanje 100 000 godina, tokom kojih je svetska populacija Neandertalaca i Kromanjonaca bila približno konstantna, između 1 milona i 10 miliona. Sve ovo vreme su sahranjivali svoje mrtve sa umetničkim predmetima. Po ovom scenariju, trebalo bi da su sahranili najmanje 4 milijarde ljudi. Ako je evoluciona vremenska skala tačna, zakopane kosti ostaće mnogo duže od 100 000 godina. Trebalo bi da postoji još mnogo skeleta, od pretpostavljenih 4 milijarde skeleta iz Kamenog Doba (i izvesni zakopani umetnički predmeti). Ipak, samo mali deo od ovog broja je nađen. Ovo ukazuje da je Kameno Doba bilo mnogo kraće nego što evolucionisti misle, nekoliko stotina godina u mnogim oblastima.
12. Poljoprivreda je previše mlada: Uobičajena evoluciona slika je čovek koji opstaje kao lovac i sakupljač 100 000 godina tokom Kamenog Doba pre nego što je otkrio poljoprivredu pre 10 000 godina. Ipak, arheološki dokazi pokazuju da je čovek Kamenog Doba bio inteligentan kao i mi. Prilično je neverovatno da niko od pomenutih 4 milijarde ljudi, nije otkrio da biljke rastu iz semena. Verovatnije je da je čovek bio bez poljoprivrede manje od nekoliko stotina godina, ako je i bio ikada bez nje.
13. Pisana istorija je suviše kratka: Prema evolucionistima, čovek Kamenog Doba postojao je 100.000 godina pre prvog pisanog zapisa starog oko 4.000 do 5.000 godina. Praistorijski čovek je gradio megalitne spomenike, lepo je slikao po pećinama i vodio zapise o mesečevim menama. Zašto bi čekao hiljadu vekova pre nego što bi iskoristio iste veštine da zapiše istoriju?
14. Galaksijski vetrovi su prebrzi: Zvezde u našoj galaksiji, Mlečnom putu, kruže oko centra galaksije različitim brzinama. Kruženje unurašnjih zvezda je brže od spoljašnjih. Zabeležene brzine rotacije su tako velike, da kada bi naša galaksija bila starija od nekoliko stotina miliona godina, bila bi bezoblična mrlja umesto sadašnjeg spiralnog oblika. Ipak se pretpostavlja da je naša galaksija stara najmanje 10 milijardi godina. Evolucionisti to zovu "dilema vrtloženja (uvrtanja)" i pokušavaju da je reše složenom teorijom "gustih talasa". Ova talasna teorija ima konceptualni problem i nije potvrđena posmatranjem. Ta dilema ne postoji ako se prihvati da su galaksije nedavno stvorene.
Iz svega ovog možemo da zaključimo da je starost planete Zemlje mnogo manja od starosti koju zahteva evolucija. Jedini način pomoću koga bi sigurno mogli da znamo koliko su stari neki procesi jeste kada bi neko (ili Neko) ko je posmatrao te procese napravio precizne zapise i ostavio ih nama. Tada i jedino tada, mi bi imali istiniti empirijski dokaz. A to je upravo ono što imamo u Bibliji. Posmatrač (u stvari, Učesnik tih događaja) opisao nam je u Svetom Pismu kako se sve to odigralo.