Proveri da li si u sekti! Koja verska zajednica je prava?
Interesantno je da Bog nikada nije rekao pod kojim imenom će se okupljati Njegov narod.
Ime verske organizacije je lako falsifikovati, ali niko ne može da falsifikuje ispravno motivisani pobožni karakter.
Zato Bog u Novom Zavetu nije naveo neko posebno ime organizacije koja ga sledi, nego je imenovao osobine ljudi koje On smatra svojim narodom.
Kada su neki Izraelci zastranili u nacionalizam, umesto da rade posao koji im je Bog dao – da upućuju druge narode na Boga, Isus im je rekao:
„I ne mislite i ne govorite u sebi: Imamo oca Avrama; jer vam kažem da može Bog i od kamenja ovog podignuti decu Avramu.“ (Matej 3,9)
„Kad biste vi bili deca Avraamova, činili biste dela Avraamova.“ (Jovan 8,39)
Isus ne opisuje Božji narod kao sve pripadnike jedne nacije ili verske organizacije, nego kao ljude koji veruju Bogu kao Avram, Noje, Enoh, Danilo - i iz tog poverenja u Boga čine dela kao ovi junaci vere.
Kad god je religija bila zloupotrebljena za nacionalističke ili privatne ciljeve, odstupala je od Božjih principa, jer je Bog stvorio sve narode i ima ista sudska merila za sve.
Tako Isus kaže farisejima da će pripadnici paganskih naroda, Ninivljani i carica od Sabe na sudu biti spaseni jer su se pokajali, za razliku od samopravednih verskih vođa Izraela koji su odbacili Mesiju i Božji poziv na pokajanje (Matej 12,41-42).
Isus ne ukorava celu naciju, ne ukorava sve Izraelce, jer su apostoli i njegovi prvi učenici bili Izraelci koji su drugim narodima odneli vest o spasenju.
Isus Hristos nikada nije rekao da će Njegova verska organizacija nositi određeno ime.
Svako bi mogao da prisvoji to ime, a da vernici u toj organizaciji žive u suprotnosti sa Božjim principima.
Božji narod će biti prepoznatljiv po osobinama pobožnog karaktera, a ne po imenu koje suštinski nema pokriće.
„Po tome se poznaju deca Božija i deca đavolja: koji god ne tvori pravde, nije od Boga, i koji ne ljubi brata svog… Dečice moja! Da se ne ljubimo rečju ni jezikom, nego delom i istinom…
I koji drži zapovesti Njegove u Njemu stoji, i On u njemu. I po tom poznajemo da stoji u nama, po Duhu koga nam je dao.“ (1. Jovanova 3,10.18.24)
Isus ne ukorava nijednu versku organizaciju, nijednu frakciju judaizma (osim ako su svi njeni članovi usvojili nešto pogrešno), nego ukorava određeno ponašanje, pogrešne doktrine i pogrešne motive iz kojih ljudi čine neka dela.
To pokazuje da Isus opisuje sektaštvo (to jest odvajanje od Božjih otkrivenja) ne kao pripadnost verskoj zajednici određenog imena, nego kao ponašanje koje odstupa od Božjih principa.
Na primer, Isus prihvata veru Samarjanke čiji narod veruje mnoge doktrinarno pogrešne stvari, ali On vidi iskrenost ove žene i spremnost da napusti zablude kad joj Bog otkrije više od onoga što ona zna.
Neko može da pokaže jeretičko ponašanje iako je formalno pripadnik organizacije koja ima ispravne doktrine.
Druga osoba može da živi po Božjim otkrivenjima iako je formalno još uvek član organizacije čije su doktrine suprotne Božjim otkrivenjima.
Tako ključno pitanje nije da li sam „član“ Božje crkve na papiru, nego da li je moje ponašanje sektaško, to jest da li moje ponašanje odstupa od Božjih zapovesti.
Takođe, mnogo je važnije da preispitam sebe da li je moje ponašanje sektaško, nego da li su drugi ljudi članovi „sekte“.
Glavno pitanje u sektaškom i kultnom načinu razmišljanja je: „Kojoj organizaciji pripadaš?", a ne „Kakav si čovek?" ili „Da li imaš poverenje u Boga?“.
Naša dela govore glasnije od naših reči, pa kad govorimo o religiji, mi samo dopunjavamo ono što smo svojim načinom života već pokazali da verujemo.
Ljudi lošeg karaktera optuživali su čak i Isusa Hrista da je sektaš, i isto tako i apostole. Isusa su pred sudijom optužili „da otpađuje narod“. (Luka 23.2,14)
Za apostola Pavla rekli su: „Jer nađosmo ovoga čoveka da je kuga, i podiže bunu protiv sviju Jevreja po vasionom svetu, i da je kolovođa jeresi Nazaretskoj.“ (Dela 24,5)
Međutim, apostol Pavle odgovara da jeres nije ako čovek služi Bogu onako kako je otkrio u Tori i prorocima: „Ovo ti pak priznajem da u putu, koji ovi nazivaju jeres, tako služim Bogu otačkome, verujući sve što je napisano u zakonu i u prorocima…“ (Dela 24,14)
Mnogi i danas kritikuju „sekte“, a ponašaju se sektaški, što ateisti koriste da takvo agresivno ponašanje pripišu svim religioznim ljudima.
Tačno je da smo upozoreni da odstupanje od Božjih otkrivenja vodi u propast:
„A bijaše i lažnih proroka u narodu, kao što će i među vama biti lažnih učitelja, koji će uneti jeresi pogibli, i odricaće se gospodara koji ih iskupi i dovodiće sebi naglu pogibao.“ (2.Petrova 2,1)
Apsurd religioznih ljudi jeste to što se često ponašaju uljudno i pristojno samo prema ljudima koji imaju 100% isti stav kao i oni.
Ako neko gaji samo jedno drugačije verovanje, mnogi ga odmah proglašavaju za jeretika i neprijatelja, prema kojem se grubo ponašaju.
Verovanjem u drugačiju doktrinu ta osoba nije postala manje naš brat ili sestra jer imamo zajedničkog Stvoritelja.
Kao što Bog pokazuje veliko strpljenje prema nama, dužni smo i mi da strpljivo pokazujemo ljubav prema toj osobi, tako da Bog može tu osobu da osvedoči u istinu i vrati je nazad.
Apsurdno je da dominantna verska grupa u nekom društvu osuđuje manje verske grupe pogrdno ih nazivajući „sekta“, a da istovremeno pokazuje mnoge osobine odvojenosti od Boga.
Božja verska zajednica treba da bude bolnica za grešnike, a ne sudnica u koju oni ne smeju ni da uđu.
Apostol Pavle otkriva zašto je Bog dozvolio toliko verskih zajednica koje iskrivljuju Njegova otkrivenja:
„Jer treba i jeresi da budu među vama, da se pokažu pošteni koji su među vama.“ (1.Korinćanima 11,19)
Dakle, uloga izopačenih verovanja i ponašanja ljudi u raznim verskim zajednicama jeste da ljudi potvrde da čvrsto veruju samo Bogu.
Različiti gresi – različite prevare
Kad ljudi prepoznaju da Bog postoji, ostave veliki deo svojih greha, jer shvataju da ih Bog poziva da od sada više ne greše.
Međutim, postoje neki gresi kojih čovek ne može ili ne želi lako da se odrekne. Neko još uvek laže, drugi flertuje, treći se prejede, četvrti je ohol, peti arogantan…
Karakteristično je da ljudi oštro osuđuju druge grešnike, dok za svoje grehe navode izgovore ili ih čine tajno kad misle da ih niko ne vidi.
Ako čovek neće da se odrekne nekog greha, umesto da se pokaje, on traži versku zajednicu koja toleriše njegov greh.
Lopov se najugodnije oseća u društvu drugih lopova, a najgore u društvu poštenih građana, sudija i policije.
Isto tako se grešnik najugodnije oseća u društvu drugih grešnika koji gaje isti taj greh, dok se neugodno oseća u društvu Božjeg naroda i u iskrenom susretu sa Bogom.
Umesto da ukore greh, mnoge verske zajednice ćute i ostavljaju čoveka u stanju zavaravanja sebe, i daju mu lažnu nadu da će i Bog tolerisati njegov greh.
Međutim, Bog kaže: „Teško onima koji zlo zovu dobro, a dobro zlo…“ (Isaija 5,20)
Na primer, pušač može da pročita kako Bog savetuje da ljudi ne koriste otrovne biljke (5. Mojsijeva 29:18) i ne uništavaju svoje telo (1.Korinćanima 3,17), ali će pod izgovorom da je njegov deda pušio i doživeo 80 godina, ili da ne oseća tegobe i „lekari ne znaju ništa“, nastaviti da truje svoje telo.
Ljudi se pozivaju na svoj omiljeni pogrešni ljudski autoritet, ili na to što „većina tako misli ili tako radi“.
Ma koliko drugim ljudima bilo očigledno da pušač šteti svom telu, grešnik ne želi da prizna greh koji mu je prionuo za srce, i koristi iracionalne izgovore.
Tako iracionalni izgovori mnoge ljude dovedu do tvrđenja da Bog ne postoji.
S druge strane, neki religiozni ljudi će doktrine koje oni sa lakoćom drže proglasiti za najvažnije i fanatično će ih se držati, dok osuđuju sve one koji su slabi u toj doktrini ili u tim crtama karaktera.
Međutim, kada su tema gresi kojih se ovi ljudi nisu oslobodili, oni postaju agresivni, menjaju temu, tvrde da to uopšte i nije greh ili daju iracionalne razloge zašto se tako ponašaju.
„Svaki se put čoveku čini prav, ali Gospod ispituje srca.“ (Priče 21,2)
Dela koja odstupaju od Božjih principa ukazuju na razne varijacije nedostatka poverenja u Boga.
Prevare pred drugi Hristov dolazakPrincip prevara u verskim zajednicama veoma je sličan prevarama koje je Isus opisao da će biti dominantne u vreme pred Njegov drugi dolazak (Matej 24):
1) Slušanje lažnih učitelja i lažnih proroka umesto od Boga poslanih ljudi;
2) Strah od društvenih previranja, katastrofa u prirodi, gladi i bolesti;
3) Ruganje, marginalizacija, gubitak ugleda;
4) Bezakonje će se umnožiti;
5) Progonstvo, pretnja smrću.
1) Slušanje lažnih učitelja i lažnih proroka umesto od Boga poslanih ljudi
Mnoge crkve su pune zato što sveštenici u njima laskaju ljudskim gresima umesto da ih ukoravaju.
Kako kaže prorok Isaija, govore „mile stvari, prorokuju prevaru“. (Isaija 30,10)
Ono što je Bog proglasio nemoralnim, ove verske vođe uzdižu jer je to popularno u društvu, a vernike koji se drže Božjih principa proglašavaju fanaticima i nepoželjnim među njima.
Za verske lidere koji se ne drže Božjih principa, verska organizacija je preduzeće koje im donosi veliku zaradu, pa etičke principe oblikuju po tolerisanju greha najdarežljivijih članova, a ne po Božjim principima.
2) Strah od društvenih previranja, katastrofa u prirodi, gladi i bolesti
Surovost modernih ratova u prošlosti je često punila mesta za bogosluženje, jer su ljudi postajali svesni svoje ranjivosti i male vrednosti u očima ljudi oko sebe.
Svest o Stvoritelju sveta koji se o ljudima brine kao Otac o svojoj deci, mnogima je dala trajni mir i u najtežim ratnim situacijama.
Dok traju tornada, vulkani, zemljotresi i gladi, nema ljudskih vlasti koja može da nas od toga zaštiti.
Tada ljudi postaju svesni potrebe za Bogom koji je u početku stvorio savršenu prirodu koju su ljudi izopačili, pa jedino Boga ima moć da nas od spase od katastrofa u prirodi.
Međutim, mada strah može da napuni bogosluženja, religija iz straha nema duboki koren.
Bez svesti o uzvišenosti Božjeg karaktera, kada se ljudi ponovo nađu u materijalnom blagostanju, oni prestanu da se mole Bogu, da se druže sa pobožnim ljudima, i na kraju prestanu i da veruju u Božje postojanje.
Tako su ratovi i katastrofe u prirodi dvostruki test koji pokazuje koji ljudi istinski veruju Bogu, a koji samo iz interesa ili straha od kazne i smrti.
3) Ruganje, marginalizacija, gubitak ugleda;
Neki ljudi veruju u Boga dok postoji verska sloboda, i dok im se niko ne ruga, niti ih kinji na poslu ili marginalizuje u društvu.
Kad se situacija u društvu promeni, ovi ljudi ne žele da se odreknu svog ugleda u društvu, jer im je bitnije šta o njima kažu ljudi, nego šta će o njima na sudu reći Bog.
Međutim, Božji narod, kao i prorok Jeremija, ostaje odan Bogu i kad „podnosim rug Tebe radi.“ (Jeremija 15,15)
4) Bezakonje će se umnožiti (Matej 24,12)
Većina verskih zajednica, u sklopu svojih javno objavljenih doktrina, poziva na kršenje jedne ili više Božjih zapovesti.
1) Prva Božja zapovest: „Ja sam Gospod Bog tvoj, koji sam te izveo iz zemlje misirske, iz doma ropskog.“ 2.Mojsijeva 20,2
Po hijerarhiji odlučivanja mnogi vernici ne stavljaju Božje mišljenje kao neprikosnoveno, nego radije slušaju harizmatične lidere ili verske vođe koje po tradiciji nasleđuju prvenstvo u ljudskom stepenovanju odlučivanja, iako je Bog rekao „Nemoj imati drugih bogova uza me.“ (2.Mojsijeva 20,3)
Sve što u sistemu odlučivanja čovek stavi ispred Božjeg otkrivenja, predstavlja lažnog boga kojem se klanja.
Na primer, apostol Pavle opisuje ljude kojima je „bog“ trbuh (Filibljanima 3,19), kojima je važniji slastan zalogaj, nego Božji savet o zdravlju.
Tako uloga hrane umesto održavanja funkcija organizma, postaje „uteha“ za unutrašnji nesklad i neostvarenje svojih mogućnosti.Neke verske organizacije laskaju svojim članovima da će biti spaseni baš time što su njihovi članovi. Međutim, Bog spasava, a ne ljudi, pa nijedna verska zajednica ne može da zauzme mesto Boga.
2) Druga Božja zapovest: „Ne gradi sebi lik rezani niti kakvu sliku od onog što je gore na nebu, ili dole na zemlji, ili u vodi, ispod zemlje. Nemoj im se klanjati niti im služiti,
jer sam ja Gospod Bog tvoj, Bog revnitelj, koji pohodim grehe otačke na sinovima do trećeg i do četvrtog koljena, onih koji mrze na mene; A činim milost na hiljadama onih koji me ljube i čuvaju zapovesti moje.“ 2.Mojsijeva 20,4-6
Pored otvorenog klanjanja predmetima, pod izgovorom da predstavljaju neke verske ličnosti i događaje, moderno društvo predstavlja kao idole „zvezde“ iz sveta zabave, sporta, politike, i slično, ili im idol postaje auto, kuća ili društveni status.
Ljudi se uzdaju u idole koji ne mogu da ih izbave od smrti, a ne uzdaju se u Boga koji je Hristovim vaskrsenjem praktično pokazao šta će učiniti onima koji mu veruju.
3) Treća Božja zapovest: „Ne uzimaj uzalud ime Gospoda Boga svog; jer neće pred Gospodom biti prav ko uzme ime Njegovo uzalud.“ (2.Mojsijeva 20,7)
Veliki broj „vernika“ u svakodnevnom govoru psuje Boga, smatrajući to uzrečicom, a ne nemoralnim ponašanjem prema svom nebeskom Ocu.
Ako analizirate čije se ime najviše psuje i ruži u svetu „zabave“ u filmovima i muzici, upadljivo najviše gneva preko psovki usmereno je na Isusa Hrista, a ne na druge verske vođe.
Ovako nešto se ne događa slučajno, nego je osmišljeno kao uslovni refleks za odbacivanje Mesije preko kojeg je spasenje jedino moguće.
4) Četvrta Božja zapovest: „Sećaj se dana od odmora da ga svetkuješ. Šest dana radi, i svršuj sve poslove svoje. A sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvom; tada nemoj raditi nijedan posao, ni ti, ni sin tvoj, ni kći tvoja, ni sluga tvoj, ni sluškinja tvoja, ni živinče tvoje, ni stranac koji je među vratima tvojim. Jer je za šest dana stvorio Gospod nebo i zemlju, more i šta je god u njima; a u sedmi dan počinu; zato je blagoslovio Gospod dan od odmora i posvetio ga.“ (2.Mojsijeva 20,8-11)
Velika većina verskih zajednica svetkuje prvi ili šesti radni dan, ili smatraju da je svejedno koji dan u sedmici izaberu.
Malo ljudi prepoznaje da je bitno šta Bog kaže o tom kako i kada će nas posvetiti i blagosloviti.
Sedmično podsećanje da je Bog Stvoritelj sveta i davanje slave Bogu, doneće nam kao rezultat Božji blagoslov i posvećen karakter.
5) Peta Božja zapovest: „Poštuj oca svog i mater svoju, da ti se produže dani na zemlji, koju ti da Gospod Bog tvoj.“ (2.Mojsijeva 20,12)
Mnogi roditelji provode poslednje dane života usamljeni, bez materijalne pomoći svoje dece, kojoj su dali osnovu za uspešan život.
Bog je zamislio da se slušanjem mudrih saveta roditelja blagoslovi uvećavaju u svakoj sledećoj generaciji.
Međutim, nepoštovanje roditelja postao je trend savremenog društva.
Već kao tinejdžeri deca odbacuju savete roditelja zasnovane na iskustvu prethodnih generacija, i osuđuju sebe na ponavljanje istih grešaka.
Zapazite da je svrha poštovanja roditelja „da ti se produže dani na zemlji“, jer neposlušnost roditeljima najčešće vodi u poroke koji čoveku skraćuju život i drastično smanjuju njegov kvalitet.
6) Šesta Božja zapovest: „Ne ubij.“ (2.Mojsijeva 20,13)
Poslednji vek i po doneo je najsurovije ratove, masovna ubistva u logorima, hemijsko, biološko i nuklearno oružje, genocide i surova mučenja.
Bog je upozorio Kaina da treba da svojom voljom obuzda gnev i da ne dozvoli da se u njemu razvija mržnja.
„Što se srdiš? Što li ti se lice promeni? Nećeš li biti mio, kad dobro činiš? A kad ne činiš dobro, greh je na vratima. A volja je njegova pod tvojom vlašću, i ti si mu stariji.“ 1.Mojsijeva 4,6-7
Kain nije poslušao i to ga je dovelo do toga da ubije svog brata.
Isus takođe poziva da se greh ubistva zaustavi u samom začetku, kad je čovek u iskušenju da se razgnevi.
„Čuli ste kako je kazano starima: Ne ubij; jer ko ubije, biće kriv sudu. A ja vam kažem da će svaki koji se gnevi na brata svog nizašta, biti kriv sudu.“ Matej 5,21-22
Hristos je objasnio da suština Božje zapovesti nije samo površna poslušnost, nego da čovek treba da ideju o ubistvu zaustavi u svojoj glavi čim je u iskušenju da nekoga mrzi.
Ako čovek dopusti sebi da se njegov gnev neobuzdano razvija, on će postati sve agresivniji, što na kraju može da dovede do ubistva.
Kada se agresivnost pojedinaca akumulira u društvu, nastaju masovna ubistva, surovi ratovi, genocid, i surovost nezamisliva psihički zdravim osobama.
7) Sedma Božja zapovest: „Ne čini preljube.“ (2.Mojsijeva 20,14)
Današnje verske zajednice pod uticajem medija i zbog želje da budu prihvaćene od svetovne većine, modifikuju moralne standarde braka i intimnosti prema ljudskim, a ne prema Božjim standardima.
Isus ponovo dublje objašnjava ovu zapovest, da preljuba nije samo učinjeni čin, nego i dozvoljavanje sebi da se razvijaju misli o tome kako bi preljuba mogla biti učinjena, do tačke kada se to zaista i dogodi.
Ljudi bez Boga nazivaju vanbračne odnose „zabavljanjem“. Ljubav, kako je Bog definiše, nije stalan osećaj prijatnosti, nego posvećenost i pomoć drugoj osobi i u najtežim trenucima.
8) Osma Božja zapovest: „Ne kradi.“ (2.Mojsijeva 20,15)
U svetu zabave, mediji vrlo često popularišu lopove kao glavne junake.
Svet se čak i podsmeva ljudima koji su izabrali poštenje, iako su imali priliku da neprimećeni i nekažnjeni uzmu nečiju imovinu.
Ljudi više vole nezarađeni novac na lutriji, nego pošteno zarađenu platu. Kad ne dobiju na lutriji, onda traže druge načine dobijanja novca bez poštenog rada.
Ljudi ne cene dugoročne blagoslove koje Bog daje za poštenje, nego nepoštenjem traže trenutnu korist koja na kraju završava trajnom štetom.
9) Deveta Božja zapovest: „Ne svedoči lažno na bližnjeg svog.“ (2.Mojsijeva 20,16)
U današnjem svetu, laž je predstavljena kao svakodnevna neophodnost. Ljudi ili sebe predstavljaju boljim nego što jesu, ili lažno optužuju druge iz nekog interesa ili zlobe.
Postao je deo bontona da ljudi iz „pristojnosti“ slažu druge da su lepi i pametni, da slažu svog poslodavca da vredno rade, ili da lažu u korist svojih prijatelja.
Prevare, laži i našminkani karakter nisu osobine Božjeg naroda, nego iskrena težnja ka Božjim uzvišenim principima.
Ljudi smatraju da istina više „nije u modi“, nego „postistina“ - stanje u društvu u kome činjenice ne oblikuju javno mnjenje, već emocije i lična uverenja ljudi.
Za javne laži koje političari priznaju nakon dobijene koristi, vrlo retko snose ikakve posledice.
Ljudi ignorišu nepopularnu istinu, a izabiru popularni stav radi trenutne koristi, naspram dugotrajne štete.
10) Deseta Božja zapovest: „Ne poželi kuću bližnjeg svog, ne poželi ženu bližnjeg svog, ni slugu njegovog, ni sluškinju njegovu, ni vola njegovog, ni magarca njegovog, niti išta što je bližnjeg tvog.“ (2.Mojsijeva 20,17)
Bog je opisao grešne želje za onim što nam ne pripada, kao izvor iz kojeg nastaju kao posledica mnogo ozbiljnija zla dela.
Čovek koji se ne moli Bogu i ne učini napor volje da usmeri svoje odluke da s radošću posluša Boga, postaće rob tih istih želja i njihovih posledica.
Dakle, da rezimiramo, kao jedan od znakova koji nagoveštavaju približavanje drugog Hristovog dolaska, Isus je naveo umnožavanje bezakonja, kršenja Božjih zapovesti.
„Ko ima zapovesti moje i drži ih, on je onaj što ima ljubav k meni.“ (Jovan 14,21)
Za one koji budu čvrsto držali Božji zakon, Isus je obećao: „Ali koji pretrpi do kraja blago njemu.“ (Matej 24,13)
5) Progonstvo, pretnje smrću
Neki ljudi prepoznaju šta je Bog otkrio u Bibliji, ali ne žele da napuste verovanje svoje verske zajednice jer bi ih društvo odbacilo, i stoga radije biraju socijalni komfor nego Božju volju.
Drugi ljudi ne žele da napuste tradicionalno verovanje nacionalno dominantne crkve, jer bi onda imali problema od svoje porodice, na poslu, bili bi ismevani i smatrani izdajicom – iako su samo poslušali Boga umesto ljudi.
Isus je upozorio da će mnogi progoniti Božji narod i činiti zločine u Božje ime:
„Doći će vreme kad će svaki koji vas ubije misliti da Bogu službu čini.“ (Jovan 16,2)
Tako su prvi Hristovi sledbenici najviše bili progonjeni od ljudi koji su nominalno verovali u ista Božja otkrivenja u Starom Zavetu, ali su imali usko nacionalne ciljeve, iako je Bog – Bog svih naroda.
Na žalost, ne samo što ukor tako grubim i bahatim „vernicima“ kroz istoriju nije dovodio do pokajanja, nego su još bezobzirnije odbacivali Božje pozive.
Isus je otvoreno osudio ovakvo ponašanje: „Tim samo svedočite za sebe da ste sinovi onih koji su pobili proroke.“ (Matej 23,31)
Neki ljudi više vole prijatelje i rodbinu nego Boga. Isus upozorava na veliko iskušenje koje će imati: „I drug druga izdaće, i omrznuće drug na druga.“ (Matej 24,10)
Kakvo god bilo progonstvo pred Hristov drugi dolazak, postojaće ljudi koji će se čvrsto držati Boga kao patrijarh Jakov, i reći: „Neću te pustiti dokle me ne blagosloviš.“ (1.Mojsijeva 32,26)
Makar izgubili i imovinu i porodicu kao Jov, neće izgubiti poverenje u Boga. Ma kako bili bezbožni i zli ljudi oko njih, oni će kao Enoh živeti potpuno u skladu sa Bogom.
Tipovi prevara u verskim zajednicama
Dok nas Bog poziva na reformu motiva za pobožnost, mnogi ljudi baš zbog pogrešnih religioznih motiva koriste razne trikove da sebe ubede kako im promena nije potrebna.
Ako neka verska zajednica ispravno ukorava javni greh neke osobe, trebalo bi da se ukoreni čovek pokaje i moli Boga za promenu.
Međutim, u praksi dosta ljudi radije traže neku drugu versku zajednicu koja toleriše taj greh, pa ubede sebe da na Božjem sudu neće biti osuđeni.
Tako verske zajednice snižavaju kriterijume duhovnosti kako bi privukle što više članova.
Danas iz verskih zajednica često ne isključuju ljude ni za otvoreno kršenje Božjih zapovesti bez imalo pokajanja, za psovanje Boga, preljubu, krađu, laži, nepoštovanje roditelja.
Istina nije teško shvatljiva, nego je kod mnogih ljudi nepoželjna.
Da bi ljudima dale lažnu nadu spasenja, verske zajednice koriste razne obmane:
Pogledajmo detaljnije ove modele kojima ljudi varaju sebe misleći da su istinski religiozni, iako i dalje nisu spremni da veruju Bogu niti da ga poslušaju.
Zloupotreba osećanja
Prvo odstupanje od Boga dogodilo se između ostalog i zato što su Adam i Eva uzeli svoja osećanja kao kriterijum istinitosti, iako im je razum govorio da njihov Stvoritelj bolje zna šta je za njihovo dobro.
Plod sa zabranjenog drveta bio je spolja prijatan za njihova čula, pa su na osnovu svojih osećanja zaključili da je „dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja“ (1.Mojsijeva 3,6).
Radi osećanja prijatnosti, Adam i Eva nisu marili za Božju opomenu da bi čin neposlušnosti bio smrtonosan.
Tako mnoge verske grupe na bogosluženjima prekomerno stimulišu čulo vida, mirisa i ukusa, misleći da time doživljavaju Božje delovanje na sebi, iako je ta promena kratkotrajna skoro koliko i nadražaj njihovih čula.
Tako ljudi stalno ponavljaju nadražaje čula kako bi ponovili osećaj prijatnosti, dok im Božji Duh preko savesti i dalje ne daje uverenje da su dobili oproštenje greha.
Ljudima smeta to što se osećaju loše, a ne to što su prepoznali da su učinili zlo.
Hedonizam, želja za trenutnim osećanjem zadovoljstva, postaje današnji standard po kojem ljudi oblikuju svoje ponašanje.
Ljudi ne traže trajna zadovoljstva koja su standard večnih vrednosti, na primer ljubav prema svim ljudima ili jedenje zdrave hrane, nego kao zamenu traže prolazna zadovoljstva, trenutna ushićenja, ispunjenje sebičnih želja, jedenje nezdrave hrane, i slično.
Postoje ljudi koji poistovećuju Božje delovanje sa uzbuđivanjem prijatnih osećanja.
Sveštenici ih pokreću na smeh ili suze, muzika mora da ih opusti ili baci u verski zanos, ceremonije moraju da budu impresivne za oči, uši i čulo mirisa.
Ako nema intenzivnih prijatnih osećanja, ljudi misle da nema ni Božjeg delovanja na njih.
Neki se hvale ličnim uverenjem da su spaseni, a kao dokaz navode svoj subjektivni osećaj, iako se objektivno nisu pokajali.
Tako euforiju smatraju verskim probuđenjem, a stanje dok slušaju molsku religioznu pesmu - doživljavaju kao pokajanje.
Atmosferu prave paljenjem mirisa, umetničkim slikama, zlatom i skupim predmetima ili navodnim čudima.
Ovakvi ljudi smatraju osećanja merilom svoje pobožnosti, pa kad im Bog pošalje razumnu poruku da raskrinka ovu samoobmanu, oni je odbacuju jer ne pobuđuje prijatna osećanja, nego im je dosadna ili neprijatna.
Razumnu poruku oni smatraju drugorazrednim kriterijumom za vrednovanje bogosluženja, dok svoje prijatne emocije smatraju uticajem Božjeg Duha.
Kad nemaju prijatna osećanja, smatraju da nemaju „veru“.
Naravno, osećanja su potrebna, ali kada se prenaglase i dobiju ulogu glavnog kriterijuma po kojem se meri religiozno iskustvo, dobije se popularna, ali u suštini pogrešna religija.
Prijatna osećanja treba da potiču iz autentičnog susreta sa pravdom, istinom i dobrotom.
Neka bogosluženja izgledaju više kao zabavljanje publike od strane neke estradne zvezde, nego što predstavljaju zajedničku zahvalnost Bogu i proslavljanje Stvoritelja.
Tako neki ljudi dolaze na bogosluženja da se zabave, daju procenu da li se bogosluženje njima sviđa, umesto da li je ispunilo duhovnu prazninu koju oseća čovek bez Boga.
Bogosluženja treba da budu prijatna, ali je u centru proslavljanje Boga, a ne osećanja publike.
Ljudi koji religioznost vide kao prijatno osećanje, čak i ljubav predstavljaju kao osećanje, kao sentimentalnost, a ne kao životni princip u kojem biramo između dobra i zla.
Kad Bog apeluje na razumnu odluku, ovi ljudi ne reaguju, jer je razumna odluka praćena umerenim osećanjima ili neugodnošću pokajanja, a ne euforijom.
Religija zasnovana na osećanjima može trenutno da uguši osećanje krivice, ali ne može da ukloni samu krivicu.
Kada apostol Pavle opisuje tajnu svoje čvrste vere u Boga, on ne kaže “Snažno sam osećao Boga" nego "Znam kome verovah" (2.Timotiju 1,12).
Prava vera se drži Božjeg postojanog karaktera, a ne svojih nepostojanih osećanja.
Agresivnost
Kad verska organizacija izgubi duhovnost, ona nekad poseže za političkom moći i nasiljem.
Neki ljudi svoju religiju predstavljaju kao čuvanje lokalnog predanja svim sredstvima.
Obično veruju u neku mešavinu Božje objave i nacionalno-plemenske tradicije.
Međutim, baš te ljudske primese, specifične ideje koje nisu Božja objava nego ljudske ideje, takvi ljudi su spremni da brane na najagresivniji način.
Nikome se ne dozvoljava ni da postavi pitanje koje ljudsku ideju dovodi u sukob sa Božjim principom.
Dok Bog vodi iskrene ljude da malo po malo napuštaju ljudske ideje i slušaju samo Njega, agresivni ljudi postaju sve grublji i nemilostiviji.
Tako je pripadnik jedne od najsurovijih verskih institucija u istoriji izjavio da mu je najveća slabost bila što je „jereticima“ ponekad bio milostiv, i žali što nije bio suroviji.
U istoriji, kada god je državna religija bila dominantna u društvu, bezbožni ljudi su se pretvarali da su pobožni kako bi sebi obezbedili povlašćeni status.
Verska organizacija im dopušta agresivno ponašanje prema ljudima koji veruju drugačije makar jednu jedinu stvar, jer nisu u stanju da Božjim otkrivenjima odbrane svoje pogrešne stavove.
Umesto da dopuste Bogu da ukloni njihovu agresivnost, oni postaju još agresivniji i gori prema ljudima.
Koliko je ovo drugačije od Božjeg principa da treba voleti i svoje neprijatelje kao samog sebe!
Apostoli su dobili nalog da svima objave radosnu vest o spasenju, a ako neki odbiju da čuju ili da veruju – da ih prepuste posledicama lošeg izbora i odu da govore drugima koji vest iskreno prihvataju, a ne da ih progone i kažnjavaju.
Maska
Neke od najoštrijih prigovora Bog je uputio dvoličnim vernicima. Javno se predstavljaju kako se u tančine pridržavaju svih Božjih principa i zapovesti, dok tajno žive kao da Bog ne vidi njihove motive i postupke.
Mnogo vremena provode u takmičenju ko će striktnije da se formalno drži najsitnijih pravila, koja često pogrešno shvataju.
Kada bi to vreme proveli u molitvi tražeći od Boga da ih posveti, odavno bi bili onakvi kakvi se javno predstavljaju.
Mediji su puni skandala čiji su glavni akteri sveštenici koji su izvršili prestup i Božjeg i civilnog zakona.
Međutim, iznenađujuće je kada vidimo da verske organizacije zataškavaju skandal svim sredstvima, ne kažnjavaju prestupnika, pa čak i optužuju druge za zaveru.
Time ostavljaju zaprepaštene i žrtve greha, i članove svoje zajednice, i celo društvo.
„Tako i vi spolja se pokazujete ljudima pravedni, a iznutra ste puni licemerja i bezakonja.“ (Matej 23,28)
„Dobro je prorokovao Isaija za vas licemere, kao što je pisano: Ovi ljudi usnama me poštuju, a srce njihovo daleko stoji od mene.“ (Marko 7,6)
„Jer kako je nadanje licemeru, kad se lakomi, a Bog će iščupati dušu njegovu?“ (Jov 27,8)
Za ove ljude Bog kaže da slušamo šta govore, ali da ne činimo ono što oni čine. (Matej 23,3)
Mučeništvo
Većina površnih vernika napustiće verovanje u Boga kad dođu ozbiljnije nevolje.
Međutim, postoji druga krajnost u kojoj ljudi smatraju potvrdom da su na pravom putu ako su progonjeni.
Tačno je da svaki vernik pre ili kasnije doživi neki vid progonstva zbog toga što veruje Bogu, ali nikad zato što svojim ponašanjem provocira progonstvo,
nego zato što su ljudi bez Boga toliko prionuli za zlo, da osuđivanje zla doživljavaju kao osuđivanje njih samih.
Pobožnog čoveka doživljavaju kao nepoželjan ukor za savest.
Međutim, neki „mučenici“ stradaju iz svih drugih razloga a ne zato što pomažu ljudima da upoznaju Boga.
Neki idu toliko daleko da samoubilački napad na verske „neprijatelje“ predstavljaju kao garanciju spasenja, ma koliko Bog govorio da je On sudija a ne ljudi, i da treba voleti bližnje kao sebe.
Tako svojim ponašanjem često samo provociraju progonstvo, kako bi trijumfalno pred drugim vernicima to izneli kao potvrdu svoje vere.
Što ih više ljudi mrze zbog ekstremnog ponašanja, oni to predstavljaju kao veći uspeh.
Time su ugušili svaki zdravi mehanizam koji je Bog postavio kao opomenu za fanatično ponašanje.
Nemaju ni osećaj sramote za svoje ponašanje, ni grižu savesti, ni svest o Božjim principima apsolutne ljubavi i pravde.
Pošto ih ne pokreće ljubav prema bližnjima, nego neki drugi sebični interes, onda ni krajnji rezultat neće biti pozitivan.
Postoje verske zajednice koje potenciraju dugotrajnu ili doživotnu izolaciju od društva.
Proroci, apostoli, pa i sam Isus Hristos jesu provodili neko vreme nasamo sa Bogom, ali je cilj te privremene izolacije bio da ih Bog ojača i nauči kako da se čvrsto drže Njegovih principa i kako da ih prenesu drugima.
Iskušenje nije pobeđeno ako izbegnemo situaciju da budemo na testu, nego ako sa radošću činimo ono što je u skladu sa Božjim univerzalnim etičkim principima i kada nas niko ne vidi.
Kult ličnosti
Neke verske zajednice postoje samo dok postoji njihov harizmatični vođa. Čim vođa nestane ili umre, kult se gasi. Bog održava samo plamen vere koji je On zapalio.
Ljudi reči vođe doživljavaju kao jednake Božjim, i time krše prvu Božju zapovest.
Zato Bog nije birao harizmatične vođe koji privlače ljude svojim trikovima, nego je birao ljude kao što je Mojsije jer je bio „vrlo krotak mimo sve ljude na zemlji.“ (4. Mojsijeva 12,3)
U kultovima ne postoji način da vernici ograniče vlast ljudskog autoriteta, niti da postave Božje otkrivenje kao kontrolu ispravnosti ponašanja vođe.
Ako neko javno iznese biblijske argumente da je vođa pogrešio, u kultu posledice snosi onaj ko upozorava na prestup, a ne prestupnik.
U kultovima narod je pod pritiskom da vođu smatra nepogrešivim, dok u uravnoteženoj verskoj zajednici samo Bog se smatra nepogrešivim.
Od ljudi se očekuje slepa poslušnost bez pogovora i bez pitanja. Traži se pokornost ljudskom autoritetu umesto Božjem.
Vođe kulta često tvrde da samo preko njega ljudi mogu da budu spaseni, umesto da ih uputi na Boga koji jedini može da spasi.
To je potpuno suprotno od Biblijskog modela u kojem smo pozvani da preispitujemo sve što verujemo, pa čak i da li su postupci sveštenika u skladu sa Božjim otkrivenjima, što u istoriji često nije bio slučaj.
Bog nije postavio nijednog čoveka da bude posrednik između Njega i ljudi, osim utelovljene Božje Reči – Mesije:
„Jer je jedan Bog, i jedan posrednik Boga i ljudi, čovek Hristos Isus.“ (1. Timotiju 2,5)
Ljudi često slede kultnog lidera samo dok ih hrani kritikama drugih religija.
Kad pokušaju da sami prenose drugima istine koje je Bog objavio, kultovi pokazuju slične slabosti kao i druge verske organizacije.
Zatim se pojavi novi lider koji poziva na neku novu, formalnu „reformu“, više da bi preuzeo upravljanje grupom.
Tako se organizacija podeli na još manju, i tako u nedogled. Kritikovati druge je lako, a raditi lično ono na šta nas je Bog pozvao – mnogo je teže.
Kad je neko neposlušan kultnom vođstvu, oni često manipulišu osećanjem krivice, kažnjavaju „grešnika“ izolacijom, strahom da će biti ostavljen i izgubljen, ili ga javno posramljuju, umesto da mu pokažu ljubav kojom je Bog i nas privukao k sebi.
Ako ljudi biraju da slede čoveka koji u njihovim očima spolja izgleda kao najbolji izbor, onda će dobiti nekog koji je kao prvi jevrejski car Saul:
najviši među njima (1.Samuilova 10,23) i spreman da radi ono što narod traži od njega, a ne ono što mu je Bog naredio. Tako se Saul uplašio Golijata koji je bio viši od njega.
Mnogi Izraelci koji su sledili kultnog vođu Saula poginuli sa njim kad je Bog povukao svoju zaštitu od njega, a pobožni Izraelci su sa Davidom sledili Boga čak i u vreme dok ih je Saul progonio, pa su preuzeli carstvo.
Osobine kulta pokazuju i grupe verskih vođa koji sebe izdvajaju po obrazovanju, „Božjem izboru“ diskutabilne autentičnosti.
Po njima istina ne može doći od osobe koja nema titule kao što su magistar, doktor ili profesor.
Apsurdno je da ne prepoznaju činjenicu da tim principom odbacuje i reči Isusa Hrista, kao i skoro svih proroka i apostola, koji te titule nisu imali a bili su nadahnuti od Boga.
„Nije li ovo drvodeljin sin? … I sablažnjavahu se o Njega.“ (Matej 13,55-57)
Još jedna odlika kulta je to što finansije organizacije niti su pod kontrolom vernika, niti se upotrebljavaju za prenošenje poruka koje je Bog dao u Bibliji.
Novac koji narod daje za propovedanje spasenja, vođe kulta koriste za lično bogaćenje i besmisleni raskoš, tvrdeći da to nije zloupotreba nego „Božji blagoslov“ za njihovu „vernost“.
Kultne vođe robuju materijalizmu i hedonizmu, dok im je strana skromnost i služba drugima.
Bog nas je pozvao da proveravamo kome verujemo i šta verujemo: „Lud veruje svašta, a pametan pazi na svoje korake.“ (Priče 14,15)
Viša klasa
Mnoge religije uzdižu jednu manju grupu ljudi iznad ostalih, najčešće bez osnove.
U nekim religijama smatra se da se ljudi rađaju kao pripadnici niže ili više grupe ljudi, dok nikakve lične odluke i posvećenje ne mogu da dovedu do prelaska u duhovniju grupu.
Svrha ovih verskih aristokrata, „izabrane“ elite, jeste da potisnu Boga kao vođu naroda i nametnu svoju volju i interese umesto Božjih.
Vodeća grupa zahteva poslušnost vernika na osnovu samoproglašenja svog pedigrea, a ne na osnovu kvaliteta karaktera i ispravnosti odluka.
U nekim verskim grupama, neograničena moć daje se grupi ljudi čije se odluke proglašavaju za Božji glas kog svi moraju da se drže bez pogovora i razmišljanja.
Ovakva vlast bila je meta mnogih svetovnih društava koji su religiju upotrebili za svoje nacionalističke ciljeve.
Masa je poslušnija navodnom svešteniku koji se predstavlja kao Božji predstavnik, nego političkom vladaru kojem većina ne veruje zbog čestih korupcija.
Lična sloboda izbora i sloboda veroispovesti se ne poštuju. Ljudi ne mogu slobodno da napuste takvu versku organizaciju.
Ako neko želi da napusti organizaciju, postaju hladni prema njemu, posramljuju ga, izoluju, pa čak i progone protivzakonitim sredstvima.
Prete mu da Bog ne može da ga spasi direktno, bez pripadnosti njihovoj organizaciji.
Vođe nekih organizacija zahtevaju od vernika čak i da ubiju članove porodice koji su napustili organizaciju.
Kad je neko izolovan od prijatelja i porodice, lakše je vođama da njima manipulišu i navode na ekstremno ponašanje, suprotno Božjim načelima.
Tako vođstvo kulta smatra da samo oni mogu ispravno da razumeju svete spise i Božju volju,
a da narod - umesto da sledi svoju savest po ličnom razumevanju Božjih otkrivenja – mora da postupa po instrukcijama više klase.
Sličnu situaciju vidimo kada su verske vođe Izraela poslale vojnike da uhapse Isusa. Umesto da ga uhapse, vojnici su prepoznali da je pred njima Mesija:
„Nikad čovek nije tako govorio kao ovaj čovek. Tada im odgovoriše fariseji: Zar se i vi prevariste? Verova li ga ko od knezova ili od fariseja? Nego narod ovaj, koji ne zna zakon, proklet je.“ (Jovan 7,46-49)
Česta metoda manipulacije ljudima jeste zabrana druženja sa ljudima drugih pogleda na svet i obeshrabrivanje čitanja druge literature osim one koju plasiraju njihove vođe.
Obeshrabruje se obrazovanje zbog straha da osoba ne bi čula logičnije argumente od vođstva njihove organizacije.
Narod pozivaju da sumnja u svoj razum, a da veruju čak i u iracionalna tumačenja i uputstva vođstva.
Dva plus dva je jednako četiri jer to logički može da se objasni, a ne zato što tako kaže verski vođa.
Izolacijom od drugih ljudi, sprečava se preispitivanje verskih zabluda koje im se nameću.
Viša klasa naređuje ljudima da veruju samo njihove ideje, za koje zahteva bespogovornu poslušnost kako ne bi „izgubili spasenje“.
Međutim, religioznim ljudima je radi preispitivanja potrebno poređenje verskih stavova, pa čak i sa stavovima ateista, jer istina preispitivanjem samo jače zasija.
Naravno, potrebno je da čovek bude utemeljen u poverenju u Boga, a ne u ljudske autoritete ili svoje lične želje.
Zabranom traženja istine, ljudi su osuđeni da veruju višoj klasi svoje verske grupe, umesto Bogu.
Važnost Svetog Pisma je u tome da svaki čovek može i treba da proveri da li je njegovo verovanje ispravno.
Apostol Pavle upozorava da, čak i kad bi neko od apostola počeo da objavljuje neko drugačije „evanđelje“, ne bi mu trebalo verovati. (Galatima 1,8)
I Isus Hristos je citirao Bibliju, umesto da je sebe uzeo kao autoritet.
Pokazao je ljudima smisao koji su razmišljanjem mogli da shvate, umesto da se pozove na sebe kao vođu kojeg treba slepo slušati.
„Viša klasa“ često se oblači upadljivo drugačije od „običnih“ vernika, kako bi i stilom odeće pokazali da su iznad ostalih.
Prema ljudima se postavljaju s visine, kao superiorni, zahtevajući poštovanje umesto da ga steknu svojom dobrotom.
Skandali i nemoralne devijacije se zataškavaju, a ljudi pretnjama ućutkuju, tvrdeći da je to samo propaganda „bezbožnika“.
Neke verske zajednice zahtevaju tajne obrede inicijacije ili unapređenja u hijerarhiji, što vernicima otežava da provere da li je u pitanju mahinacija.
Isus Hristos nikada nije pozivao na neki tajni obred, a ako je nasamo sa učenicima obavio neki simbolički obred kao što je Pashalna večera, tražio je od apostola da svima objasne simboličko značenje obreda za naše spasenje.
Misticizam
Misticizam ima mnoštvo različitih oblika, pa nije dovoljno biti oprezan sa onima koji sami sebe direktno etiketiraju kao Nju Ejdž ili Duhovna formacija, nego treba shvatiti po čemu se misticizam razlikuje od Božjih principa da bismo prepoznali njegove manifestacije unutar skoro svih verskih zajednica.
Neke imaju blage oblike, teško prepoznatljive, ali jednako opasne za zdrav duhovni razvoj ličnosti.
Mistične religije često kažu da im je cilj da čovek mističnim obredima „nađe sebe“ – misleći da u sebi nosi deo božanstva, dok Hristos kaže da grešnik treba da se „odrekne sebe i uzme krst svoj, i za mnom ide“ (Matej 16,24) – misleći da se odreknemo sebičnih pobuda koje nas pokreću.
Često mistici tvrde da se Bog bukvalno, to jest fizički uselio u njih, što podseća na prevaru kojoj su podlegli Adama i Evu kada su poverovali u Sotonino obećanje: „pa ćete postati kao bogovi“ (1.Mojsijeva 3,4).
Oni to zovu „deifikacija“ ili „divinizacija duše“, to jest „oboženje duše“.
Drugim rečima, oni veruju da čovekova „duša“ na mistični način postaje „božanska“.
Ovo više liči na oblik panteizma, samo što osoba zadržava monoteistički rečnik. Suvišno je reći da Bog nikada ovako nešto nije obećao.
Bog je obećao da će biti sa onima koji se Njemu pokoravaju, da će im omogućiti da dostignu najviše standarde ljubavi i morala.
Međutim, neki mistici tvrde da Bog po prirodi stvari živi u nama bez obzira kako živimo, pa misle da će razumevanjem sebe shvatiti Boga.
Umesto da prepoznaju svoje odstupanje od Boga, neki mistici smatraju da je Bog u njima, iako i dalje čine grehe, pa onda ne vide potrebu da se menjaju.
Mistici daju logički nejasne izjave da su „apsorbovani u Boga“, "očaravajuće uronjeni u Boga", da imaju "uzvišenu percepciju Boga", da su dobili „infuziju ljubavi“ ili „božansko ulivanje“ u sebe, ili da su „opijeni božanstvom“.
Neki mistici opisuju da su doživeli „transport duše“, iskustvo da doživljavaju svoje postojanje izvan svog tela, pa čak i vide svoje telo odvojeno od svog uma.
Mistici smatraju da su doživeli Božje prisustvo koje opisuju često kao prijatni nadražaj čula mirisa, ukusa, toplote ili vida, a tvrde i da je taj doživljaj neopisiv.
Oni navodno suspenduju intelektualne operacije kao što su razmišljanje, rezonovanje i formulisanje ideja – kako bi prepustili svoj um duhovnoj sili koju smatraju „bogom“.
Ovakve ekstaze su kratkotrajni izlivi osećanja, a ne trajno stanje, niti promena karaktera.
Zato mistici ponavljaju rituale kao što narkoman ponovo uzima drogu.
Kad Bog posveti čoveka, promena karaktera je trajna.
Misticizam je krajnje subjektivan, tako da vrlo lako čovek može da svoj lični doživljaj proglasi za božansko delovanje, iako se ne uklapa u Božje etičke standarde, niti u ranija otkrivenja.
Osoba svoja prijatna osećanja proglašava za duhovnu ekstazu i daje im veću vrednost čak i od Božjih zapovesti.
Treba napomenuti da Bog uvek jasno otkriva čoveku ono što treba da zna, kao što su Njegov karakter ljubavi i moralni standardi.
Bog nam je stvorio razum jer očekuje našu racionalnu reakciju na Njegov poziv da se pokajemo.
Međutim, misticizam se bavi nerazumljivim aspektom uma, pa ne poziva na racionalnu odluku, nego na prepuštanje neidentifikovanoj sili koja navodno predstavlja Boga.
Pošto su etički standardi mistika često suprotni Božjim, jasno je da ovo može biti manipulacija Božjeg neprijatelja.
Molitva pokajanja na koju Bog poziva kod njih ne donosi rezultate, jer ne smatraju da su grešnici koji su u neskladu sa Božjim zapovestima.
Ono što mistici nazivaju molitvom, u stvari je njihova tehnika kojom sebe uvode u mistično iskustvo.
Zato mistični rituali predstavljaju tehnike gušenja savesti koja ih opominje, i bežanje od Boga.
Mistici često smatraju intelekt lošim jer nas navodno sprečava da „doživimo Boga“, pa onda smatraju da je potrebno dovesti um u stanje „mentalne praznine“ kako bi navodno Bog tek tada delovao na čoveka.
Tačno je da ljudski intelekt ne može da objasni mnoge duhovne pojave, s obzirom na to da Božja priroda i Božja čuda prevazilaze našu moć razumevanja.
Međutim, mistici to koriste da bi prenaglasili mističnu stranu religije i potpuno negirali razum.
Oni smatraju da se o Bogu zapravo skoro ništa ne može ni znati, pa i bogosluženja navodno moraju biti mistični ritual koji na neobjašnjivi način vršenjem obreda daje spasenje, neku moć ili zaštitu.
Na mistiku ljude najčešće motiviše nemir koji u sebi imaju zbog krivice koju osećaju zbog greha, koju pokušavaju da uguše mističnim ritualom.
Da bi ućutkali savest oni isključe svoj razum, „isprazne“ svoj um meditacijom - ponavljanjem sloga ili fraze koju neki nazivaju „molitvom“, i prepuste se nejasnom ritualu.
Fenomene koje dožive, ovi ljudi proglašavaju „božjom silom“. Međutim, postavlja se pitanje koja je neidentifikovana sila zapravo delovala na čoveka.
Prvi varalica je od početka svoja nedela prikrivao tajnim delovanjem na one koji su zanemarili Božje vođstvo.
Mistični ritual dovodi um u stanje da su mu centri za racionalno rasuđivanje blokirani ponavljanjem sloga i rečenice kojim dolazi u stanje izmenjene svesti.
Time je osećaj krivice trenutno ugušen, a osoba je prepuštena uticaju nepoznatog "duha" kojeg mistik proglašava Božjim.
Kao što analgetici učine da ne osećamo bol, iako je bolest još uvek prisutna, tako dosta ljudi želi samo da ne oseća krivicu, umesto da traži način da ukloni bolest – greh.
Međutim, kao što analgetik ne izleči čoveka i bolest se vrati, tako ni mistični rituali ne oslobađaju čoveka krivice za učinjeni greh.
Bog u Bibliji poziva ljude da razumeju moralne standarde i donesu svesno ispravnu odluku, moleći se svom Tvorcu za snagu, što donosi trajnu promenu karaktera.
Međutim, iza mistične sile ne postoje jasni pokazatelji ko deluje na čoveka i na koji način, dok moralni saveti koje mistici preporučuju po pravilu odstupaju od Božjih zapovesti.
Nagodba sa Bogom
Vera nekih ljudi zasnovana je na određenom očekivanju od Boga.
Ako Bog meni učini ono što tražim od Njega, onda ću ja Njemu da uzvratim poštovanjem.
Čim Bog ne ispuni njihova očekivanja, takva osoba se razočara i napusti Boga, i postaje Božji protivnik ili ateista.
Tako neki ljudi uslovljavaju svoju veru u Boga - ako spasi i njihovu porodicu, ako im obezbedi uspešnu karijeru, ako im da određenog supružnika, ako im da bogatstvo na lutriji, ako ih izleči od neizlečive bolesti i slično.
Jedino ne pominju uslov koji je Bog postavio – da se pokaju za grehe.
Čak i da im Bog ispuni molitvu i da im karijeru, bogatstvo i zdravlje, opet će biti izgubljeni jer se nisu pokajali.
Postoji velika razlika između zaveta koji Bog sklapa sa svojim narodom, i nagodbe koju ljudi pokušavaju da sa Njim sklope.
Bog sklapa zavet isključivo pod svojim univerzalno ispravnim uslovima, jer On kao Tvorac svemira, kao Sveznajući, zna koji je jedini način da svemir funkcioniše u savršenom skladu.
Ako bi ljudi postavljali uslove zaveta vernosti Bogu, onda bi svet bio vođen pogrešnim moralnim principima, koji bi se na kraju završili uništenjem sveta nuklearnim ratom ili biološko-hemijskim oružjem.
Zahtevanje od Boga da prihvati ljudske uslove pod kojima oni „prihvataju spasenje“, znači ne samo da se čovek nije pokajao, nego i da nije ni svestan šta je zaista potrebno za njegovo dobro, a pokušava da uceni Boga da ga spasi samo ako ispuni njegove zahteve.
To je ucena u kojoj otmičar ne poseduje taoca, nema ispravne moralne standarde, a zahteva od apsolutno moralne osobe da odstupi od svojih pravednih principa.
Intelektualiziranje
U nekim religijama, sveštenici na najvišim pozicijama pišu knjige koje su razumljive malom broju ljudi.
Pitanje je da li mnoštvo stranih izraza koriste zato što ne mogu da nađu prikladniji opšte poznati izraz, ili su snobovi koji misle da ih intelektualiziranje čini višim od drugih ljudi, ili ne žele da budu shvaćeni.
Znanje je dobro kad se koristi da čovek postane plemenitiji i bolji, a ne da sebe uzdiže iznad drugih.
Isusova teološka tvrđenja su veoma inteligentno sročena, ali su i dalje razumljiva svakome, a mi smo privučeni Njegovom plemenitošću, a ne nadmoćnim znanjem ili komplikovanim rečnikom.
Za fanatične verske intelektualce, poniženje je razgovarati sa „laicima“, i zato oni diskutuju samo sa ljudima koji imaju akademske titule.
Takvi ljudi, da su živeli u Hristovo vreme, ne bi prihvatili ni Hrista nego ideje fariseja i književnika, koji zbog intelektualne uobraženosti nisu prepoznali Mesiju, već su postali Njegovi protivnici.
Ako razum ne oplemeni, on otruje ohološću i uzdizanjem sebe.
Apsurd je da verski intelektualci za opštu populaciju često drže dosadne i isprazne govore.
Utisak je da neke verske zajednice namerno drže narod u stanju neznanja, kako bi lakše upravljali njime.
Ako je narod teološki neuk, time „cena“ učenih teologa raste – bar u ljudskim očima.
Kako kaže apostol Pavle, „razum, dakle, nadima, a ljubav popravlja.“ (1. Korinćanima 8,1)
Neki satima analiziraju Bibliju kako bi osporili tuđa verovanja, ali zato ne analiziraju koliko su oni u skladu sa idealnim karakterom na koji smo pozvani, niti kakva promena im je potrebna.
Drugi opet težište stavljaju na rasprave o manje bitnim temama koje ne posvećuju čoveka, i o tome bi raspravljali danima.
Međutim, kad pokrenete temu gordosti, oholosti ili agresivnosti koje su njihova slabost, o tome ne žele da razgovaraju ili tvrde da nemaju te osobine.
Istina je mesto na koje stižu samo iskreno pobožni, a ne super-inteligentni ljudi.
Šta da radimo?
Sva izopačenja verskih zajednica ne znače da čovek treba da se izoluje od svih i živi sam.
Treba da budemo svesni zabluda verskih grupacija da bi izbegli njihove zablude i mahinacije, ali Bog i dalje mnogo više može da uradi kroz organizovanu grupu ljudi nego preko usamljenog pojedinca.
Ne treba dozvoliti da verska zajednica preuzme mesto koje pripada samo Bogu, nego naše poverenje i nada uvek treba da budu usmereni samo na Stvoritelja sveta.
"I tražićete me, i naći ćete me, kad me potražite svim srcem svojim." (Jeremija 29,13)
385 "Uzdaj se u Gospoda svim srcem svojim, a na svoj razum ne oslanjaj se." (Priče 3,5)
„Ko krije prestupe svoje, neće biti srećan; a ko priznaje i ostavlja, dobiće milost.“ (Priče 28,13)
"Telesni čovek ne razume šta je od Duha Božjega; jer mu se čini ludost i ne može da razume, jer treba duhovno da se razgleda." (1.Korinćanima 2,14)
„A ovo je život večni da poznaju tebe jedinoga istinitoga Boga, i koga si poslao Isusa Hrista." (Jovan 17,3)
Bog koji te je stvorio, neće te zaboraviti (Isaija 44,21).
Kad čovek vidi svoju slabost da pobedi greh, treba da se uzda u Boga kao i otac bolesnog dečaka koji je bio svestan svojih slabosti i nemoći molio Isusa da ga izleči: „Verujem, Gospode! Pomozi mom neverju.“ (Marko 9,24)
Onima koji se mole Bogu da ih očisti od greha, posveti i promeni, Bog daje ovo obećanje:
„I daću vam novo srce, i nov ću duh metnuti u vas, i izvadiću kameno srce iz tela vašeg, i daću vam srce mesno. I duh svoj metnuću u vas, i učiniću da hodite po mojim uredbama i zakone moje da držite i izvršujete.“ (Jezekilj 36,26-27 vidi 11,19.20)
Primećujemo da kada Bog posveti čoveka, Božji Duh vodi čoveka da čistim srcem drži Božji zakon.
Neke verske zajednice smatraju da je dokaz Božjeg vođstva govorenje nerazumljivih jezika, drugi da je to viševekovna tradicija njihovih predaka, treći da je dokaz činjenje čuda.
Međutim, Bog kao dokaz delovanja Svetog Duha opisuje držanje Njegovog zakona iz ljubavi prema Njemu.
Tako nešto je potpuno suprotno ljudskoj prirodi, pa predstavlja svedočanstvo o natprirodnoj promeni koju Bog čini u osobi koja mu dozvoli da je posveti.
Razlika između prave i lažne religije jeste to što Bog trajno zadovoljava najbitnije čovekove potrebe, dok sve što čovek upotrebljava kao neuspešnu zamenu mora iznova da se uzima u sve jačim „dozama“:
„Svaki koji pije od ove vode opet će ožedneti; a koji pije od vode koju ću mu ja dati neće ožedneti doveka; nego voda što ću mu ja dati biće u njemu izvor vode koja teče u život večni!" (Jovan 4,13-14)
Ime verske organizacije je lako falsifikovati, ali niko ne može da falsifikuje ispravno motivisani pobožni karakter.
Zato Bog u Novom Zavetu nije naveo neko posebno ime organizacije koja ga sledi, nego je imenovao osobine ljudi koje On smatra svojim narodom.
Kada su neki Izraelci zastranili u nacionalizam, umesto da rade posao koji im je Bog dao – da upućuju druge narode na Boga, Isus im je rekao:
„I ne mislite i ne govorite u sebi: Imamo oca Avrama; jer vam kažem da može Bog i od kamenja ovog podignuti decu Avramu.“ (Matej 3,9)
„Kad biste vi bili deca Avraamova, činili biste dela Avraamova.“ (Jovan 8,39)
Isus ne opisuje Božji narod kao sve pripadnike jedne nacije ili verske organizacije, nego kao ljude koji veruju Bogu kao Avram, Noje, Enoh, Danilo - i iz tog poverenja u Boga čine dela kao ovi junaci vere.
Kad god je religija bila zloupotrebljena za nacionalističke ili privatne ciljeve, odstupala je od Božjih principa, jer je Bog stvorio sve narode i ima ista sudska merila za sve.
Tako Isus kaže farisejima da će pripadnici paganskih naroda, Ninivljani i carica od Sabe na sudu biti spaseni jer su se pokajali, za razliku od samopravednih verskih vođa Izraela koji su odbacili Mesiju i Božji poziv na pokajanje (Matej 12,41-42).
Isus ne ukorava celu naciju, ne ukorava sve Izraelce, jer su apostoli i njegovi prvi učenici bili Izraelci koji su drugim narodima odneli vest o spasenju.
Isus Hristos nikada nije rekao da će Njegova verska organizacija nositi određeno ime.
Svako bi mogao da prisvoji to ime, a da vernici u toj organizaciji žive u suprotnosti sa Božjim principima.
Božji narod će biti prepoznatljiv po osobinama pobožnog karaktera, a ne po imenu koje suštinski nema pokriće.
„Po tome se poznaju deca Božija i deca đavolja: koji god ne tvori pravde, nije od Boga, i koji ne ljubi brata svog… Dečice moja! Da se ne ljubimo rečju ni jezikom, nego delom i istinom…
I koji drži zapovesti Njegove u Njemu stoji, i On u njemu. I po tom poznajemo da stoji u nama, po Duhu koga nam je dao.“ (1. Jovanova 3,10.18.24)
Isus ne ukorava nijednu versku organizaciju, nijednu frakciju judaizma (osim ako su svi njeni članovi usvojili nešto pogrešno), nego ukorava određeno ponašanje, pogrešne doktrine i pogrešne motive iz kojih ljudi čine neka dela.
To pokazuje da Isus opisuje sektaštvo (to jest odvajanje od Božjih otkrivenja) ne kao pripadnost verskoj zajednici određenog imena, nego kao ponašanje koje odstupa od Božjih principa.
Na primer, Isus prihvata veru Samarjanke čiji narod veruje mnoge doktrinarno pogrešne stvari, ali On vidi iskrenost ove žene i spremnost da napusti zablude kad joj Bog otkrije više od onoga što ona zna.
Neko može da pokaže jeretičko ponašanje iako je formalno pripadnik organizacije koja ima ispravne doktrine.
Druga osoba može da živi po Božjim otkrivenjima iako je formalno još uvek član organizacije čije su doktrine suprotne Božjim otkrivenjima.
Tako ključno pitanje nije da li sam „član“ Božje crkve na papiru, nego da li je moje ponašanje sektaško, to jest da li moje ponašanje odstupa od Božjih zapovesti.
Takođe, mnogo je važnije da preispitam sebe da li je moje ponašanje sektaško, nego da li su drugi ljudi članovi „sekte“.
Glavno pitanje u sektaškom i kultnom načinu razmišljanja je: „Kojoj organizaciji pripadaš?", a ne „Kakav si čovek?" ili „Da li imaš poverenje u Boga?“.
Naša dela govore glasnije od naših reči, pa kad govorimo o religiji, mi samo dopunjavamo ono što smo svojim načinom života već pokazali da verujemo.
Ljudi lošeg karaktera optuživali su čak i Isusa Hrista da je sektaš, i isto tako i apostole. Isusa su pred sudijom optužili „da otpađuje narod“. (Luka 23.2,14)
Za apostola Pavla rekli su: „Jer nađosmo ovoga čoveka da je kuga, i podiže bunu protiv sviju Jevreja po vasionom svetu, i da je kolovođa jeresi Nazaretskoj.“ (Dela 24,5)
Međutim, apostol Pavle odgovara da jeres nije ako čovek služi Bogu onako kako je otkrio u Tori i prorocima: „Ovo ti pak priznajem da u putu, koji ovi nazivaju jeres, tako služim Bogu otačkome, verujući sve što je napisano u zakonu i u prorocima…“ (Dela 24,14)
Mnogi i danas kritikuju „sekte“, a ponašaju se sektaški, što ateisti koriste da takvo agresivno ponašanje pripišu svim religioznim ljudima.
Tačno je da smo upozoreni da odstupanje od Božjih otkrivenja vodi u propast:
„A bijaše i lažnih proroka u narodu, kao što će i među vama biti lažnih učitelja, koji će uneti jeresi pogibli, i odricaće se gospodara koji ih iskupi i dovodiće sebi naglu pogibao.“ (2.Petrova 2,1)
Apsurd religioznih ljudi jeste to što se često ponašaju uljudno i pristojno samo prema ljudima koji imaju 100% isti stav kao i oni.
Ako neko gaji samo jedno drugačije verovanje, mnogi ga odmah proglašavaju za jeretika i neprijatelja, prema kojem se grubo ponašaju.
Verovanjem u drugačiju doktrinu ta osoba nije postala manje naš brat ili sestra jer imamo zajedničkog Stvoritelja.
Kao što Bog pokazuje veliko strpljenje prema nama, dužni smo i mi da strpljivo pokazujemo ljubav prema toj osobi, tako da Bog može tu osobu da osvedoči u istinu i vrati je nazad.
Apsurdno je da dominantna verska grupa u nekom društvu osuđuje manje verske grupe pogrdno ih nazivajući „sekta“, a da istovremeno pokazuje mnoge osobine odvojenosti od Boga.
Božja verska zajednica treba da bude bolnica za grešnike, a ne sudnica u koju oni ne smeju ni da uđu.
Apostol Pavle otkriva zašto je Bog dozvolio toliko verskih zajednica koje iskrivljuju Njegova otkrivenja:
„Jer treba i jeresi da budu među vama, da se pokažu pošteni koji su među vama.“ (1.Korinćanima 11,19)
Dakle, uloga izopačenih verovanja i ponašanja ljudi u raznim verskim zajednicama jeste da ljudi potvrde da čvrsto veruju samo Bogu.
Različiti gresi – različite prevare
Kad ljudi prepoznaju da Bog postoji, ostave veliki deo svojih greha, jer shvataju da ih Bog poziva da od sada više ne greše.
Međutim, postoje neki gresi kojih čovek ne može ili ne želi lako da se odrekne. Neko još uvek laže, drugi flertuje, treći se prejede, četvrti je ohol, peti arogantan…
Karakteristično je da ljudi oštro osuđuju druge grešnike, dok za svoje grehe navode izgovore ili ih čine tajno kad misle da ih niko ne vidi.
Ako čovek neće da se odrekne nekog greha, umesto da se pokaje, on traži versku zajednicu koja toleriše njegov greh.
Lopov se najugodnije oseća u društvu drugih lopova, a najgore u društvu poštenih građana, sudija i policije.
Isto tako se grešnik najugodnije oseća u društvu drugih grešnika koji gaje isti taj greh, dok se neugodno oseća u društvu Božjeg naroda i u iskrenom susretu sa Bogom.
Umesto da ukore greh, mnoge verske zajednice ćute i ostavljaju čoveka u stanju zavaravanja sebe, i daju mu lažnu nadu da će i Bog tolerisati njegov greh.
Međutim, Bog kaže: „Teško onima koji zlo zovu dobro, a dobro zlo…“ (Isaija 5,20)
Na primer, pušač može da pročita kako Bog savetuje da ljudi ne koriste otrovne biljke (5. Mojsijeva 29:18) i ne uništavaju svoje telo (1.Korinćanima 3,17), ali će pod izgovorom da je njegov deda pušio i doživeo 80 godina, ili da ne oseća tegobe i „lekari ne znaju ništa“, nastaviti da truje svoje telo.
Ljudi se pozivaju na svoj omiljeni pogrešni ljudski autoritet, ili na to što „većina tako misli ili tako radi“.
Ma koliko drugim ljudima bilo očigledno da pušač šteti svom telu, grešnik ne želi da prizna greh koji mu je prionuo za srce, i koristi iracionalne izgovore.
Tako iracionalni izgovori mnoge ljude dovedu do tvrđenja da Bog ne postoji.
S druge strane, neki religiozni ljudi će doktrine koje oni sa lakoćom drže proglasiti za najvažnije i fanatično će ih se držati, dok osuđuju sve one koji su slabi u toj doktrini ili u tim crtama karaktera.
Međutim, kada su tema gresi kojih se ovi ljudi nisu oslobodili, oni postaju agresivni, menjaju temu, tvrde da to uopšte i nije greh ili daju iracionalne razloge zašto se tako ponašaju.
„Svaki se put čoveku čini prav, ali Gospod ispituje srca.“ (Priče 21,2)
Dela koja odstupaju od Božjih principa ukazuju na razne varijacije nedostatka poverenja u Boga.
Prevare pred drugi Hristov dolazakPrincip prevara u verskim zajednicama veoma je sličan prevarama koje je Isus opisao da će biti dominantne u vreme pred Njegov drugi dolazak (Matej 24):
1) Slušanje lažnih učitelja i lažnih proroka umesto od Boga poslanih ljudi;
2) Strah od društvenih previranja, katastrofa u prirodi, gladi i bolesti;
3) Ruganje, marginalizacija, gubitak ugleda;
4) Bezakonje će se umnožiti;
5) Progonstvo, pretnja smrću.
1) Slušanje lažnih učitelja i lažnih proroka umesto od Boga poslanih ljudi
Mnoge crkve su pune zato što sveštenici u njima laskaju ljudskim gresima umesto da ih ukoravaju.
Kako kaže prorok Isaija, govore „mile stvari, prorokuju prevaru“. (Isaija 30,10)
Ono što je Bog proglasio nemoralnim, ove verske vođe uzdižu jer je to popularno u društvu, a vernike koji se drže Božjih principa proglašavaju fanaticima i nepoželjnim među njima.
Za verske lidere koji se ne drže Božjih principa, verska organizacija je preduzeće koje im donosi veliku zaradu, pa etičke principe oblikuju po tolerisanju greha najdarežljivijih članova, a ne po Božjim principima.
2) Strah od društvenih previranja, katastrofa u prirodi, gladi i bolesti
Surovost modernih ratova u prošlosti je često punila mesta za bogosluženje, jer su ljudi postajali svesni svoje ranjivosti i male vrednosti u očima ljudi oko sebe.
Svest o Stvoritelju sveta koji se o ljudima brine kao Otac o svojoj deci, mnogima je dala trajni mir i u najtežim ratnim situacijama.
Dok traju tornada, vulkani, zemljotresi i gladi, nema ljudskih vlasti koja može da nas od toga zaštiti.
Tada ljudi postaju svesni potrebe za Bogom koji je u početku stvorio savršenu prirodu koju su ljudi izopačili, pa jedino Boga ima moć da nas od spase od katastrofa u prirodi.
Međutim, mada strah može da napuni bogosluženja, religija iz straha nema duboki koren.
Bez svesti o uzvišenosti Božjeg karaktera, kada se ljudi ponovo nađu u materijalnom blagostanju, oni prestanu da se mole Bogu, da se druže sa pobožnim ljudima, i na kraju prestanu i da veruju u Božje postojanje.
Tako su ratovi i katastrofe u prirodi dvostruki test koji pokazuje koji ljudi istinski veruju Bogu, a koji samo iz interesa ili straha od kazne i smrti.
3) Ruganje, marginalizacija, gubitak ugleda;
Neki ljudi veruju u Boga dok postoji verska sloboda, i dok im se niko ne ruga, niti ih kinji na poslu ili marginalizuje u društvu.
Kad se situacija u društvu promeni, ovi ljudi ne žele da se odreknu svog ugleda u društvu, jer im je bitnije šta o njima kažu ljudi, nego šta će o njima na sudu reći Bog.
Međutim, Božji narod, kao i prorok Jeremija, ostaje odan Bogu i kad „podnosim rug Tebe radi.“ (Jeremija 15,15)
4) Bezakonje će se umnožiti (Matej 24,12)
Većina verskih zajednica, u sklopu svojih javno objavljenih doktrina, poziva na kršenje jedne ili više Božjih zapovesti.
1) Prva Božja zapovest: „Ja sam Gospod Bog tvoj, koji sam te izveo iz zemlje misirske, iz doma ropskog.“ 2.Mojsijeva 20,2
Po hijerarhiji odlučivanja mnogi vernici ne stavljaju Božje mišljenje kao neprikosnoveno, nego radije slušaju harizmatične lidere ili verske vođe koje po tradiciji nasleđuju prvenstvo u ljudskom stepenovanju odlučivanja, iako je Bog rekao „Nemoj imati drugih bogova uza me.“ (2.Mojsijeva 20,3)
Sve što u sistemu odlučivanja čovek stavi ispred Božjeg otkrivenja, predstavlja lažnog boga kojem se klanja.
Na primer, apostol Pavle opisuje ljude kojima je „bog“ trbuh (Filibljanima 3,19), kojima je važniji slastan zalogaj, nego Božji savet o zdravlju.
Tako uloga hrane umesto održavanja funkcija organizma, postaje „uteha“ za unutrašnji nesklad i neostvarenje svojih mogućnosti.Neke verske organizacije laskaju svojim članovima da će biti spaseni baš time što su njihovi članovi. Međutim, Bog spasava, a ne ljudi, pa nijedna verska zajednica ne može da zauzme mesto Boga.
2) Druga Božja zapovest: „Ne gradi sebi lik rezani niti kakvu sliku od onog što je gore na nebu, ili dole na zemlji, ili u vodi, ispod zemlje. Nemoj im se klanjati niti im služiti,
jer sam ja Gospod Bog tvoj, Bog revnitelj, koji pohodim grehe otačke na sinovima do trećeg i do četvrtog koljena, onih koji mrze na mene; A činim milost na hiljadama onih koji me ljube i čuvaju zapovesti moje.“ 2.Mojsijeva 20,4-6
Pored otvorenog klanjanja predmetima, pod izgovorom da predstavljaju neke verske ličnosti i događaje, moderno društvo predstavlja kao idole „zvezde“ iz sveta zabave, sporta, politike, i slično, ili im idol postaje auto, kuća ili društveni status.
Ljudi se uzdaju u idole koji ne mogu da ih izbave od smrti, a ne uzdaju se u Boga koji je Hristovim vaskrsenjem praktično pokazao šta će učiniti onima koji mu veruju.
3) Treća Božja zapovest: „Ne uzimaj uzalud ime Gospoda Boga svog; jer neće pred Gospodom biti prav ko uzme ime Njegovo uzalud.“ (2.Mojsijeva 20,7)
Veliki broj „vernika“ u svakodnevnom govoru psuje Boga, smatrajući to uzrečicom, a ne nemoralnim ponašanjem prema svom nebeskom Ocu.
Ako analizirate čije se ime najviše psuje i ruži u svetu „zabave“ u filmovima i muzici, upadljivo najviše gneva preko psovki usmereno je na Isusa Hrista, a ne na druge verske vođe.
Ovako nešto se ne događa slučajno, nego je osmišljeno kao uslovni refleks za odbacivanje Mesije preko kojeg je spasenje jedino moguće.
4) Četvrta Božja zapovest: „Sećaj se dana od odmora da ga svetkuješ. Šest dana radi, i svršuj sve poslove svoje. A sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvom; tada nemoj raditi nijedan posao, ni ti, ni sin tvoj, ni kći tvoja, ni sluga tvoj, ni sluškinja tvoja, ni živinče tvoje, ni stranac koji je među vratima tvojim. Jer je za šest dana stvorio Gospod nebo i zemlju, more i šta je god u njima; a u sedmi dan počinu; zato je blagoslovio Gospod dan od odmora i posvetio ga.“ (2.Mojsijeva 20,8-11)
Velika većina verskih zajednica svetkuje prvi ili šesti radni dan, ili smatraju da je svejedno koji dan u sedmici izaberu.
Malo ljudi prepoznaje da je bitno šta Bog kaže o tom kako i kada će nas posvetiti i blagosloviti.
Sedmično podsećanje da je Bog Stvoritelj sveta i davanje slave Bogu, doneće nam kao rezultat Božji blagoslov i posvećen karakter.
5) Peta Božja zapovest: „Poštuj oca svog i mater svoju, da ti se produže dani na zemlji, koju ti da Gospod Bog tvoj.“ (2.Mojsijeva 20,12)
Mnogi roditelji provode poslednje dane života usamljeni, bez materijalne pomoći svoje dece, kojoj su dali osnovu za uspešan život.
Bog je zamislio da se slušanjem mudrih saveta roditelja blagoslovi uvećavaju u svakoj sledećoj generaciji.
Međutim, nepoštovanje roditelja postao je trend savremenog društva.
Već kao tinejdžeri deca odbacuju savete roditelja zasnovane na iskustvu prethodnih generacija, i osuđuju sebe na ponavljanje istih grešaka.
Zapazite da je svrha poštovanja roditelja „da ti se produže dani na zemlji“, jer neposlušnost roditeljima najčešće vodi u poroke koji čoveku skraćuju život i drastično smanjuju njegov kvalitet.
6) Šesta Božja zapovest: „Ne ubij.“ (2.Mojsijeva 20,13)
Poslednji vek i po doneo je najsurovije ratove, masovna ubistva u logorima, hemijsko, biološko i nuklearno oružje, genocide i surova mučenja.
Bog je upozorio Kaina da treba da svojom voljom obuzda gnev i da ne dozvoli da se u njemu razvija mržnja.
„Što se srdiš? Što li ti se lice promeni? Nećeš li biti mio, kad dobro činiš? A kad ne činiš dobro, greh je na vratima. A volja je njegova pod tvojom vlašću, i ti si mu stariji.“ 1.Mojsijeva 4,6-7
Kain nije poslušao i to ga je dovelo do toga da ubije svog brata.
Isus takođe poziva da se greh ubistva zaustavi u samom začetku, kad je čovek u iskušenju da se razgnevi.
„Čuli ste kako je kazano starima: Ne ubij; jer ko ubije, biće kriv sudu. A ja vam kažem da će svaki koji se gnevi na brata svog nizašta, biti kriv sudu.“ Matej 5,21-22
Hristos je objasnio da suština Božje zapovesti nije samo površna poslušnost, nego da čovek treba da ideju o ubistvu zaustavi u svojoj glavi čim je u iskušenju da nekoga mrzi.
Ako čovek dopusti sebi da se njegov gnev neobuzdano razvija, on će postati sve agresivniji, što na kraju može da dovede do ubistva.
Kada se agresivnost pojedinaca akumulira u društvu, nastaju masovna ubistva, surovi ratovi, genocid, i surovost nezamisliva psihički zdravim osobama.
7) Sedma Božja zapovest: „Ne čini preljube.“ (2.Mojsijeva 20,14)
Današnje verske zajednice pod uticajem medija i zbog želje da budu prihvaćene od svetovne većine, modifikuju moralne standarde braka i intimnosti prema ljudskim, a ne prema Božjim standardima.
Isus ponovo dublje objašnjava ovu zapovest, da preljuba nije samo učinjeni čin, nego i dozvoljavanje sebi da se razvijaju misli o tome kako bi preljuba mogla biti učinjena, do tačke kada se to zaista i dogodi.
Ljudi bez Boga nazivaju vanbračne odnose „zabavljanjem“. Ljubav, kako je Bog definiše, nije stalan osećaj prijatnosti, nego posvećenost i pomoć drugoj osobi i u najtežim trenucima.
8) Osma Božja zapovest: „Ne kradi.“ (2.Mojsijeva 20,15)
U svetu zabave, mediji vrlo često popularišu lopove kao glavne junake.
Svet se čak i podsmeva ljudima koji su izabrali poštenje, iako su imali priliku da neprimećeni i nekažnjeni uzmu nečiju imovinu.
Ljudi više vole nezarađeni novac na lutriji, nego pošteno zarađenu platu. Kad ne dobiju na lutriji, onda traže druge načine dobijanja novca bez poštenog rada.
Ljudi ne cene dugoročne blagoslove koje Bog daje za poštenje, nego nepoštenjem traže trenutnu korist koja na kraju završava trajnom štetom.
9) Deveta Božja zapovest: „Ne svedoči lažno na bližnjeg svog.“ (2.Mojsijeva 20,16)
U današnjem svetu, laž je predstavljena kao svakodnevna neophodnost. Ljudi ili sebe predstavljaju boljim nego što jesu, ili lažno optužuju druge iz nekog interesa ili zlobe.
Postao je deo bontona da ljudi iz „pristojnosti“ slažu druge da su lepi i pametni, da slažu svog poslodavca da vredno rade, ili da lažu u korist svojih prijatelja.
Prevare, laži i našminkani karakter nisu osobine Božjeg naroda, nego iskrena težnja ka Božjim uzvišenim principima.
Ljudi smatraju da istina više „nije u modi“, nego „postistina“ - stanje u društvu u kome činjenice ne oblikuju javno mnjenje, već emocije i lična uverenja ljudi.
Za javne laži koje političari priznaju nakon dobijene koristi, vrlo retko snose ikakve posledice.
Ljudi ignorišu nepopularnu istinu, a izabiru popularni stav radi trenutne koristi, naspram dugotrajne štete.
10) Deseta Božja zapovest: „Ne poželi kuću bližnjeg svog, ne poželi ženu bližnjeg svog, ni slugu njegovog, ni sluškinju njegovu, ni vola njegovog, ni magarca njegovog, niti išta što je bližnjeg tvog.“ (2.Mojsijeva 20,17)
Bog je opisao grešne želje za onim što nam ne pripada, kao izvor iz kojeg nastaju kao posledica mnogo ozbiljnija zla dela.
Čovek koji se ne moli Bogu i ne učini napor volje da usmeri svoje odluke da s radošću posluša Boga, postaće rob tih istih želja i njihovih posledica.
Dakle, da rezimiramo, kao jedan od znakova koji nagoveštavaju približavanje drugog Hristovog dolaska, Isus je naveo umnožavanje bezakonja, kršenja Božjih zapovesti.
„Ko ima zapovesti moje i drži ih, on je onaj što ima ljubav k meni.“ (Jovan 14,21)
Za one koji budu čvrsto držali Božji zakon, Isus je obećao: „Ali koji pretrpi do kraja blago njemu.“ (Matej 24,13)
5) Progonstvo, pretnje smrću
Neki ljudi prepoznaju šta je Bog otkrio u Bibliji, ali ne žele da napuste verovanje svoje verske zajednice jer bi ih društvo odbacilo, i stoga radije biraju socijalni komfor nego Božju volju.
Drugi ljudi ne žele da napuste tradicionalno verovanje nacionalno dominantne crkve, jer bi onda imali problema od svoje porodice, na poslu, bili bi ismevani i smatrani izdajicom – iako su samo poslušali Boga umesto ljudi.
Isus je upozorio da će mnogi progoniti Božji narod i činiti zločine u Božje ime:
„Doći će vreme kad će svaki koji vas ubije misliti da Bogu službu čini.“ (Jovan 16,2)
Tako su prvi Hristovi sledbenici najviše bili progonjeni od ljudi koji su nominalno verovali u ista Božja otkrivenja u Starom Zavetu, ali su imali usko nacionalne ciljeve, iako je Bog – Bog svih naroda.
Na žalost, ne samo što ukor tako grubim i bahatim „vernicima“ kroz istoriju nije dovodio do pokajanja, nego su još bezobzirnije odbacivali Božje pozive.
Isus je otvoreno osudio ovakvo ponašanje: „Tim samo svedočite za sebe da ste sinovi onih koji su pobili proroke.“ (Matej 23,31)
Neki ljudi više vole prijatelje i rodbinu nego Boga. Isus upozorava na veliko iskušenje koje će imati: „I drug druga izdaće, i omrznuće drug na druga.“ (Matej 24,10)
Kakvo god bilo progonstvo pred Hristov drugi dolazak, postojaće ljudi koji će se čvrsto držati Boga kao patrijarh Jakov, i reći: „Neću te pustiti dokle me ne blagosloviš.“ (1.Mojsijeva 32,26)
Makar izgubili i imovinu i porodicu kao Jov, neće izgubiti poverenje u Boga. Ma kako bili bezbožni i zli ljudi oko njih, oni će kao Enoh živeti potpuno u skladu sa Bogom.
Tipovi prevara u verskim zajednicama
Dok nas Bog poziva na reformu motiva za pobožnost, mnogi ljudi baš zbog pogrešnih religioznih motiva koriste razne trikove da sebe ubede kako im promena nije potrebna.
Ako neka verska zajednica ispravno ukorava javni greh neke osobe, trebalo bi da se ukoreni čovek pokaje i moli Boga za promenu.
Međutim, u praksi dosta ljudi radije traže neku drugu versku zajednicu koja toleriše taj greh, pa ubede sebe da na Božjem sudu neće biti osuđeni.
Tako verske zajednice snižavaju kriterijume duhovnosti kako bi privukle što više članova.
Danas iz verskih zajednica često ne isključuju ljude ni za otvoreno kršenje Božjih zapovesti bez imalo pokajanja, za psovanje Boga, preljubu, krađu, laži, nepoštovanje roditelja.
Istina nije teško shvatljiva, nego je kod mnogih ljudi nepoželjna.
Da bi ljudima dale lažnu nadu spasenja, verske zajednice koriste razne obmane:
- Podstiču prijatna osećanja kako bi ugušili savest koja ih opominje na greh;
- Agresivnošću brane iracionalne stavove, umesto da vole bližnje kao sebe;
- Dvolično se pretvaraju da su pobožni jer nisu dozvolili Bogu da ih posveti;
- Nedoličnim ponašanjem izazivaju svoje progonstvo koje predstavljaju kao mučeništvo;
- Slede kultnog vođu kome pridaju osobine koje ima samo Bog;
- Imaju višu klasu koja je navodno privilegovana u odnosu na narod;
- Mističnim ritualima pokušavaju da nadomeste nedostatak pokajanja;
- Pogađaju se sa Bogom da će ga slediti ako ispuni njihove uslove;
- Religiju predstavljaju kao intelektualnu raspravu, obično o manje važnim temama, koje nemaju praktičnu primenu na posvećenje karaktera
Pogledajmo detaljnije ove modele kojima ljudi varaju sebe misleći da su istinski religiozni, iako i dalje nisu spremni da veruju Bogu niti da ga poslušaju.
Zloupotreba osećanja
Prvo odstupanje od Boga dogodilo se između ostalog i zato što su Adam i Eva uzeli svoja osećanja kao kriterijum istinitosti, iako im je razum govorio da njihov Stvoritelj bolje zna šta je za njihovo dobro.
Plod sa zabranjenog drveta bio je spolja prijatan za njihova čula, pa su na osnovu svojih osećanja zaključili da je „dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja“ (1.Mojsijeva 3,6).
Radi osećanja prijatnosti, Adam i Eva nisu marili za Božju opomenu da bi čin neposlušnosti bio smrtonosan.
Tako mnoge verske grupe na bogosluženjima prekomerno stimulišu čulo vida, mirisa i ukusa, misleći da time doživljavaju Božje delovanje na sebi, iako je ta promena kratkotrajna skoro koliko i nadražaj njihovih čula.
Tako ljudi stalno ponavljaju nadražaje čula kako bi ponovili osećaj prijatnosti, dok im Božji Duh preko savesti i dalje ne daje uverenje da su dobili oproštenje greha.
Ljudima smeta to što se osećaju loše, a ne to što su prepoznali da su učinili zlo.
Hedonizam, želja za trenutnim osećanjem zadovoljstva, postaje današnji standard po kojem ljudi oblikuju svoje ponašanje.
Ljudi ne traže trajna zadovoljstva koja su standard večnih vrednosti, na primer ljubav prema svim ljudima ili jedenje zdrave hrane, nego kao zamenu traže prolazna zadovoljstva, trenutna ushićenja, ispunjenje sebičnih želja, jedenje nezdrave hrane, i slično.
Postoje ljudi koji poistovećuju Božje delovanje sa uzbuđivanjem prijatnih osećanja.
Sveštenici ih pokreću na smeh ili suze, muzika mora da ih opusti ili baci u verski zanos, ceremonije moraju da budu impresivne za oči, uši i čulo mirisa.
Ako nema intenzivnih prijatnih osećanja, ljudi misle da nema ni Božjeg delovanja na njih.
Neki se hvale ličnim uverenjem da su spaseni, a kao dokaz navode svoj subjektivni osećaj, iako se objektivno nisu pokajali.
Tako euforiju smatraju verskim probuđenjem, a stanje dok slušaju molsku religioznu pesmu - doživljavaju kao pokajanje.
Atmosferu prave paljenjem mirisa, umetničkim slikama, zlatom i skupim predmetima ili navodnim čudima.
Ovakvi ljudi smatraju osećanja merilom svoje pobožnosti, pa kad im Bog pošalje razumnu poruku da raskrinka ovu samoobmanu, oni je odbacuju jer ne pobuđuje prijatna osećanja, nego im je dosadna ili neprijatna.
Razumnu poruku oni smatraju drugorazrednim kriterijumom za vrednovanje bogosluženja, dok svoje prijatne emocije smatraju uticajem Božjeg Duha.
Kad nemaju prijatna osećanja, smatraju da nemaju „veru“.
Naravno, osećanja su potrebna, ali kada se prenaglase i dobiju ulogu glavnog kriterijuma po kojem se meri religiozno iskustvo, dobije se popularna, ali u suštini pogrešna religija.
Prijatna osećanja treba da potiču iz autentičnog susreta sa pravdom, istinom i dobrotom.
Neka bogosluženja izgledaju više kao zabavljanje publike od strane neke estradne zvezde, nego što predstavljaju zajedničku zahvalnost Bogu i proslavljanje Stvoritelja.
Tako neki ljudi dolaze na bogosluženja da se zabave, daju procenu da li se bogosluženje njima sviđa, umesto da li je ispunilo duhovnu prazninu koju oseća čovek bez Boga.
Bogosluženja treba da budu prijatna, ali je u centru proslavljanje Boga, a ne osećanja publike.
Ljudi koji religioznost vide kao prijatno osećanje, čak i ljubav predstavljaju kao osećanje, kao sentimentalnost, a ne kao životni princip u kojem biramo između dobra i zla.
Kad Bog apeluje na razumnu odluku, ovi ljudi ne reaguju, jer je razumna odluka praćena umerenim osećanjima ili neugodnošću pokajanja, a ne euforijom.
Religija zasnovana na osećanjima može trenutno da uguši osećanje krivice, ali ne može da ukloni samu krivicu.
Kada apostol Pavle opisuje tajnu svoje čvrste vere u Boga, on ne kaže “Snažno sam osećao Boga" nego "Znam kome verovah" (2.Timotiju 1,12).
Prava vera se drži Božjeg postojanog karaktera, a ne svojih nepostojanih osećanja.
Agresivnost
Kad verska organizacija izgubi duhovnost, ona nekad poseže za političkom moći i nasiljem.
Neki ljudi svoju religiju predstavljaju kao čuvanje lokalnog predanja svim sredstvima.
Obično veruju u neku mešavinu Božje objave i nacionalno-plemenske tradicije.
Međutim, baš te ljudske primese, specifične ideje koje nisu Božja objava nego ljudske ideje, takvi ljudi su spremni da brane na najagresivniji način.
Nikome se ne dozvoljava ni da postavi pitanje koje ljudsku ideju dovodi u sukob sa Božjim principom.
Dok Bog vodi iskrene ljude da malo po malo napuštaju ljudske ideje i slušaju samo Njega, agresivni ljudi postaju sve grublji i nemilostiviji.
Tako je pripadnik jedne od najsurovijih verskih institucija u istoriji izjavio da mu je najveća slabost bila što je „jereticima“ ponekad bio milostiv, i žali što nije bio suroviji.
U istoriji, kada god je državna religija bila dominantna u društvu, bezbožni ljudi su se pretvarali da su pobožni kako bi sebi obezbedili povlašćeni status.
Verska organizacija im dopušta agresivno ponašanje prema ljudima koji veruju drugačije makar jednu jedinu stvar, jer nisu u stanju da Božjim otkrivenjima odbrane svoje pogrešne stavove.
Umesto da dopuste Bogu da ukloni njihovu agresivnost, oni postaju još agresivniji i gori prema ljudima.
Koliko je ovo drugačije od Božjeg principa da treba voleti i svoje neprijatelje kao samog sebe!
Apostoli su dobili nalog da svima objave radosnu vest o spasenju, a ako neki odbiju da čuju ili da veruju – da ih prepuste posledicama lošeg izbora i odu da govore drugima koji vest iskreno prihvataju, a ne da ih progone i kažnjavaju.
Maska
Neke od najoštrijih prigovora Bog je uputio dvoličnim vernicima. Javno se predstavljaju kako se u tančine pridržavaju svih Božjih principa i zapovesti, dok tajno žive kao da Bog ne vidi njihove motive i postupke.
Mnogo vremena provode u takmičenju ko će striktnije da se formalno drži najsitnijih pravila, koja često pogrešno shvataju.
Kada bi to vreme proveli u molitvi tražeći od Boga da ih posveti, odavno bi bili onakvi kakvi se javno predstavljaju.
Mediji su puni skandala čiji su glavni akteri sveštenici koji su izvršili prestup i Božjeg i civilnog zakona.
Međutim, iznenađujuće je kada vidimo da verske organizacije zataškavaju skandal svim sredstvima, ne kažnjavaju prestupnika, pa čak i optužuju druge za zaveru.
Time ostavljaju zaprepaštene i žrtve greha, i članove svoje zajednice, i celo društvo.
„Tako i vi spolja se pokazujete ljudima pravedni, a iznutra ste puni licemerja i bezakonja.“ (Matej 23,28)
„Dobro je prorokovao Isaija za vas licemere, kao što je pisano: Ovi ljudi usnama me poštuju, a srce njihovo daleko stoji od mene.“ (Marko 7,6)
„Jer kako je nadanje licemeru, kad se lakomi, a Bog će iščupati dušu njegovu?“ (Jov 27,8)
Za ove ljude Bog kaže da slušamo šta govore, ali da ne činimo ono što oni čine. (Matej 23,3)
Mučeništvo
Većina površnih vernika napustiće verovanje u Boga kad dođu ozbiljnije nevolje.
Međutim, postoji druga krajnost u kojoj ljudi smatraju potvrdom da su na pravom putu ako su progonjeni.
Tačno je da svaki vernik pre ili kasnije doživi neki vid progonstva zbog toga što veruje Bogu, ali nikad zato što svojim ponašanjem provocira progonstvo,
nego zato što su ljudi bez Boga toliko prionuli za zlo, da osuđivanje zla doživljavaju kao osuđivanje njih samih.
Pobožnog čoveka doživljavaju kao nepoželjan ukor za savest.
Međutim, neki „mučenici“ stradaju iz svih drugih razloga a ne zato što pomažu ljudima da upoznaju Boga.
Neki idu toliko daleko da samoubilački napad na verske „neprijatelje“ predstavljaju kao garanciju spasenja, ma koliko Bog govorio da je On sudija a ne ljudi, i da treba voleti bližnje kao sebe.
Tako svojim ponašanjem često samo provociraju progonstvo, kako bi trijumfalno pred drugim vernicima to izneli kao potvrdu svoje vere.
Što ih više ljudi mrze zbog ekstremnog ponašanja, oni to predstavljaju kao veći uspeh.
Time su ugušili svaki zdravi mehanizam koji je Bog postavio kao opomenu za fanatično ponašanje.
Nemaju ni osećaj sramote za svoje ponašanje, ni grižu savesti, ni svest o Božjim principima apsolutne ljubavi i pravde.
Pošto ih ne pokreće ljubav prema bližnjima, nego neki drugi sebični interes, onda ni krajnji rezultat neće biti pozitivan.
Postoje verske zajednice koje potenciraju dugotrajnu ili doživotnu izolaciju od društva.
Proroci, apostoli, pa i sam Isus Hristos jesu provodili neko vreme nasamo sa Bogom, ali je cilj te privremene izolacije bio da ih Bog ojača i nauči kako da se čvrsto drže Njegovih principa i kako da ih prenesu drugima.
Iskušenje nije pobeđeno ako izbegnemo situaciju da budemo na testu, nego ako sa radošću činimo ono što je u skladu sa Božjim univerzalnim etičkim principima i kada nas niko ne vidi.
Kult ličnosti
Neke verske zajednice postoje samo dok postoji njihov harizmatični vođa. Čim vođa nestane ili umre, kult se gasi. Bog održava samo plamen vere koji je On zapalio.
Ljudi reči vođe doživljavaju kao jednake Božjim, i time krše prvu Božju zapovest.
Zato Bog nije birao harizmatične vođe koji privlače ljude svojim trikovima, nego je birao ljude kao što je Mojsije jer je bio „vrlo krotak mimo sve ljude na zemlji.“ (4. Mojsijeva 12,3)
U kultovima ne postoji način da vernici ograniče vlast ljudskog autoriteta, niti da postave Božje otkrivenje kao kontrolu ispravnosti ponašanja vođe.
Ako neko javno iznese biblijske argumente da je vođa pogrešio, u kultu posledice snosi onaj ko upozorava na prestup, a ne prestupnik.
U kultovima narod je pod pritiskom da vođu smatra nepogrešivim, dok u uravnoteženoj verskoj zajednici samo Bog se smatra nepogrešivim.
Od ljudi se očekuje slepa poslušnost bez pogovora i bez pitanja. Traži se pokornost ljudskom autoritetu umesto Božjem.
Vođe kulta često tvrde da samo preko njega ljudi mogu da budu spaseni, umesto da ih uputi na Boga koji jedini može da spasi.
To je potpuno suprotno od Biblijskog modela u kojem smo pozvani da preispitujemo sve što verujemo, pa čak i da li su postupci sveštenika u skladu sa Božjim otkrivenjima, što u istoriji često nije bio slučaj.
Bog nije postavio nijednog čoveka da bude posrednik između Njega i ljudi, osim utelovljene Božje Reči – Mesije:
„Jer je jedan Bog, i jedan posrednik Boga i ljudi, čovek Hristos Isus.“ (1. Timotiju 2,5)
Ljudi često slede kultnog lidera samo dok ih hrani kritikama drugih religija.
Kad pokušaju da sami prenose drugima istine koje je Bog objavio, kultovi pokazuju slične slabosti kao i druge verske organizacije.
Zatim se pojavi novi lider koji poziva na neku novu, formalnu „reformu“, više da bi preuzeo upravljanje grupom.
Tako se organizacija podeli na još manju, i tako u nedogled. Kritikovati druge je lako, a raditi lično ono na šta nas je Bog pozvao – mnogo je teže.
Kad je neko neposlušan kultnom vođstvu, oni često manipulišu osećanjem krivice, kažnjavaju „grešnika“ izolacijom, strahom da će biti ostavljen i izgubljen, ili ga javno posramljuju, umesto da mu pokažu ljubav kojom je Bog i nas privukao k sebi.
Ako ljudi biraju da slede čoveka koji u njihovim očima spolja izgleda kao najbolji izbor, onda će dobiti nekog koji je kao prvi jevrejski car Saul:
najviši među njima (1.Samuilova 10,23) i spreman da radi ono što narod traži od njega, a ne ono što mu je Bog naredio. Tako se Saul uplašio Golijata koji je bio viši od njega.
Mnogi Izraelci koji su sledili kultnog vođu Saula poginuli sa njim kad je Bog povukao svoju zaštitu od njega, a pobožni Izraelci su sa Davidom sledili Boga čak i u vreme dok ih je Saul progonio, pa su preuzeli carstvo.
Osobine kulta pokazuju i grupe verskih vođa koji sebe izdvajaju po obrazovanju, „Božjem izboru“ diskutabilne autentičnosti.
Po njima istina ne može doći od osobe koja nema titule kao što su magistar, doktor ili profesor.
Apsurdno je da ne prepoznaju činjenicu da tim principom odbacuje i reči Isusa Hrista, kao i skoro svih proroka i apostola, koji te titule nisu imali a bili su nadahnuti od Boga.
„Nije li ovo drvodeljin sin? … I sablažnjavahu se o Njega.“ (Matej 13,55-57)
Još jedna odlika kulta je to što finansije organizacije niti su pod kontrolom vernika, niti se upotrebljavaju za prenošenje poruka koje je Bog dao u Bibliji.
Novac koji narod daje za propovedanje spasenja, vođe kulta koriste za lično bogaćenje i besmisleni raskoš, tvrdeći da to nije zloupotreba nego „Božji blagoslov“ za njihovu „vernost“.
Kultne vođe robuju materijalizmu i hedonizmu, dok im je strana skromnost i služba drugima.
Bog nas je pozvao da proveravamo kome verujemo i šta verujemo: „Lud veruje svašta, a pametan pazi na svoje korake.“ (Priče 14,15)
Viša klasa
Mnoge religije uzdižu jednu manju grupu ljudi iznad ostalih, najčešće bez osnove.
U nekim religijama smatra se da se ljudi rađaju kao pripadnici niže ili više grupe ljudi, dok nikakve lične odluke i posvećenje ne mogu da dovedu do prelaska u duhovniju grupu.
Svrha ovih verskih aristokrata, „izabrane“ elite, jeste da potisnu Boga kao vođu naroda i nametnu svoju volju i interese umesto Božjih.
Vodeća grupa zahteva poslušnost vernika na osnovu samoproglašenja svog pedigrea, a ne na osnovu kvaliteta karaktera i ispravnosti odluka.
U nekim verskim grupama, neograničena moć daje se grupi ljudi čije se odluke proglašavaju za Božji glas kog svi moraju da se drže bez pogovora i razmišljanja.
Ovakva vlast bila je meta mnogih svetovnih društava koji su religiju upotrebili za svoje nacionalističke ciljeve.
Masa je poslušnija navodnom svešteniku koji se predstavlja kao Božji predstavnik, nego političkom vladaru kojem većina ne veruje zbog čestih korupcija.
Lična sloboda izbora i sloboda veroispovesti se ne poštuju. Ljudi ne mogu slobodno da napuste takvu versku organizaciju.
Ako neko želi da napusti organizaciju, postaju hladni prema njemu, posramljuju ga, izoluju, pa čak i progone protivzakonitim sredstvima.
Prete mu da Bog ne može da ga spasi direktno, bez pripadnosti njihovoj organizaciji.
Vođe nekih organizacija zahtevaju od vernika čak i da ubiju članove porodice koji su napustili organizaciju.
Kad je neko izolovan od prijatelja i porodice, lakše je vođama da njima manipulišu i navode na ekstremno ponašanje, suprotno Božjim načelima.
Tako vođstvo kulta smatra da samo oni mogu ispravno da razumeju svete spise i Božju volju,
a da narod - umesto da sledi svoju savest po ličnom razumevanju Božjih otkrivenja – mora da postupa po instrukcijama više klase.
Sličnu situaciju vidimo kada su verske vođe Izraela poslale vojnike da uhapse Isusa. Umesto da ga uhapse, vojnici su prepoznali da je pred njima Mesija:
„Nikad čovek nije tako govorio kao ovaj čovek. Tada im odgovoriše fariseji: Zar se i vi prevariste? Verova li ga ko od knezova ili od fariseja? Nego narod ovaj, koji ne zna zakon, proklet je.“ (Jovan 7,46-49)
Česta metoda manipulacije ljudima jeste zabrana druženja sa ljudima drugih pogleda na svet i obeshrabrivanje čitanja druge literature osim one koju plasiraju njihove vođe.
Obeshrabruje se obrazovanje zbog straha da osoba ne bi čula logičnije argumente od vođstva njihove organizacije.
Narod pozivaju da sumnja u svoj razum, a da veruju čak i u iracionalna tumačenja i uputstva vođstva.
Dva plus dva je jednako četiri jer to logički može da se objasni, a ne zato što tako kaže verski vođa.
Izolacijom od drugih ljudi, sprečava se preispitivanje verskih zabluda koje im se nameću.
Viša klasa naređuje ljudima da veruju samo njihove ideje, za koje zahteva bespogovornu poslušnost kako ne bi „izgubili spasenje“.
Međutim, religioznim ljudima je radi preispitivanja potrebno poređenje verskih stavova, pa čak i sa stavovima ateista, jer istina preispitivanjem samo jače zasija.
Naravno, potrebno je da čovek bude utemeljen u poverenju u Boga, a ne u ljudske autoritete ili svoje lične želje.
Zabranom traženja istine, ljudi su osuđeni da veruju višoj klasi svoje verske grupe, umesto Bogu.
Važnost Svetog Pisma je u tome da svaki čovek može i treba da proveri da li je njegovo verovanje ispravno.
Apostol Pavle upozorava da, čak i kad bi neko od apostola počeo da objavljuje neko drugačije „evanđelje“, ne bi mu trebalo verovati. (Galatima 1,8)
I Isus Hristos je citirao Bibliju, umesto da je sebe uzeo kao autoritet.
Pokazao je ljudima smisao koji su razmišljanjem mogli da shvate, umesto da se pozove na sebe kao vođu kojeg treba slepo slušati.
„Viša klasa“ često se oblači upadljivo drugačije od „običnih“ vernika, kako bi i stilom odeće pokazali da su iznad ostalih.
Prema ljudima se postavljaju s visine, kao superiorni, zahtevajući poštovanje umesto da ga steknu svojom dobrotom.
Skandali i nemoralne devijacije se zataškavaju, a ljudi pretnjama ućutkuju, tvrdeći da je to samo propaganda „bezbožnika“.
Neke verske zajednice zahtevaju tajne obrede inicijacije ili unapređenja u hijerarhiji, što vernicima otežava da provere da li je u pitanju mahinacija.
Isus Hristos nikada nije pozivao na neki tajni obred, a ako je nasamo sa učenicima obavio neki simbolički obred kao što je Pashalna večera, tražio je od apostola da svima objasne simboličko značenje obreda za naše spasenje.
Misticizam
Misticizam ima mnoštvo različitih oblika, pa nije dovoljno biti oprezan sa onima koji sami sebe direktno etiketiraju kao Nju Ejdž ili Duhovna formacija, nego treba shvatiti po čemu se misticizam razlikuje od Božjih principa da bismo prepoznali njegove manifestacije unutar skoro svih verskih zajednica.
Neke imaju blage oblike, teško prepoznatljive, ali jednako opasne za zdrav duhovni razvoj ličnosti.
Mistične religije često kažu da im je cilj da čovek mističnim obredima „nađe sebe“ – misleći da u sebi nosi deo božanstva, dok Hristos kaže da grešnik treba da se „odrekne sebe i uzme krst svoj, i za mnom ide“ (Matej 16,24) – misleći da se odreknemo sebičnih pobuda koje nas pokreću.
Često mistici tvrde da se Bog bukvalno, to jest fizički uselio u njih, što podseća na prevaru kojoj su podlegli Adama i Evu kada su poverovali u Sotonino obećanje: „pa ćete postati kao bogovi“ (1.Mojsijeva 3,4).
Oni to zovu „deifikacija“ ili „divinizacija duše“, to jest „oboženje duše“.
Drugim rečima, oni veruju da čovekova „duša“ na mistični način postaje „božanska“.
Ovo više liči na oblik panteizma, samo što osoba zadržava monoteistički rečnik. Suvišno je reći da Bog nikada ovako nešto nije obećao.
Bog je obećao da će biti sa onima koji se Njemu pokoravaju, da će im omogućiti da dostignu najviše standarde ljubavi i morala.
Međutim, neki mistici tvrde da Bog po prirodi stvari živi u nama bez obzira kako živimo, pa misle da će razumevanjem sebe shvatiti Boga.
Umesto da prepoznaju svoje odstupanje od Boga, neki mistici smatraju da je Bog u njima, iako i dalje čine grehe, pa onda ne vide potrebu da se menjaju.
Mistici daju logički nejasne izjave da su „apsorbovani u Boga“, "očaravajuće uronjeni u Boga", da imaju "uzvišenu percepciju Boga", da su dobili „infuziju ljubavi“ ili „božansko ulivanje“ u sebe, ili da su „opijeni božanstvom“.
Neki mistici opisuju da su doživeli „transport duše“, iskustvo da doživljavaju svoje postojanje izvan svog tela, pa čak i vide svoje telo odvojeno od svog uma.
Mistici smatraju da su doživeli Božje prisustvo koje opisuju često kao prijatni nadražaj čula mirisa, ukusa, toplote ili vida, a tvrde i da je taj doživljaj neopisiv.
Oni navodno suspenduju intelektualne operacije kao što su razmišljanje, rezonovanje i formulisanje ideja – kako bi prepustili svoj um duhovnoj sili koju smatraju „bogom“.
Ovakve ekstaze su kratkotrajni izlivi osećanja, a ne trajno stanje, niti promena karaktera.
Zato mistici ponavljaju rituale kao što narkoman ponovo uzima drogu.
Kad Bog posveti čoveka, promena karaktera je trajna.
Misticizam je krajnje subjektivan, tako da vrlo lako čovek može da svoj lični doživljaj proglasi za božansko delovanje, iako se ne uklapa u Božje etičke standarde, niti u ranija otkrivenja.
Osoba svoja prijatna osećanja proglašava za duhovnu ekstazu i daje im veću vrednost čak i od Božjih zapovesti.
Treba napomenuti da Bog uvek jasno otkriva čoveku ono što treba da zna, kao što su Njegov karakter ljubavi i moralni standardi.
Bog nam je stvorio razum jer očekuje našu racionalnu reakciju na Njegov poziv da se pokajemo.
Međutim, misticizam se bavi nerazumljivim aspektom uma, pa ne poziva na racionalnu odluku, nego na prepuštanje neidentifikovanoj sili koja navodno predstavlja Boga.
Pošto su etički standardi mistika često suprotni Božjim, jasno je da ovo može biti manipulacija Božjeg neprijatelja.
Molitva pokajanja na koju Bog poziva kod njih ne donosi rezultate, jer ne smatraju da su grešnici koji su u neskladu sa Božjim zapovestima.
Ono što mistici nazivaju molitvom, u stvari je njihova tehnika kojom sebe uvode u mistično iskustvo.
Zato mistični rituali predstavljaju tehnike gušenja savesti koja ih opominje, i bežanje od Boga.
Mistici često smatraju intelekt lošim jer nas navodno sprečava da „doživimo Boga“, pa onda smatraju da je potrebno dovesti um u stanje „mentalne praznine“ kako bi navodno Bog tek tada delovao na čoveka.
Tačno je da ljudski intelekt ne može da objasni mnoge duhovne pojave, s obzirom na to da Božja priroda i Božja čuda prevazilaze našu moć razumevanja.
Međutim, mistici to koriste da bi prenaglasili mističnu stranu religije i potpuno negirali razum.
Oni smatraju da se o Bogu zapravo skoro ništa ne može ni znati, pa i bogosluženja navodno moraju biti mistični ritual koji na neobjašnjivi način vršenjem obreda daje spasenje, neku moć ili zaštitu.
Na mistiku ljude najčešće motiviše nemir koji u sebi imaju zbog krivice koju osećaju zbog greha, koju pokušavaju da uguše mističnim ritualom.
Da bi ućutkali savest oni isključe svoj razum, „isprazne“ svoj um meditacijom - ponavljanjem sloga ili fraze koju neki nazivaju „molitvom“, i prepuste se nejasnom ritualu.
Fenomene koje dožive, ovi ljudi proglašavaju „božjom silom“. Međutim, postavlja se pitanje koja je neidentifikovana sila zapravo delovala na čoveka.
Prvi varalica je od početka svoja nedela prikrivao tajnim delovanjem na one koji su zanemarili Božje vođstvo.
Mistični ritual dovodi um u stanje da su mu centri za racionalno rasuđivanje blokirani ponavljanjem sloga i rečenice kojim dolazi u stanje izmenjene svesti.
Time je osećaj krivice trenutno ugušen, a osoba je prepuštena uticaju nepoznatog "duha" kojeg mistik proglašava Božjim.
Kao što analgetici učine da ne osećamo bol, iako je bolest još uvek prisutna, tako dosta ljudi želi samo da ne oseća krivicu, umesto da traži način da ukloni bolest – greh.
Međutim, kao što analgetik ne izleči čoveka i bolest se vrati, tako ni mistični rituali ne oslobađaju čoveka krivice za učinjeni greh.
Bog u Bibliji poziva ljude da razumeju moralne standarde i donesu svesno ispravnu odluku, moleći se svom Tvorcu za snagu, što donosi trajnu promenu karaktera.
Međutim, iza mistične sile ne postoje jasni pokazatelji ko deluje na čoveka i na koji način, dok moralni saveti koje mistici preporučuju po pravilu odstupaju od Božjih zapovesti.
Nagodba sa Bogom
Vera nekih ljudi zasnovana je na određenom očekivanju od Boga.
Ako Bog meni učini ono što tražim od Njega, onda ću ja Njemu da uzvratim poštovanjem.
Čim Bog ne ispuni njihova očekivanja, takva osoba se razočara i napusti Boga, i postaje Božji protivnik ili ateista.
Tako neki ljudi uslovljavaju svoju veru u Boga - ako spasi i njihovu porodicu, ako im obezbedi uspešnu karijeru, ako im da određenog supružnika, ako im da bogatstvo na lutriji, ako ih izleči od neizlečive bolesti i slično.
Jedino ne pominju uslov koji je Bog postavio – da se pokaju za grehe.
Čak i da im Bog ispuni molitvu i da im karijeru, bogatstvo i zdravlje, opet će biti izgubljeni jer se nisu pokajali.
Postoji velika razlika između zaveta koji Bog sklapa sa svojim narodom, i nagodbe koju ljudi pokušavaju da sa Njim sklope.
Bog sklapa zavet isključivo pod svojim univerzalno ispravnim uslovima, jer On kao Tvorac svemira, kao Sveznajući, zna koji je jedini način da svemir funkcioniše u savršenom skladu.
Ako bi ljudi postavljali uslove zaveta vernosti Bogu, onda bi svet bio vođen pogrešnim moralnim principima, koji bi se na kraju završili uništenjem sveta nuklearnim ratom ili biološko-hemijskim oružjem.
Zahtevanje od Boga da prihvati ljudske uslove pod kojima oni „prihvataju spasenje“, znači ne samo da se čovek nije pokajao, nego i da nije ni svestan šta je zaista potrebno za njegovo dobro, a pokušava da uceni Boga da ga spasi samo ako ispuni njegove zahteve.
To je ucena u kojoj otmičar ne poseduje taoca, nema ispravne moralne standarde, a zahteva od apsolutno moralne osobe da odstupi od svojih pravednih principa.
Intelektualiziranje
U nekim religijama, sveštenici na najvišim pozicijama pišu knjige koje su razumljive malom broju ljudi.
Pitanje je da li mnoštvo stranih izraza koriste zato što ne mogu da nađu prikladniji opšte poznati izraz, ili su snobovi koji misle da ih intelektualiziranje čini višim od drugih ljudi, ili ne žele da budu shvaćeni.
Znanje je dobro kad se koristi da čovek postane plemenitiji i bolji, a ne da sebe uzdiže iznad drugih.
Isusova teološka tvrđenja su veoma inteligentno sročena, ali su i dalje razumljiva svakome, a mi smo privučeni Njegovom plemenitošću, a ne nadmoćnim znanjem ili komplikovanim rečnikom.
Za fanatične verske intelektualce, poniženje je razgovarati sa „laicima“, i zato oni diskutuju samo sa ljudima koji imaju akademske titule.
Takvi ljudi, da su živeli u Hristovo vreme, ne bi prihvatili ni Hrista nego ideje fariseja i književnika, koji zbog intelektualne uobraženosti nisu prepoznali Mesiju, već su postali Njegovi protivnici.
Ako razum ne oplemeni, on otruje ohološću i uzdizanjem sebe.
Apsurd je da verski intelektualci za opštu populaciju često drže dosadne i isprazne govore.
Utisak je da neke verske zajednice namerno drže narod u stanju neznanja, kako bi lakše upravljali njime.
Ako je narod teološki neuk, time „cena“ učenih teologa raste – bar u ljudskim očima.
Kako kaže apostol Pavle, „razum, dakle, nadima, a ljubav popravlja.“ (1. Korinćanima 8,1)
Neki satima analiziraju Bibliju kako bi osporili tuđa verovanja, ali zato ne analiziraju koliko su oni u skladu sa idealnim karakterom na koji smo pozvani, niti kakva promena im je potrebna.
Drugi opet težište stavljaju na rasprave o manje bitnim temama koje ne posvećuju čoveka, i o tome bi raspravljali danima.
Međutim, kad pokrenete temu gordosti, oholosti ili agresivnosti koje su njihova slabost, o tome ne žele da razgovaraju ili tvrde da nemaju te osobine.
Istina je mesto na koje stižu samo iskreno pobožni, a ne super-inteligentni ljudi.
Šta da radimo?
Sva izopačenja verskih zajednica ne znače da čovek treba da se izoluje od svih i živi sam.
Treba da budemo svesni zabluda verskih grupacija da bi izbegli njihove zablude i mahinacije, ali Bog i dalje mnogo više može da uradi kroz organizovanu grupu ljudi nego preko usamljenog pojedinca.
Ne treba dozvoliti da verska zajednica preuzme mesto koje pripada samo Bogu, nego naše poverenje i nada uvek treba da budu usmereni samo na Stvoritelja sveta.
"I tražićete me, i naći ćete me, kad me potražite svim srcem svojim." (Jeremija 29,13)
385 "Uzdaj se u Gospoda svim srcem svojim, a na svoj razum ne oslanjaj se." (Priče 3,5)
„Ko krije prestupe svoje, neće biti srećan; a ko priznaje i ostavlja, dobiće milost.“ (Priče 28,13)
"Telesni čovek ne razume šta je od Duha Božjega; jer mu se čini ludost i ne može da razume, jer treba duhovno da se razgleda." (1.Korinćanima 2,14)
„A ovo je život večni da poznaju tebe jedinoga istinitoga Boga, i koga si poslao Isusa Hrista." (Jovan 17,3)
Bog koji te je stvorio, neće te zaboraviti (Isaija 44,21).
Kad čovek vidi svoju slabost da pobedi greh, treba da se uzda u Boga kao i otac bolesnog dečaka koji je bio svestan svojih slabosti i nemoći molio Isusa da ga izleči: „Verujem, Gospode! Pomozi mom neverju.“ (Marko 9,24)
Onima koji se mole Bogu da ih očisti od greha, posveti i promeni, Bog daje ovo obećanje:
„I daću vam novo srce, i nov ću duh metnuti u vas, i izvadiću kameno srce iz tela vašeg, i daću vam srce mesno. I duh svoj metnuću u vas, i učiniću da hodite po mojim uredbama i zakone moje da držite i izvršujete.“ (Jezekilj 36,26-27 vidi 11,19.20)
Primećujemo da kada Bog posveti čoveka, Božji Duh vodi čoveka da čistim srcem drži Božji zakon.
Neke verske zajednice smatraju da je dokaz Božjeg vođstva govorenje nerazumljivih jezika, drugi da je to viševekovna tradicija njihovih predaka, treći da je dokaz činjenje čuda.
Međutim, Bog kao dokaz delovanja Svetog Duha opisuje držanje Njegovog zakona iz ljubavi prema Njemu.
Tako nešto je potpuno suprotno ljudskoj prirodi, pa predstavlja svedočanstvo o natprirodnoj promeni koju Bog čini u osobi koja mu dozvoli da je posveti.
Razlika između prave i lažne religije jeste to što Bog trajno zadovoljava najbitnije čovekove potrebe, dok sve što čovek upotrebljava kao neuspešnu zamenu mora iznova da se uzima u sve jačim „dozama“:
„Svaki koji pije od ove vode opet će ožedneti; a koji pije od vode koju ću mu ja dati neće ožedneti doveka; nego voda što ću mu ja dati biće u njemu izvor vode koja teče u život večni!" (Jovan 4,13-14)