Evolucija ili Stvaranje

Kako je nastao svemir? Kako je nastala planeta Zemlja? Kako je nastao čovek? Na ova pitanja do danas su data samo dva odgovora: 1) evolucija, i 2) stvaranje. I danas u školi i na fakultetu mladi uče evoluciju, a u crkvi i ponegde kod kuće deca slušaju o stvaranju. Negde se ljudi zaklinju nad Biblijom da će govoriti istinu, a ipak veruju u evoluciju. Danas vlada mišljenje da je evolucija dokazana teorija, a da stvaranje sveta od strane Boga predstavlja mit.
Dokaz je konačno svedočanstvo da je neka izjava istinita. U nauci se istina dokazuje posmatranjem ili eksperimentom. Evoluciju niko nije posmatrao kroz istoriju, niti je iko eksperimentalno pokazao kako životinje evoluiraju jedna u drugu. Naučnim metodima ne može da se dokaže ni evolucija ni stvaranje. Eksperimentalno ne može da se dokaže poreklo sveta ni po jednoj teoriji. Niko od ljudi nije posmatrao ni tok evolucije, ni čin stvaranja. Pošto ne mogu naučno da se dokažu, moramo da testiramo koji je koncept verovatniji , koji se bolje uklapa u činjenice iz prirode koje mogu da se testiraju.
PRETPOSTAVKE
                    evolucija                                                                                                         stvaranje
Živa bića: su se razvila iz nežive materije                                                                         Sve je stvorio Bog
Život je nastao: spontano                                                                                                 namerom Boga
Redosled: Prvo su nastali jednostavni, pa složeniji organizmi.                                        Sva živa bića stvorena su istovremeno po svojim vrstama
               Od životinja evolucionim razvojemnastao je čovek.                                      . Savršeni čovek je degradiraodo životinjskih osobina
Trajanje: Evolucija traje milijardama godina                                                                   Svet je stvoren pre oko 6000 godina
Zakoni:Sve se dogodilo po prirodnim zakonima kakvi su i danas,  ​                                  Bog je pri stvaranju uspostavio današnje zakone.
            bez natprirodnog delovanja                                                                                   Prirodni zakoni menjani su prilikom pada u greh i Potopa.

Skup svih osnovnih ideja o nekom pojmu, na primer o nast anku sveta, čini jednu paradigmu. Evoluciona paradigma se dosta razvijala u poslednjih 150 godina, ali još uvek nije dala odgovore na osnovna životna pitanja. Stvaranje sveta koje je pokrenuo inteligentni Stvoritelj je druga paradigma suprotstavljena evoluciji. Nemoguće je da se objasni cela paradigma u jednom predavanju, ali uvek vredi početi, vredi biti otvoren za istraživanje novih ideja. Koja od ove dve paradigme bolje objašnjava pojave u prirodi, evolucija ili stvaranje?
Evolucionisti opovrgavaju evolucijuRašireno je mišljenje da svi naučnici veruju u teoriju evolucije i da je ta teorija opšte prihvaćena. To je daleko od istine. Postoje i naučnici koji ne veruju u evoluciju, nego smatraju da pojave u prirodi ukazuju na inteligentnog Stvoritelja. S druge strane, nasuprot raširenom konceptu ove teorije, ne postoji samo jedna usklađena naučna teorija evolucije, nego mnogo suprotstavljenih teorija.
Teoriji evolucije nikada ne nedostaju kritike. Mnoge najoštrije kritike došle su baš od evolucionista. Postoji lista od preko 50 suprotnih terija evolucije. Kad god se ponudi nova teorija, njen autor ukazuje na greške ranijih teorija.
Sam Darvin je u "Poreklu vrsta" posvetio celo poglavlje teškoćama koje je on sam video za svoju verziju ove teorije. Njegova knjiga sadrži preko 800 nagađanja, koja su u suštini potpuno nenaučna. Mnogo puta je upotrebio fraze kao što su "smatramo", "ako pretpostavimo", "možda", "moglo je biti". Ovo nisu izrazi za naučno ustanovljene činjenice. Darvin je priznao da " kada uđemo u detalje, ne možemo da dokažemo da se jedna vrsta promenila". Darvin je verovao u danas opovrgnutu Lamarkovu teoriju koja tvrdi da stečene osobine mogu da se naslede. A ipak, ljudi su prihvatili njegove ideje.
"Pažljivi čitalac naučnih časopisa ne može da ne bude upozoren na sve raširenija govorkanja da je nešto trulo u državi darvinizma." (Niles Eldredge, Nature 22.8.1985, p683). Izrazito pro-evolucionistički časopis Nature, objavio je članak "Razvoj evolucionih teorija" gde konstatuje da je " teorija darvinizma neprikladna da objasni evoluciju u toku ogromnog perioda vremena " (2. nov. 1984., str 386). Isti časopis kaže da "glavno pitanje evoluciji danas ostaje isto kao i u Darvinove dane: da pokaže poreklo i zajedničkog pretka, kako je došlo do neverovatne raznolikosti života ?" (20. jul 1988., str. 206).
I pored svih opovrgnutih teorija, evolucionisti i dalje veruju u evoluciju. "Spontane generacije živih organizama su nemoguće, ali mi ipak postojimo, kao rezultat, kako ja verujem, spontane generacije." C. Ponnamperuma "Chemical Studies in the Origin of Life", Space Life Science I, 1968, p64. On uviđa da život ne može da nastane sam po sebi, ali ipak prihvata teoriju evolucije.
"Mi nemamo apsolutni dokaz za teoriju evolucije... i teorija evolucije bi trebalo da bude odbačena ako bi se pojavila bolja ideja ." "Veliki deo opšte publike je skeptičan prema darvinizmu. Darvinizam se može na kraju pokazati kao pogrešan". - naučnici Britanskog muzeja (12. mart 1981., str.82) Pošto ovi komentari dolaze od urednika časopisa koji je osnovan da promoviše evoluciju, oni su sigurno značajni.
Molekularni biolog Dr Michael Denton napisao je knjigu "Evolucija - terija u krizi" (Burnet, London, 1985) gde kaže: "Darvinova teorija evolucije nije ni manje ni više nego veliki mit 20-og veka o nastanku svemira ." I pored toga, on ostaje evolucionista!
"Teorija evolucije prirodnom selekcijom čini se neodgovarajućom, neuverljivom i definitivno pogrešnom." G. Taylor "Velika misterija evolucije" (1983., str.137) Koncept prirodne selekcije ili "opstanka najsposobnijih" predstavlja nepravilnu tautologiju, zaključivanje: Ko opstaje? Pa, najsposobniji. A ko je najsposobniji? Pa, oni koji opstaju! Poznati astronom Sir J. F. W. Herschel, nazvao je Darvinovu teoriju prirodne selekcije "zakon nagađanja".
"Objašnjavalačke doktrine biološke evolucije ne mogu da izdrže objektivnu, duboku kritiku. One dokazuju da su u sukobu sa realnošću, i da su nemoćne da reše velike probleme." P. P. Grasse, "Evolucija živih organizama" (1977., str.202)
Richard Goldschmidt je 1940. objavio svoju "Epigenetičku evoluciju" gde on sugeriše da se evolucije dogodila serijom velikih koraka unapred. Na primer, iz jajeta dinosaurusa izlegla se primitivna ptica ili na primer, majmun je rodio pračoveka. Ova teorija je poznata kao "Čudovište koje obećava". Mnogi su odbacili ovu ne naučnu ideju. Gde bi pripadnik te potpuno nove vrste našao supružnika? Darvin je predvideo ovu ideju i odbacio je kao suprotnu prirodi, frazom "Natura non saltum" (Priroda ne pravi skokove ).
Na predavanju o Darvinu u British Association (sep. 1980.), Dr John Durant, University College, Swansea, rekao je: "Darvinovo evoluciono objašnjenje porekla čoveka pretvorilo se u moderni mit, na štetu nauke i društvenog napretka ." (New Scientist, 11 Sep. 1980, p765).
Teorija evolucije se još uvek prepravlja, prilagođava i menja nizom novih verzija, koje nude naučnici koji nisu bili ubeđeni u raniji oblik te teorije. Evolucionisti su sami obrađujući teoriju evolucije pokazali da je to nesigurna pretpostavka. Verovanje da se evolucija dogodila negde, nekada i nekako je vera u nepoznato. Teorija evolucije je dogma u koju ni njeni "sveštenici" više ne veruju, ali je brane zato što joj je jedina alternativa Bog koji je stvorio svet.
Stavovi se menjajuU vreme kada je Alfred Vegene r objavio teoriju da su kontinenti bili ranije spojeni u jedan kontinent, ondašnji naučnici su ga ismejali. Ko bi prihvatio ovu teoriju, bio bi isključen iz naučne zajednice. Tada se verovalo da se zemlja u prošlosti sakupljala jer se hladila, a planinski venci su nastali bočnim skupljanjem površinskih slojeva.
Posle Vegenerove smrti, tek kad je postavljena teorija tektonike ploča po kojima navodno klize kontinenti, prihvaćena je Vegenerova ideja razdvajanja kontinenata. Zašto ideja o razdvajanju kontinenata nije odmah prihvaćena? 1) Zvučala je suviše revolucionarno, a ljudi ne žele lako da odbace ono što su ranije verovali, bez obzira koliko to bilo pogrešno; 2) tada nije bilo dovoljno dokaza; 3) tada je tektonika ploča podrazumevala katastrofu (Potop). Tek kada se pronašla teoretska mogućnost da u evoluciji može tako nešto da se dogodi, tek tada je prihvaćena ova ideja.
Isto tako, ko god danas ne veruje u evoluciju, isključuju ga iz naučne zajednice. U vreme kad su naučnici imali podršku vlasti, na primer u nacističkoj Nemačkoj ili Staljinovoj Rusiji, pokazali su istu svirepost ne manju od inkvizitora.
Postoje i evolucionisti i kreacionisti koji u svom razmišljanju ne polaze od naučnih činjenica, nego pokušavaju da za svoje pretpostavke nađu činjenice koje ih potvrđuju. Zato je velik broj naučnih tvrđenja koji je danas odbačen kao pogrešan.
Složenost životaI najmanji oblik života je složeniji od bilo čega što je čovek stvorio. Protein sadrži 50 do 10.000 aminokiselina poređanih po tačnom redosledu. Mogućnost slučajnog formiranja jednostavnog proteina od samo 50 aminokiselina je 1:10 65 (65 nula iza jedinice!), a pritom je samo jedna kombinacija ispravna . To je praktično nemoguće, a svaka ćelija sadrži 10 14 proteina! Jednostavan gen u ćeliji sadrži oko 400 aminokiselina poređanih po određenom redu. Kolika je verovatnoća da će gen nastati slučajno? Kao kad bi majmun seo za pisaću mašinu i pokušao da otkuca kombinaciju od 400 slova. Verovatnoća je 1:10 130 , ali i za tako malu verovatnoću potrebno je živo biće - majmun. Sama mašina to nikad ne bi otkucala sama.Verovatnića da ceo čovek nastane slučajno manja je nego da majmun slučajno otkuca na pisaćoj mašini sve knjige u biblioteci.
Aminokiseline — proteini — ćelija — tkivo — organi — organski sistemi —čovek
DNK u ćeliji sadrži informacije kao 1000 knjiga od po 600 strana. Svaka ćelija sadrži 2000 triliona molekula, a molekul je grupa atoma. Jedna oplođena jajna ćelija sadrži potpune informacije za izgradnju celog čoveka. A koliko tek ćelija sadrži ceo čovek! Da li vredi rizikovati život za beskonačno malu verovatnoću slučajnog nastanka života kada postoji razumna alternativa - inteligentni Stvoritelj?
Kako je mogla slučajno da nastane ćelija kojoj je kojoj je istovremeno neophodan sistem za razmnožavanje, sistem za varenje, imuni sistem, sistem za disanje, bez čega ne bi mogla da živi niti da stvara potomke? Ako bi slučajno nastao sistem za varenje, kako bi ćelija mogla da diše bez sistema za disanje, kako bi stvorila potomke bez sistema za razmnožavanje? Sistemi organa nisu mogli da nastanu jedan po jedan, nego svi odjednom.
Ako je život nastao abiogeno (iz nežive materije), zašto se to danas ne događa ? Zato što život dolazi samo od živog, kao što je Luj Paster dokazao.
Danas ateisti uglavnom izbegavaju pitanja kako je nastala materija i kako je natao život. Oni stvaraju dogme koje nisu dokazane a zabranjeno je reći da možda nisu istinite. Umesto nauke nudi se filozofija koja sadrži logičke greške. Deviza jednog oholog ateiste je: "Bog zna sve, ali ja znam još više." Ljude danas interesuje jedino kako da za sebe iskoriste današnji dan da jedu i piju i da se razmnožavaju. Taj način života je karakterističan za amebe, a razumni, duhovni čovek zaslužuje bolje i više.
Kada smo bili mali pričali su nam bajku u kojoj se žaba pretvorila u princa (čoveka).U tu bajku je mogao da poveruje samo dečiji um. Desetak godina kasnije, nastavnici su nas u školi ubeđivali da žaba ipak može da se pretvori u princa, samo posle više milijardi godina. Mnogi ljudi još uvek veruju u ovu bajku za odrasle.
Logika koju čovek ima kao poklon od Stvoritelja, govori da postoji samo jedno biće u svemiru koje stvara život: Bog. Stvorena bića prenose iskru života koju smo dobili od Boga, ali samo je Bog u stanju da oživi ono što je mrtvo.
SLUČAJNOSTPrema teoriji evolucije, slučajnost je svemoguća sila koja je dala sve oko nas. Međutim, u prirodi postoji zakon verovatnoće po kojoj će se neki događaj desiti ili se neće desiti. Da li se teorija evolucije uklapa u zakon verovatnoće?
Zamislite da iz aviona bacite na hiljade papirića iznad svoje kuće. Kolika je verovatnoća da deo papirića padne u vaše dvorište i da se poređaju tako da ispišu vaše ime i prezime? Čak i kad bi ste papiriće poređali u avionu u obliku vašeg imena i bacili, opet bi došlo do haotičnog rasporeda papirića, a ne do smisaonog rasporeda. Takve stvari se ne događaju slučajno. Ma koliko bilo vremena i ma koliko pokušaja, slučajno raspoređivanje materije neće dati poredak, a kamoli visoko uređenu ćeliju ili organizam. Vreme ne pomaže evoluciji da se slučajno dogodi . Potrebna je inteligentna osoba koja ima nameru da poređa sve elemente, osoba koja mora da bude moćnija od prirodnih zakona koji teže stvaranju nereda a ne poretka.
Ako se i desi jedan fenomen slučajnosti, taj slučajni fenomen ne može da se ponavlja , a za evoluciju je neophodno stalno događanje slučanosti. To bi bio zakon, pravilo dešavanja, a ne slučajnost. Zamislite da se slučajno u jednoj godini u celom svetu rode deca istog pola. Po zakonu verovatnoće pre će se dogoditi da se u celom svetu godinu dana rađaju samo deca istog pola nego da slučajno nastane ćelija ili čovek. Ipak niko ne veruje da će ikada na svetu u toku jedne godine biti rađana samo deca istog pola.
Zamislite da milijardu puta prospete mastilo po papiru. Kolika je verovatnoća da se mastilo razlije u neki smisaoni tekst? Teoretski je moguće, ali se to praktično nikad ne događa.
Bila bi tragedija kad bi zemljoradnici verovali u evoluciju, da se živi svet sam po sebi razvija. Onda oni ništa ne bi sejali, nego bi godinama čekali da korov koji sam niče postane jestiv. Ono što slučajno samo izraste nije jestivo i teško ga je iskoreniti. Da bi dobili hranu, moramo naporno da radimo.
Da bi napisali reč "evolucija" slučajnim izborom od 26 slova, verovatnoća je 1 prema 5 triliona 429 milijardi 503 miliona 679 hiljada! Verovatnoća da će slučajno nastati jedan molekul DNK u periodu od 4 milijardi godina je 10 -585 . To je tako mala verovatnoća da je to prosto nemoguća.
Darvinova teorija zahteva više nego trilione srećnih okolnosti (slučajnosti) koje se nikad nisu odigrale. Svako ima pravo da sanja, ali stvaran život je mnogo drugačiji od snova. Čuda slučajnosti su mnogo čudnija od Božjih čuda.
Da li pesma nastaje slučajnim slaganjem slova? Naravno da ne nastaje tako. Ni građevina ne nastaje slučajnim ređanjem cigala. Za pesmu je potreban pesnik, a za zgradu arhitekta. Tako je i za postojanja sveta potreban Stvoritelj. Paskal je rekao: "Nevernik mora verovati u 1000 neverovatnih slučajnosti da bi ostao nevernik." Misliti da je svet nastao slučajno je nenaučno, i zahteva slepu veru. Ni najstrasniji kockar u Las Vegasu ne bi se kladio na tako malu verovatnoću, gde je ulog život. Nije mudro kockati se sa tako malom verovatnoćom za dobitak. Ulog je život ili smrt. Ništa u prirodi ne nastaje slučajno, sve je proizvod nečeg živog. Racionalnije bi bilo da zaključimo ovako: "Divno si postavio zemlju, i nebesa su delo ruku tvojih." Psalam 102.25
Zašto su naučnici kao što su Njutn, Faradej, Maksvel, Kelvin i Paster verovali u Boga? Možda zato što je potrebno više vere da bi prihvatili da je život slučajan proizvod nežive prirode, nego da je nameran proizvod beskrajno mudrog Stvoritelja.
Zašto su evolucionisti izmislili ideju da sve može slučajno da nastane ako mu se da neograničeno vreme? Pošto nema racionalnih dokaza za evoluciju, data je ideja o slučajnom nastanku sveta u toku ogromnog perioda vremena, zato što niko ne može da proveri da li je ta ideja istinita . Niko ne živi toliko dugo da bi posmatrao slučajan nastanak života i sveta, čak ni celo čovečanstvo. To je potpuno neproverljiva ideja, a takve ideje spadaju u maštu, fantastiku, a ne u naučne istine.
Kako verovati u slučajnost u svetu u kome vlada zakon uzroka i posledica? U prirodi postoji uzročnost (kauzalitet) - sve što postoji mora imati uzrok svog postojanja, nekog živog ko ga je stvorio. Niz uzroka ne može biti beskrajan. Zato mora da postoji prvi uzrok svih uzroka bez uzroka . Uzrok sveta može biti samo neko ko je svemoguć. Prva živa bića pokrenulo je Biće koje ima život samo po sebi. To je Bog, večan je, nema uzrok svog postojanja, a On je sve stvorio.
Da je čovek nastao slučajno, kao  i svi procesi u prirodi, bilo bi apsurdno da se naučnim metodima bavimo pitanjima svog porekla. Nauka se bavi pravilnostima u prirodi, a ne slučajnim, nasumičnim pojavama. Upravo to što uočavamo pravilnost dešavanja u prirodi, to nam ukazuje da se ne radi o nasumičnim procesima, nego su oni  osmišljeni.
Kada je jedan ateista pitao prirodnjaka Atanasijusa Kiršera: "Ko je napravio maketu sunčevog sistema na tvom stolu? - On je odgovorio: -Niko, postala je slučajno, sama od sebe. -Kako niko, morao je neko da je napravi? Kiršer je odgovorio: - Ako ti veruješ da ova maketa nije mogla da nastane slučajno, kako možeš da veruješ da veliki original sunčevog sistema niko nije stvorio?
Koliko god da je vere potrebno da bi prihvatili postojanje Boga, neuporedivo više vere je potrebno da bi verovali u slučajan, spontani razvoj sveta bez Boga.
Poreklo životaVažnije je ispravno odgovoriti na pitanje porekla i suštine života, nego na 1000 drugih naučnih pitanja. Od toga zavisi čitav naš život.
Po evolucionistima život se začeo sam, bez natprirodne intervencije, samozametanjem. Ranije se verovalo da živa materija nastaje iz nežive tako što spontano u truloj organskoj materiji nastaju živi organizmi (npr. crvi u trulom mesu). Međutim, Luj Paster je eksperimentalno dokazao da živo nastaje samo od živog .
Kako se materija sama oformila i organizovala? Kako se materija sama oformila i organizovala? Kako je neživa nesvesna materija mogla da stvori svesna živa bića? Kako je priroda mogla dati ono što sama nije imala?
Milerov eksperiment
U svim udžbenicima biologije možemo da pročitamo kako je Stenli Miler 1953. godine dokazao da život može da nastane slučajno, evolutivnim putem. Miler je u laboratoriji bez prisustva kiseonika, uz pomoć elektriciteta, od smeše gasova stvorio 4 aminokiseline, i puno katrana. Tako se rodila ideja da je pre 3,5 miliona godina u praokeanima nastala živa materija prirodnim, slučajnim procesima (prvobitna supa). Ali...
Niko u udžbenicima biologije ne iznosi ogromne nedostatke ovih zaključaka. Na planeti Zemlji nikad nisu viđeni ovakvi uslovi života, niti je dokazano da su mogući, osim u laboratoriji uz pomoć čoveka . Zato Miler nije dokazao da aminokiseline mogu da nastanu spontano, nego da je potrebna intervencija inteligentne osobe za njihov nastanak.
Zamislite da automehaničar rastavlja vaš auto i pritom vam objašnjava kako vaš auto radi. Na kraju, majstor zaključuje da to što on zna sve delove auta i kako oni rade, predstavlja dokaz da je vaš auto nastao slučajnim prirodnim procesima u toku miliona godina i da nije bio potreban automehaničar da ga sastavi.
U Milerovoj aparaturi nije bio prisutan kiseonik, jer bi odmah razgradio novonastalo jedinjenje. Međutim, čak i prekambrijumske stene, gde su nađeni najstariji oblici života, sadrže kiseonik. Ako praatmosfera nije sadržala kiseonik, jer bi kiseonik oksidirao stvorena jedinjenja, kako je onda nastala ćelija u atmosferi bez kiseonika kad joj je već u sledećoj sekundi kiseonik neophodan za disanje? Ako nije bilo ozonskog omotača (O3) ultra ljubičasto zračenje bi uništilo organske molekule.
Atmosfera sa kiseonikom  Nema amino kiselina  Nema života!
Atmosfera bez kiseonika  Nema ozonskog omotača  Nema života!
Evolucionisti veruju da su prirodni zakoni uvek bili jednaki, uniformni, ali ovde kad im to odgovara, oni veruju da nisu svi zakoni bili uniformni. Ovde se oslanjaju na veru. Oni veruju u mrtvu materiju i nadaju se da je ona ipak bila nekako sposobna da vaskrsne.
Čak i da su aminokiseline čudom nastale u tim slovima uslovima, elektricitet bi ih odmah spržio. Osim toga, 4 aminokiseline koje je Miler dobio još uvek ne predstavljaju život. Za život je potrebno minimum 20 levorotirajućih aminokiselina. Slučajnim nastankom u laboratoriji dobijaju se levo i desno rotirajuće aminokiseline, a živi oblici sadrže samo levorotirajuće aminokiseline, što nikakva slučajnost ne bi mogla da proizvede. Desnorotirajuće aminokiseline onesposobljavaju život, a često su i otrovne.
Šta u stvari dokazuje Milerov ekperiment? Pretpostavimo da neki naučnik A uspe da sintetiše lek protiv side. Zatim naučnik A objavi svoje otkriće i opiše načela kako je to uradio, ali ne opiše sve detalje (kao što je i u Bibliji objavljeno ko je stvorio život i kako, ali to nije opisano detaljno). Međutim, pojavi se naučnik Š, pročita o otkriću naučnika A i ponovi mali deo njegovog eksperimenta. Uspeo je da sintetiše deo leka protiv side, ali ta materija i dalje ne leči, nego je čak i otrovna. Šta će naučna javnost da zaključi? Po evolucionističkom načinu zaključivanja, naučnici bi rekli: 1) naučnik A nije otkrio lek protiv side, pošto ga je u laboratoriji ponovljen deo njegovog eksperimenta, nego je ovaj lek nastao sam od sebe, spontano. 2) eksperiment naučnika Š dokazao je da naučnik A uopšte ne postoji , jer je deo njegovog patenta ponovljen u eksperimentu. Dakle, zaključci iz Milerovog eksperimenta su nelogični.
To što je Miler sintetisao u laboratoriji nešto što nije život, upravo je evolucioniste dovelo do zaključka da je život nastao slučajno, iako je Miler imao jasne namere, i nije slučajno mućkao hemikalije, nego je upotrebio svo svoje znanje. Drugi zaključak im je bio: Bog ne postoji. Za svakog homo sapiensa (razumnog čoveka) ovi zaključci ne mogu da slede iz Milerovog eksperimenta. Nije pošteno da naš ograničeni razum postavljamo kao apsolutnog sudiju za sve. Mi živimo u svetu koji ima 3 dimenzije. Ako Bog, na primer, barata sa 7 dimenzija, da li mi možemo da ga shvatimo? Besmisleno je da ljudi otkriju mikro deliće čuda kojim je Bog stvarao, pa da onda tvrde da ne postoji Tvorac tih čuda, nego da su ona nastala slučajno, sama od sebe.
PROBLEMI VELIKOG PRASKAVeliki Prasak (Big Beng) je teorija po kojoj se pre oko 15 milijardi godina desila katastrofa u svemiru, eksplozija posle koje je iz stanja haosa nastao poredak. O ovoj teoriji nastanka Svemira govori se kao da je zasnovana na utvrđenim činjenicama. Međutim, Big Beng teorija ne objašnjava odakle postoji materija koja je eksplodirala na početku. Pitanje porekla materije za evolucioniste i dalje je zagonetka.
Na osnovu nekih posmatranja smatra se da se svemir širi. Astronom Edvin Habl (Huble) otkrio je da što su galaksije udaljenije, to su sve crvenije. Zaključio je da je to dokaz da se svemir širi. To bi značilo da ako se vraćamo u prošlost, svemir bi bio sve uži i uži. Zato neki naučnici misle da je pre oko 15 milijardi godina sva materija i energija koja sačinjava Svemir bila koncentrisana u jednom sićušnom, super-gustom jezgru veličine tačke na kraju rečenice. A pošto po zakonu održanja materije ona ne može da se stvori sam od sebe prirodnim procesima, to znači da bi i to super gusto jezgro morao neko da stvori natprirodnim putem.
Postoji mišljenje da se svemir širi zbog smanjivanja brzine svetlosti posle stvaranja. Ranija istraživanja Barry Setterfield-a u Australiji nedavno su dobili podršku iz neočekivanog izvora - Radiofizičkog Istraživačkog Instituta, u Gorkom, Rusija. Tamo je naučnik po imenu V. S. Troicki, zaključio da je brzina svetlosti prvobitno bila 10 10 puta veća nego danas. Ovo bi značilo da živimo u svemiru koji se skuplja.
Postoje neki ozbiljni problemi za pobornike "Velikog Praska", od kojih ćemo neke razmotriti.
1. DRUGI ZAKON TERMODINAMIKE: Ovaj dobro poznati naučni zakon tvrdi da protokom vremena dolazi do pogoršanja poretka. Procesi u prirodi teku od poretka ka neredu i haosu . Na primer, od automobila posle 40 godina neće nastati najnoviji i najbolji model auta, nego staro gvožđe. Od sobe koja se 20 godina ne čisti neće nastati apartman, nego ruševina. Međutim, oni koji veruju u Veliki Prasak moraju da veruju da se desilo suprotno - da se iz stanja nereda poredak stalno povećava! Međutim, u praktičnom životu, mi vidimo da u prirodi eksplozije proizvode nered, a ne poredak. Prvobitna supereksplozija sigurno bi stvorila potpuni haos i krajnji nered, stvorila bi smrt a ne život.  Ako je Svemir zaista zatvoreni sistem, kao što evolucioni kosmogonisti potvrđuju, kako onda može biti moguće da prvobitni haotični nered stvori prelepo organizovan i složeno uređen Svemir koji danas postoji? Oni koji veruju u Veliki Prasak moraju da veruju da drugi zakon termodinamike iz nekih razloga, nije važio prilikom stvaranja svemira.
2. STRUKTURA SVEMIRA: Ako je zamišljena prvobitna eksplozija nekako stvorila svemir, zašto postoje uređene galaksije, zvezde i planete u našem Svemiru? Jednoliko širenje rezultovalo bi ravnomernom raspodelom materije kroz Svemir. Umesto toga mi nalazimo velike koncentracije materije u nekim delovima svemira i ogroman prazan prostor u drugim. Ovo je primoralo neke naučnike da predlože da je prvobitni atom imao "grudve". Jedan naučnik koji veruje u Veliki Prasak, Robert Scherrer, je to ovako opisao: "Svemir nije mogao da prvobitno bude potpuno ravnomeran, jer mi ne bi na kraju završili sa galaksijama, zvezdama, planetama i ljudima. S druge strane, ako je svemir u početku bio previše grudvast, ove grudve bi do sada porasle do ogromnih razmera i verovatno bi se pretvorile u masovne crne rupe koje bi progutale svu materiju i naše šanse za postanak." Koje nam je rešenje ponuđeno u ovom ćorsokaku? Raspodela materije u početku nije bila sasvim jednolika. Postojala je veoma mala neuravnoteženost, dovoljna da dopusti potrebno gravitaciono privlačenje za formiranje galaksija, ali nedovoljna da formira crne rupe; morala je da bude baš tolika. Kako bi takvo stanje stvari moglo da se dogodi, Scherrer priznaje da je "misterija". Tako imamo drugi akt vere koji prihvataju evolucioni kosmogonisti.
3. MATERIJA I ANTIMATERIJA: Teoretičari Velikog Praska veruju da je ova hipotetička prvobitna eksplozija proizvela materiju i antimateriju. Teoretski njih bi trebalo da bude i danas u jednakoj količini. Problem je to što kada ove čestice i antičestice sjedinimo, kao što su morale biti pre Big Benga, one poništavaju jedna drugu. Gary Bennett iz U. S. Dept. of Energy piše: "Današnji materijalni Svemir će vrlo skoro nestati zauvek u trenutku." Kako onda to sprečiti? "Samo neznatna prednost čestica u odnosu na antičestice je dopustila da čestice pobeđuju, i da naš sadašnji Svemir postoji." Opet, naučnici koji veruju u Veliki Prasak moraju da veruju da je postojalo više materije od antimaterije, inače mi ne bi postojali! Još jedan akt vere.
4. FORMIRANJE TEŠKIH ELEMENATA: U početku, prema evolucionim kosmogonistima, postojao je samo vodonik - najjednostavniji i najlakši od svih elemenata. Teži elementi su stvoreni korak po korak, spajanjem i kombinovanjem atoma do stvaranja sve težih i težih "masenih brojeva". Gery Bennett piše: "Stvaranje sve složenijih elemenata bilo je veoma teško pod uslovima koji su vladali na kraju Velikog Praska. Nekoliko nuklearnih uskih grla je zaustavilo napredovanje." Jedan od problema je to što se u prirodi ne pojavljuju određene kombinacije čestica. Maseni brojevi 5 i 8 su nestabilni. Ako jezgro helijuma-4 primi jedan neutron, on postaje helijum-5 koji se trenutno raspada, a isto se dešava ako se dva jezgra helijuma-4 pokušaju da vežu da bi formirali maseni broj 8. Gary Bennett kaže: "Ova dva nestabilna masena broja stoje kao zid na putu stvaranja složenijih elemenata." Pa, kako je naš sadašnji Svemir nastao? Zašto nije ostao mešavina vodonika i helijuma? Još jednom evolucionistička vera dolazi kao spasenje. Predloženo je da su ovi nestabilni maseni brojevi nekako preskočeni; da kada su brojevi 5 i 8 dostignuti, druga jezgra su se trenutno sjedinila sa njima stvarajući mnogo stabilnije masene brojeve pre nego što su oni imali vremena da se raspadnu!
1> 2> 3> 4> ???? > 6> 7> ???? > 9> 10...
Kako su nastala ova dva nestabilna masena broja?
Big Beng uopšte ne objašnjava kako je nastala prvobitna materija koja je navodno eksplodirala. Kako je nastalo to "kosmičko jaje" koje je eksplodiralo? Evolucija nema rešenje na pitanje porekla materije.
Pozudanih dokaza za Veliki Prasak nema, niko nije posmatrao kako se Big Beng dogodio, i ovu teoriju je nemoguće testirati. Očigledno da ova teorija nije zasnovana na naučnom posmatranju i ne može se proveriti, što je diskvalifikuje kao istinitu naučnu teoriju. Životno iskustvo nam govori da eksplozije ne stvaraju poredak nego haos i nered. Posle tornada nikad nije nastao džambo džet avion, već samo ruševine i nered. Posle eksplozije u fabrici satova nikad nije nastao časovnik sa zgodnom narukvicom. Da bi sat nastao, potreban je sajdžija. Da bi nastao svemir sa tačno uređenim planetama, zvezdama i galaksijama neophodno je postojanje moćnog bića punog inteligencije i ljubavi koje stvara. To biće van vremena i prostora zovemo Bog.
Čudno je što se o Velikom Prasku govori kao o dokumentovanoj, dokazanoj činjenici. Zar ne zahteva manje vere verovati da "Rečju Gospodnjom nebesa se stvoriše, i duhom usta Njegovih sva vojska njihova, jer On reče i postade, On zapovedi i pokaza se." Psalam 33,6.9." "U početku stvori Bog nebo i zemlju..." 1.Mojsijeva 1,1
TehnologijaTehnologija je pojam koji ukazuje da iza nekog proizvoda postoji razumno biće koje ga je konstruisalo. Kada u prirodi vidimo da nesvesna bića koriste "alate", pitamo se odakle im tehnologija koju koriste?
Ljudi se dive svom umeću da naprave robote koji se kreću na 4 noge. Međutim hod na dve noge za bilo kog robota je neverovatno težak zadatak, jer vrlo lako gubi ravnotežu i pada. Robot koji trapavo hoda na dve noge je čudo moderne nauke. Međutim, čovek neuporedivo spretnije hoda na dve noge od robota i pravi pokrete koje nijedan robot ne može da napravi. Pitamo se ko je smislio tehnologiju kojom čovek neuporedivo spretnije od robota hoda na dve noge i pravi pokrete koje nijedan robot ne može da napravi?
Čoveku je uz svu svoju inteligenciju jako teško da napravi robota čija ruka će da uhvati staklenu čašu dovoljno jako da je ne ispusti, a da je ne stegne prejako da je ne bi polomio. Ipak, čovek tvrdi da svako živo biće ovu tehnologiju u rukama ima sasvim slučajno.
Sva živa stvorenja predstavljaju čudo svemirske tehnologije koja najrečitije govori o postojanju Boga. Kvalitet tehnologije u prirodi je neuporedivo veći od tehnologije koju je stvorio čovek. To nas navodi da zaključimo da je tehnologiju u prirodi stvorio mnogo inteligentniji razum od čovečijeg. Za postojanje tehnologije i razuma potrebno je inteligentno biće, a priroda nije biće.
Da bi neki sistem funkcionisao, potrebno je da svi njegovi delovi skladno funkcionišu. Na primer, kućni alarm zahteva: 1) senzore za vrata i prozore; 2) žicu do centrale; 3) komplikovanu centralu; 4) izvor energije; 5) zvono. Ako samo jedan deo alarma nastane u nekoj "mutaciji", bićemo opljačkani, jer ostali ne rade. A ljudski organizam ima neuporedivo složenije delove koji moraju da rade maksimalno precizno. Najmanja greška onesposobljava život. Čulo ukusa je beskorisno ako nema nerava koji ga povezuju sa mozgom.
SvrhovitostU prirodi postoji svrhovitost , cilj, smisao u ponašanju životinja i biljaka, koji ukazuje da je neko biće van bezlične, neintelegentne prirode moralo da unese svrhu u ponašanje živih bića. Mnoge neinteligentne životinje čine nešto što zahteva znanje koje nisu mogle same da razviju.
U Bibliji piše: "Zapitaj stoku, naučiće te; ili ptice nebeske, kazaće ti. Ili se razgovori sa zemljom, naučiće te, i ribe će ti morske propovediti. Ko ne zna od svega toga da je ruka Gospodnja to učinila?"Jov 12.7-9 Pogledajmo životinjski svet da vidimo šta možemo da zaključimo iz njega.
Recimo, kod socijalnih insekata (mravi, pčele, ose) zapažamo kolektivnu inteligenciju. Kolektivnom inteligencijom se postiže neki zajednički cilj, neka svrha. Odakle sklad u mravinjaku i košnici? Socijalno ponašanje mrava i pčela je problem za evoluciju. Zašto su se od usamljeničkog života borbe za opstanak udružili u koloniju? Umesto da se bore za svoj opstanak , u stanju su da žrtvuju svoj život za odbranu košnice. Odakle ova kolektivna svest? Zašto pčele i mravi ginu za dobrobit kolonije, kad bi po evoluciji trebalo da se bore za svoj opstanak?
Zamislite šahovsku tablu, i jednu figuru koja se nalazi na njoj. Ako dete obori šahovsku figuru, to je neosmišljena pojava. Međutim, ako velemajstor povuče smisaoni potez, jasno nam je da dete to ne može da uradi, jer ono ne shvata pravila igre. Kad vidimo da je baš taj potez učinio da jedan protivnik matira drugog, mi znamo da iza te pojave stoji inteligencija. Naš svet izgleda kao šahovska tabla na kojoj s jedne strane velemajstor povlači mudre poteze,  a sa druge strane ljudi ruše figure i kvare smisao koji u svetu postoji. U svemu oko nas se vidi namera a ne slučajnost.
Zemlja je udaljena od Sunca 150 miliona km. Da je Sunce bliže ispeklo bi nas, a da je dalje zaledili bi smo se.
Seme svake biljke istovremeno raste i na gore i na dole, u suprotnim smerovima. Koren da bi crpao vodu i hranu, stablo da bi upijalo sunce i kiseonik. Bez obzira kako okrenete seme, koren uvek ide na gore a stablo na dole.
Slepi miš može u stotom delu sekunde da napravi razliku između biljke i insekta, jer pušta zvuke koje mi ne čujemo, a zatim na osnovu odjeka prepoznaje osobine predmeta od kojeg se zvuk odbio. On u svojoj glavi ima veoma složeni analizator zvukova mikro veličine, čiju tehnologiju su ljudi bledo iskopirali u vidu radara. Slika koju njegov mozak stvara u deliću sekunde je tehnologija koja sigurno ima inteligentni izvor.
Biljka juka, ili "Španski bajonet" ima tučak sakriven duboko unutar jednog tubusa. Deo koji treba da primi polenov prah sakriven je unutar tubusa, tako da juka ne može da bude oprašena vetrom ni insektima (osim jednog). Čak i studenti biologije nekad ne mogu da pronađu tučak juke.
Ako je tačna teorija o evoluciji, onda pred sobom imamo nešto čudno - da jedna biljka čini vrlo rizičnom i teškom svoju egzistenciju, svoje širenje i svoj opstanak. Ona prosto otežava svoje oplođenje time što sakriva deo za oprašivanje.
Međutim, za njen opstanak nema nikakvih problema, zato što postoji specijalni insekt koji se zove pronuba yuccasela. Ovaj mali leptirić se ponaša kao da je učio morfologiju biljaka. On doleti na cvet, uđe unutra i iz prašničkih kesica skupi polen i od njega formira lopticu. Onda on sa ove biljke preleti na cvet druge juke. Dakle, kao da zna genetiku, da nije dobro da vrši oplođenje iste biljke sopstvenim polenom, on leti na drugu biljku, ulazi ponovo u cvet i polaže jaja u plodnik ovog cveta. Zašto ne položi jaja, recimo u listove perianta, u krunične listove? Odkud ona zna da baš tamo treba da položi svoja jaja? Sve njene radnje podrazumevaju određena znanja. Ona polaže jaja u plodnik zato što se tu nalaze semeni zametci.
Da bi postigli određenu svrhu (oprašivanje jedne specifične biljke), mora da postoji izvesno znanje. U ovom slučaju mora postojati znanje da se u tubusu ove biljke nalazi deo na kome polenov prah može da proklija i da se izvrši oplođenje. Dakle, krajnji cilj koji podrazumeva određena znanja. A, znanja, jasno, nema bez razuma. Međutim, oprašivanje vrši nesvesni organizam koji nema znanja .
Kako da objasnimo ovu pojavu? Kako je ovaj proces nastao? Kako su juki sazrevala semena dok se nije pojavio ovaj leptirić? Da pogledamo ovo iz ugla evolucije. Recimo da je juka nastala od biljke koja je imala prost cvet koji opstaje bez problema. Zašto da se on sad menja? Zašto da rizikuje? Zašto da oteža oprašivanje i svoj opstanak? Vrlo je teško, prosto nemoguće, izbeći zaključak da je sve ovo uredio Stvoritelj.
Insekt " pčelovuk " napada pčelu, tako što je ubode tačno u poždrelnu gangliju i ubrizga joj "anastetik", tako da ostane nesposobna za bilo kakav pokret. To je neverovatno, kao da jedan insekt poznaje anatomiju drugog insekta! Pre nego što pčelovuk odnese pčelu da bude hrana njegovim larvama, on izvuče sav med iz pčele. On nije sebičan, nego "zna" da je med otrovan za njegovu larvu! Otkud on to zna? Jasno je da pčelovuk to ne čini svesno i da se on nije "prilagodio" evolucijom. Prosto je nemoguće zamisliti realne mehanizme kojima bi došlo do izgradnje takvog ponašanja.
Riba granion se ponaša kao da zna mesečeve mene. Postoje dve plime. Jedna za vreme punog meseca i jedna za vreme mladog meseca, u razmaku od 14 dana. Plima za vreme mladog meseca je kraća, a ona za vreme punog meseca je duža. Jata ovih riba 2 dana posle punog meseca, to jest posle velike plime, kad počne oseka polože svoja jaja i sa osekom se vrate u more. Birajući baš ovo vreme, (govoreći ljudskim rečnikom) one su sigurne da voda neće odneti ikru, jer je svakim sledećim danom plima sve kraća. Za dve nedelje, kad nastupi sledeća plima, ona dosegne larve tačno u vreme kad se izležu i ponese ih u more. Ovo opet podrazumeva određena znanja. Recimo ako bi ova riba položila svoja jaja kada je maksimum plime, larva bi uginula jer bi ih plima dosegnula prekasno. Tako ne bi bio postignut cilj, ne bi bila ostvarena svrha. Ipak, ova riba radi kao da dobro poznaje Mesečeve mene.
Da li je ona to mogla da nauči putem slučajnih pokušaja i pogrešaka? Nikakva evolucionistička teorija "pokušaja i pogrešaka", ne može zadovoljavajuće da objasni smisaono, svrhovito ponašanje nesvesnih, neinteligentnih životinja. Svaki slučajan pokušaj donosi smrt. Ako bi riba slučajno uspela da pronađe tačan dan za polaganje jaja, svoj uspeh ne bi mogla da prenese sledećoj generaciji, jer se stečene osobine ne nasleđuju.
Mimikrija je pojava da jedna vrsta "imitira" osobine druge vrste kako bi joj bio olakšan opstanak. Tako neke bube zbog svog "opasnog" izgleda mogu da neotkrivene žive usred svojih neprijatelja. Postoji pauk koji imitira mrave. Pošto ima 6 nogu a mravi 4, pauk podigne prednje dve noge da bi izgledale kao "antene" na glavi mrava. Kad jedan pustinjski gušter otvori usta, on izgleda kao mali pustinjski cvet. Neke životinje imitiraju neprijatelje svojih neprijatelja.
U prirodi, naročito u biljnom i životinjskom svetu, postoji beskrajno mnoštvo osmišljenih planova i projekata. Postojanje plana ukazuje na planera, projektanta koji je to zamislio i ostvario. Nasumično, slučajno kombinovanje atoma ili ćelija ne može da stvori uređeno, organizovano živo biće.
Suprotno borbi za održanje, postoji udruživanje životinja. Npr. šareni rak čistač u Bahamima čisti ribice od parazita. Ribe staju u red za čekanje, i puštaju da im rak čisti čak i škrge, iako ih to dovodi u životnu opasnost. Kako je rod miroljubivih, plašljivih i slabih srna, ovaca ili zečeva uspeo da preživi evoluciju, dok su mnoge vrste agresivnih i opasnih gmizavaca i zveri nestale? Kako slepa slučajnost može da stvori oko koje vidi, prilagođava fokus za daljinu i količinu svetlosti?
Čovek svojim ponašanjem ostvaruje neku svrhu. Uvek iza svrhe i cilja stoji razum. Kada vidimo da su crepovi poređani na krovu, mi tačno znamo da iza toga stoji određena logika inteligentne osobe. To je zato da krov ne bi prokišnjavao. A kad vidimo kod neke ribe, kako su isto tako smisaono, hidrodinamično poređane krljušti, ko je kod njih to uradio? I tu postoji logika, namera. U ljudsku tvorevinu, logiku je uneo čovek. To je jasno. Ali ko je uneo logiku u prirodu?
Za 7 godina svaki deo mog organizma biće obnovljen novom materijom, dok će stari biti izbačeni. Ipak, ja sam ostao ja, zahvaljujući informaciji u genima, koji grade uvek moju strukturu, a ne neku drugu osobu.
Organi u telu obavljaju neku funkciju. Obavljanje funkcije ukazuje na postojanje namere, na svesno projektovanje.
Kako je slučajnost mogla da stvori suprotne polove i seksualnost? Međusobna privlačnost i način razmnožavanja živih bića ukazuje na planirano konstruisanje, a ne na slučajan raspored hemijskih elemenata.
Ljudsko telo je sklop funkcionalnosti i savršenstva. Hlorovodonična kiselina koja je toliko jaka da može da probuši tepih, ipak ne oštećuje naš želudac ako se zdravo hranimo. Jetra je mini fabrika, koja između ostalog luči fibrinogen i protrombin koji izazivaju zgrušavanje krvi u ranama. A da ne bi došlo do zgrušavanja krvi u krvnim sudovima, jetra luči i heparin koji to sprečava. Genijalno, zar ne? Jetra je laboratorija koja automatski trenutno analizira hemikalije, skladišti ih i transformiše prema potrebi.
Čulo dodira je jako važno za naš opstanak i funkcionisanje. Ruka ima oko 200 nervnih završetaka po cm 2 . Vrhovi prstiju su osetljiviji od bilo kog drugog dela tela, osim usana i jezika. Ko je predvideo takav raspored nervnih završetaka na mestima koja su nam najneophodnija? Mozak u sekundi prevodi mirisne signale da bi znali da li je nešto zagorelo ili miriše ljubičica, da li da brzo sklonimo tiganj ili da uživamo u mirisu. Kakav je to Genije smislio receptore koji prepoznaju mirise i ukuse, i selektivno ih odabiru da bi zaštitili naš život?
Naše oko je čudesni fotoaparat natprirodne tehnologije, koji je povezan na drugi "aparat" koji pamti ono što je "uslikano". Snažni mišići automatski modifikuju sočivo oka više hiljada puta dnevno iako mi toga nismo ni svesni. Slika se "razvija" trenutno, skoro čim je viđena, pa je naša reakcija trenutna. Čovek se hvali tehnologijom fotoaparata, a zaboravlja Genija koji nam je na poklon podario ova dva neverovatna objektiva i super brzu laboratoriju za analizu vizuelnih draži. Ljudi treba stalno da zahvaljuju svom Stvoritelju na pažnji i kreativnosti kojom nas je stvarao.
Šta tek da kažemo za mozak koji primi i pošalje bar 100.000 poruka u minuti? On vrši selekciju tih informacija, upoređuje ih, analizira, dešifruje, izvlači zaključke iz njih i šalje ih na skladištenje u memoriju. On obavlja taj veliki posao u tišini i samo se naizgled odmarajući za vreme našeg sna. Da li je moguće da mozak nastane sam od sebe?
Kad posmatramo embrionalni razvoj čoveka, superbrze procese koji se odvijaju bez naše svesti i volje, kad vidimo da svaka ćelija ljudskog organizma, hromozomi i sve ostalo, ima određeni cilj, jasno nam je da je u nas cilj i smisao uneo Stvoritelj.
Samo neki ljudi dopuštaju da njihov život nema cilj, uprkos tome što celi njihov organizam i svaka ćelija ima određeni cilj.
Postoje ljudi koji govore da u prirodi postoje pojave koje nemaju svrhu. Zašto postoje pustinje i polarni predeli? Pogrešno je to što ljudi misle da je njihova lična korist jedina svrha u prirodi. Ljudi bi voleli da na Antarktiku seju pšenicu, pa zato kažu da Antarktik nema svrhu. Nered u prirodi može postojati samo zato što su ljudi uneli nered u ono što je bilo savršeno stvoreno.
Zamislite kompozitora koji napiše muzičko remek - delo. Ako njegovu kompoziciju orkestar loše odsvira, da li je za to kriv kompozitor? Tako ni Bog nije kriv što mi ljudi loše rukovodimo planetom koja nam je poverena.
Postoji priča o lenjivcu koji je ležao pod velikim hrastom i razmišljao o svrsi života: "Ovaj svet je skroz nakaradno postavljen. Evo, čemu on služi ovaj veliki hrast? Proizvodi ovako mali žir, a ovoliki hrast. Trebalo bi da proizvodi plod velik barem kao bundeva". U tom momentu padne mu jedan žir pravo na glavu. Lenjivac je tada priznao kako je priroda fantastično uređena. Zamislite da mu je na glavu pao žir veličine bundeve. On više ne bi razmišljao o svrsi života.
Pre nego što krenemo da kritikujemo Boga koji je stvorio svet, treba dobro da razmislimo šta smo mi radimo u tom svetu, da li naš život ima smisao i ispravan cilj.
Pošto životinje nemaju intelegenciju da osmisle svoje ponašanje da ima svrhu nego se ponašaju onako kako im je zacrtano u genima, to znači da je morala da postoji osoba koja je taj smisao unela u životinju i programirala je da joj ponašanje bude logično . Jedino čovek ima intelegenciju i slobodnu volju , pa zato često izabere loš cilj i besmisao, nasuprot volje njegovog Tvorca. Nesvesne biljke i životinje koje ostvaruju neki cilj, upozoravaju čoveka na Boga koji nas je stvorio. Svaka ćelija ostvaruje svrhu svog postojanja čak i u čoveku čiji je život besciljan. Evoluciona teorija pokušaja i pogrešaka ne može da objasni ovu 100% preciznost.
InstinktiDa li instinkti mogu da ukažu na pitanje našeg porekla? Da li smo nastali “srećnom slučajnošću” kako tvrde evolucionisti, ili je neophodna osoba da stvori svet, život, prirodu i da unese poredak u zakone (pravila ponašanja)? Nije svejedno kako ćemo planirati našu budućnost ako ne znamo da li smo siročad bezlične prirode, ili imamo Stvoritelja koji želi da nam pomogne.
INSTINKTI su nenaučeno, urođeno ponašanje kod živih bića. Zasnovani su na genetskoj informaciji, koja je vrlo komplikovana, vrlo precizna i neophodna za preživljavanje. Kako to da instinkti funkcionišu savršeno, bez greške, ako su nastali slučajno?
Živa bića ne kontrološu instinkte svojim razumom, kao što čovek ne kontroliše svoj vegetativni sistem (rad srca, disanje, lučenje ezima i hormona). Da li razmišljamo kako da pokrenemo srce da kuca 60-90 puta u minutu, a da istovremeno udahnemo 20-ak puta? Ako uzimamo pri tom i hranu, moramo aktivirati odgovarajući enzim, a da pri tom ne zaboravimo na srce i pluća. Sve ovo se dešava automatski, po programu, bez uticanja svesti. Pošto mi ne utičemo na taj program, ne može se reći ni da smo ga mi sami razvili. Pošto razum i svest nemaju udela u funkcionisanju instikata, logično je da biće koje ima instinkt nije samo stvorilo, ili razvilo taj instinkt. Npr., ako ne možete da kontrolišete lučenje enzima, ne možete ni da stvorite program po kome će enzim da se luči.
To znači da je informaciju za instinktivno ponošanje morala da unese neka druga razumna osoba van bića koje ima instinkt. Ta osoba mora biti mnogo inteligentnija od čoveka. Među živim bićima koja poznajemo, nema bića koje to može da uradi.
Autor instikata mora biti osoba. Neki kažu da to može biti i “majka priroda”, ali ne mogu ni da definišu šta je to majka priroda. Priroda nije osoba, nema mozak, nema osećanja. Osim toga, priroda se i sama ponaša automatski, po programu, nesvesno sledi zacrtanu šemu. Iz toga proizilazi da je neko morao da unese zakone u prirodu, NEKO veoma inteligentan. Stvoritelj mora biti osoba, Bog, apsolutan u svim osobinama.
Opisaćemo nekoliko vrsta instikata: migracijski, graditeljski, materinski i instinkti sparivanja.
Migracijski instinkti
U većem ili manjem obimu, migriraju mnoge životinjske vrste (lososi, jegulje, slonovi, slepi miš, kornjača, plankton, kit,...). Neke životinje prelaze i do 23 000 km (Arktička lasta). Pritom se svake godine, ili perioda, vraćaju na isto mesto odakle su krenuli. Postavlja se pitanje: odakle im preciznost da pogode isto mesto i kako ga pronalaze?
Mnoge činjenice kod migracije ne uklapaju se u teoriju evolucije. Životinje se ponašaju kao da su stvorene sa znanjima i sposobnostima koje same ne mogu da razviju. Važan primer za to je: Carski leptir . On izleže jaja na jugu SAD. Roditelji uginu čim izlegu jaja, i larva tako odrasta bez roditelja. A kad dođe vreme migracije, ko će mladima da pokaže put kojim treba da idu? Roditelji su uginuli, čitava prethodna generacija ne postoji, a mladi odnekud imaju osećaj da moraju da lete na sever SAD. Odakle im taj osećaj i ko će da ih odvede? Ipak, mladi leptiri prolaze istim putem kao i roditelji, čak se odmaraju na istom drveću. Pitanje je kako se ova informacija prenosi na potomke. Mladi nisu mogli da je nauče, jer nisu imali od koga, a čak i da nauče određeno ponašanje, ne mogu da ga prenesu na potomstvo (jer se stečene osobine ne nasleđuju; nasleđuju se samo urođene osobine).
Dakle, instinkti su su urođeni, ali nisu nastali slučajnim evolutivnim razvojem. Kod ovog leptira let nije slučajan, nego je precizna trasa na mapi SAD tačno zacrtana u genima, i savršeno tačno prenesena na potomke. Ovakve primere evolucionosti ne mogu da objasne svojom teorijom. Izjave kao što su “dalja istraživanja će to otkriti”, ne stoje, jer se kontroverze nalaze na ključnim mestima.
Ptice
Što je ptica, koja migrira, manje veličine, više čudi ogromna udaljenost koju preleti. Ptica slična albatrosu (Great Shearwater) migrira sa malog ostrva usred Atlantika (Tristan da Cuhna), do Severnog Atlantika i prešavši 11000 km, nepogrešivo nađe tu malu tačku-ostrvo u ogromnom okeanu (sl. 1). Na otvorenom moru je teško snalaziti se. Ljudi često plivaju, ili veslaju u krug, ali ptica tačno doleće na ovo ostrvo. Po teoriji evolucije, ova sposobnost se razvila slučajnim pokušajima i pogreškama. Da li slučajni pokušaji i pogreške mogu da izgrade 100% preciznost?To je kao pogodak iz vatrenog oružja u vrh čiode sa ogromne udaljenosti.
Ptica zlatna zviždovka (Golden Plower), je veliki problem za evolucioniste. Ona odgaja mlade tokom surove zimske sezone u Severnoj Kanadi, a kad dođe toplije vreme, kada je hrana obilnija, uslovi podnošljiviji od zimskih, zlatna zviždovka odlazi u Južnu Ameriku (Brazil, Argentina). Ona izabira stanište suprotno evolucionim pravilima. Takođe, izabira i različitu rutu odlaska i dolaska (sl. 1). Čemu različita ruta?
Aljaska zlatna zviždovka stalno leti od Aljaske do Havaja (put od 4 000 km). Za taj put joj treba 250 000 zamaha krilima i 88 časova letenja. Kada pođe na put zviždovka ima oko 200 g težine, od čega 70 g čini salo koje služi kao rezerva koja se usput troši (neka vrsta “goriva”). Po proračunu, za svaki sat leta zlatna zviždovka potroši 0,6% telesne težine, tako da postaje sve lakša, i za 88 h treba joj 82g sala, a ona ima samo 70g. To znači da će pasti u more posle 72 h , jer na putu od Aljaske do Havaja nema ostrva, nego samo okean.
Ipak zviždovke stižu na cilj. Kako? Tajna je u tome što ne leti sama, nego u klin formaciji.


Tako ona uštedi 22% goriva, tj. sala. Prva ptica zamahom svojih krila stvara turbulenciju, koja blago podiže pticu iza nje i tako redom (sl. 2). Fascinantno je to što lete na tačnoj udaljenosti jedna od druge da bi koristile talas vazduha prethodne ptice. Naravno, smenjuju se u vođstvu. Tako po proračunu posle 88 h zviždovki ostaje višak od 6,8 g sala.


Evolucionisti tvrde da životinje uče putem pokušaja i pogrešaka. Zamislite prvu Zlatnu zviždovku koja pokuša da preleti do Havaja preko okeana i - padne u more. Evo šta bi njeno potomstvo naučilo: nikada ne idi tamo! Zašto bi se i prva Zlatna zviždovka odlučila na avanturu opasnu po život? Ako bi se kojim čudom i vratila, kako bi ubedila ostale da rizikuju život? Kako bi naučile da lete u formaciji? Evolucionisti kažu da kreacionisti (oni koji veruju da je Bog uzrokovao nastanak sveta) grade na kontroverzama, na neodgovorenim naučnim pitanjima. Ali ta neodgovorena pitanja su na ključnim mestima i nauka sa evolucionističkom filozofijom ne može ni da nasluti odgovor, dok kreacionizam bez problema rešava ta pitanja. Zlatnoj zviždovki je Stvoritelj - Bog ugradio sve ove informacije prilikom stvaranja.
Arktička lasta leti neobičnom rutom. Gnezde se u Severnoj Kanadi, ili na blizu Bostona (istočna obala SAD). Ova južnija migrira od Bostona, preko Atlantika do Španije, duž zapadne Afrike, ponovo preko Atlantika i sleće na Antarktik. Čitavih 23 000 km i to zaobilaznim putem (sl. 1). Zašto toliko zaobilazi? U nju je ugrađena informaciju koju mora da posluša.
Instinkti za navigaciju
Kako objasniti preciznost koju imaju životinje koje migriraju? Naučnici kažu da ptice, pri navigaciji, kori ste zvezde, sunce, zemljino magnetno polje, a neke osluškuju talase koji se odbijaju o obale mora, ili okeana. Ptice imaju kristal u nosu koji je veoma osetljiv na magnetne linije sila. Napravljen je ovakav test: ptica sa malog morskog ostrva odnesena je 1368 km daleko od doma. Kada je puštena, vratila se kući. Zatim su neke ptice omamili, a druge tokom puta stalno okretali sa kavezom da bi ih dezorijentisali. I jedne i druge su se vratile. Zaključeno je da te ptice imaju osećaj za geografsku poziciju i da tačno znaju gde su na globusu i gde treba da lete. One imaju instinkt, njihov mozak automatski radi. Kada su pticu selicu stavili u kavez u vreme seobe, ona je poskakivala i podrhtavala u kavezu, čak se i okretala u pravcu u kome bi letela da je slobodna.
Izveden je eksperiment da bi se utvrdilo da li se instinkt nasleđuje genetski. Postoje dva srodna evropska Crnokapa slavuja. Nemački da bi izbegao Alpe, leti jugo-zapadno, a Austrijski da bi takođe izbegao Alpe, leti jugo-istočno. Ukrštanjem, potomstvo je nasledilo deo “navigacione mape” od oba roditelja, pa su leteli pravo na jug. Uginuli su iznad Alpa.
Ako se ove informacije genetski nasleđuju, onda je to novi problem za evolucioniste. Informacije su morale da budu 100% precizne. Kako da slučajnim događajima u prirodi objasnimo apsolutnu preciznost? Ne sme da dođe do pokušaja i pogrešaka. Instinkti su morali da budu savršeno precizni, inače bi životinja uginula. Po teoriji evolucije ostaje tajna kako su životinje došle do instinkata, pošto se stečene osobine ne nasleđuju. Kako je prvi par dobio urođene sposobnosti? To je morao biti pogodak iz prvog pokušaja, savršen od početka, kao što je opisano u Bibliji kada je Bog stvarao: “Sve beše dobro veoma” (1. Mojsijeva 1,31).
Ipak, u prirodi postoje i greške koje su obično fatalne za pojedinca koji ih ima. Za greške je odgovoran čovek i zato čovek pokušava da negira postojanje Tvorca, ili mu daje izopačene osobine. Kao što kaže prorok Jeremija: “I roda pod nebom zna svoje vreme; grlica, ždral i lasta paze na vreme kad dolaze, a narod moj ne zna suda Gospodnjega” (Jeremija 8,7), tj. životinje slede instinkte koje im je Stvoritelj ugradio, a čovek zloupotrebljava darove koje je dobio stvaranjem. Čovek čak nerazumno viče: “Nema Boga, niko me nije stvorio, nastao sam slučajno - sam od sebe”. Zato je Planer nad planerima ostavio migrirajuće životinje da budu očigledno svedočanstvo i ukor ateistima.
Instinkt gnežđenja
Životinje, između ostalog, grade specifična gnezda, tipske stanove karakteristične za vrstu. Roda uvek traži visoko mesto gde će složiti granje, lasta uvek zida uz bok zgrade od blata,... Po tipu gnezda možemo i da pogodimo o kojoj se vrsti radi. Lisica će uvek da iskopa jamu, dabar će da napravi branu, a detlić da nađe šupljinu u drvetu. Jedino čovek razmišlja dok gradi. Zato su svi ljudski stanovi različiti. Čovek kreira, dok životinje grade po programu koji im je zacrtan u genima - instinktivno, čak i složene konstrukcije.
Ornitolog Daglas Djuer prihvatao je teoriju evolucije bez provere, dok nije proučio gnezda nekih ptica stanarica u Indiji. Ptica Krojač probuši niz rupa uz ivicu lista, spoji ih vlaknima paučine i pamuka, privuče ih i veže u čvor (sl. 3a). Ako šavovi nisu dobri, jaja bi ispala i mladunci bi uginuli. Dakle, već prvi pokušaj građenja mora biti savršeno uspešan.
Ptica Tkač čupa niti iz grubih trava, omota ih oko dve grane u obliku omče i širi je u obliku zvona, prekrivajući deo dna. Ptica ulazi u gnezdo kroz savijenu cev do vrha, a zatim se spušta na dno gnezda. Ova struktura je veoma složena i daleko je od slučajnog građenja koje bi nastalo u nizu generacja (sl. 3b).
Lastavica gradi gnezdo od blata tako što ujutro donese blato sa potoka, i pljuvačkom ga lepi na zid u jednom sloju. Zatim čeka da se osuši da bi sutra ponovo krenula i tako gradi sloj po sloj.
Poznat je slučaj sa osom koja popravlja gnezdo ako joj je oštećen neki od poslednje izgrađenih slojeva, ali ako je kvar načinjen u sredini gnezda, tada ga ona napušta. U njenom programu koji joj je dat pri stvaranju, nije predviđen takav slučaj. Ona instinktivno gradi gnezdo od vrha do dna, a ne vrši popravke nakon što ga je napravila.
I kukavica je neobičan primer. Ona ne gradi gnezdo i uglavnom ne odgaja svoje mlade, već svoja jaja podmeće drugim pticama. Ptica domaćin hrani mladu kukavicu insektima koje jede njena vrsta, ali čim kukavica počne sama da se hrani, ona odbacuje roditeljsku ishranu i jede hranu karakterističnu za kukavice. Ona jede gusenice i crvene moljce koji sadrže cijanid i alkohol pa ih zato druge ptice izbegavaju. I ona sama odlazi na jug putem kojim nikad nije išla. Kukavica nije mogla da nauči od svojih pravih roditelja, ali sledi program po kojem je stvorena.
Dabar za svoju porodicu gradi čitav kompleks. On napravi čitavu branu na rečici, da bi sebi napravio podvodnu pećinu. Brana ne može da se gradi bilo gde. Dabar stručno odabire ravan ili blago ukošen teren kojim potok teče. Na velikoj kosini ne bi mogao da napravi dovoljno akumulirane vode za branu i kuću. On procenjuje i da li pored reke ima dovoljno drveća, jer on ne nosi drveće, nego obara ona koja mogu da dođu do vode. Dabar "zna" da proceni kako da gricka stablo da bi ga oborio tako da padne prema reci. Sve bi bilo uzalud ako deblo padne suprotno od reke. Brana je lučnog oblika, a ne horizontalna u odnosu na obalu. Time optimalno raspoređuje pritisak vode na branu. Čovek gradi brane na istom principu, ali je za razliku od dabra, morao da završi arhitektonski fakultet. Gde je dabar naučio da gradi brane?
Drveće u brani dabar stavlja šiljkom nasuprot rečnog toka. Prvo napravi kostur brane od krupnih stabala, kroz koji vode teče i nanosi materijal kojim popuni rupe u brani. Dabar ostavlja rupu u sredini brane koju zatvara tek kad napravi branu, isto kao što radi i čovek, da mu voda ne bi smetala u gradnji.
Brana je neophodna da bi regulisala vodostaj, da mu jazbina ne bi ostala na suvom, ili da je ne odnese bujica. U vreme prolećnih bujica, dabar sam provali branu da bi smanjili pritisak vode na nju. Ako brana popusti, oni sagrade još jednu. Ne samo da znaju da grade, nego imaju rešenja i za "kvarove" na brani.
Kad je brana gotova, treba napraviti jazbinu. Dabar prvo napravi veštačko ostrvce kružnog oblika, kao pod svoje jazbine. Na stedinu napravi stub od blata kao podupirač za grane koje stavlja spolja oko ostrvca kao krov. Dabar pravi ulaz i rezervni izlaz u slučaju napada predatora. Tako je napravio suvi kutak usred jezera!
Kako su dabrovi tako vešti kad ni čovek bez znanja ne može da napravi branu? Dabar nije "Castor sapiens" - razumni dabar. Svrsishodnost dabrovih postupaka uneo  je u njega Stvoritelj. Dabrove brane nisu egzotični izuzetak biološke organizacije. Umetnik se prepoznaje po stilu, a svrhovitost stvorenog je Božji stil.
Instinkt sparivanja
Svaka vrsta pari se bez greške sa priapadnikom iste vrste, suprotnog pola. Kod nekih vrsta mužjak i ženka se razlikuju po spoljašnjosti. Postavlja se pitanje: kako se prepoznaju međusobno npr. fazan i fazanka kada su po spoljašnjosti različiti? Kako mladi kos bez iskustva zna šta treba da radi sa jajima, koliko dugo treba da leži na njima (dužina perioda inkubacije), kada treba da ih okreće,... Kako zna oblik i materijal za gnezdo koji koriste svi kosovi? Svi (i mlade i odrasle ptice) se ponašaju kao da je to njihovo sasvim normalno ponašanje.
Lososi su čuveni po svojim uzvodnim skokovima u periodu mrešćenja. On živi u moru, ali se mresti u gornjim tokovima reka. Prilikom migriranja je lak plen čoveka, medveda,... Koja to evolutivna sila može da natera lososa da krene uzvodno na tako opasan put? Losos, dakle, rizikuje život da bi poslušao informaciju koju mu je Stvoritelj ugradio prilikom stvaranja.
Materinski instinkt
Lososi prave rovove za polaganje jaja i to rade i mužjaci i ženke zajedno. Neke ribe polažu jaja unutar praznih školjki i tako ih čuvaju od neprijatelja. Riba Grunion leže ikru u Kaliforniji. Ona to čini u vreme najviše plime, a jaja polaže u pesak. Kada se more povuče nastaje period inkubacije, a mladunci se izležu u vreme sledeće najduže plime i bivaju talasima vraćeni u more. Postavlja se pitanje: šta te ribe uopšte znaju o plimi? Ako bi nasumice pokušale da polože jaja, mladunci bi uginuli. Samo 100% precizno vreme polaganja donosi uspeh. Kod morskog konjica, mužjak ima kesu sa prednje strane i ženka baš tu polaže jaja. Nosi ih neko vreme, a zatim se mladi izlegu. Žabe babice: mužjak naniže jaja na uzicu od sluzi koju priveže oko nogu. Zatim se povlači na sigurno mesto, s tim da povremeno umače jaja u vodu da ne bi izgubila vlažnost (žaba poznaje zakon isparavanja!?). Kada dođe vreme da se mladi izlegu, mužjak odlazi u vodu i iz jaja izlaze mali punoglavci. Postoje i drugi brojni primeri.
Zaključci:
1. instinkti su životno važni za OPSTANAK: ko ih nema, umire;
2. oni moraju biti savršeno precizni već u prvoj generaciji, a to se slučajno ne događa, nego je precizno kodirano u genima;
3. slučajne promene u genima kvare, ili brišu postojeću informaciju;
4. svaka vrsta ima svoj identitet, koji je odvaja od ostalih vrsta;
5. sve je to deo jednog sveopšteg plana koji je neko napravio;
6. informacija mora doći od inteligentnog izvora, a slučajan nastanak inteligencije je suprotan logici;
7. logično je da postoji Tvorac - Bog, čiji rad karakterišu poredak i preciznost.
ZAKONI U PRIRODIZakon je pojava u prirodi koja funkcioniše uvek na isti način. Ako je svet nastao slučajno, pojave u prirodi bi se povremeno slučajno događale, a nekad ne bi. Kada se nešto dešava uvek na isti način, to zahteva um, to jest osobu koja je to uredila. Naučnici samo objašnjavaju kako neki zakon funkcioniše, ali ne mogu da objasne kako puka slučajnost u prirodi stvara zakone. Kad neko kaže da je svet nastao slučajno, to je vera, religija, a ne naučno tvrđenje.
Nastanak sveta ne može da se objasni današnjim prirodnim zakonima. Prirodni zakoni danas ne dozvoljavaju spontani, slučajni nastanak života, niti novih vrsta. Ako život, nove vrste i organizovana materija ne nastaju u današnjim uslovima, onda je sve to nastalo na natprirodan način. Sve je stvorio neko ko je iznad prirodnih zakona, ko im ne podleže nego ih je postavio.
Samo 1 gram materije sadrži energiju od 21,5 bilijardi kalorija. Da bi peć potrošila toliku energiju, pri potrošnji od 6000 Kcal/h mogla bi da greje 409 godina neprekidno. A to je samo 1gram materije! Koliko je materije na Zemlji, Suncu? Naša galaksija Mlečni Put ima 120 milijardi sunaca. Neke galaksije se kreću brzinom od 60.000 km/s. Nama najbliža zvezda alfa kentauri daleko je 5 svetlosnih godina, 4 meseca, 19 dana ako putujemo brzinom od 300.000 km/s. Broj zvezda je procenjen na 10 28 , a još uvek u kapi vode žive milioni mikroorganizama. Kolika je energija potrebna za sve ovo? Odakle neživa energija uređena na tako osmišljen način? U Bibliji piše: "Nebesa kazuju slavu Božju, i dela ruku njegovih glasi svod nebeski." Psalam 19.1
Zemlja je jedinstvena planeta.Sve na njoj je stvoreno za život. Npr. prečnik joj je 8.000 milja. Ako bi bio 10% manji (7200), atmosfera bi nestala zbog male gravitacije. Ako bi prečnik bio 10% veći (8800), povećala bi se ukupna količina vode, pa bi planeta bila poplavljena. Idealna udaljenost od Sunca, njena rotacija, 21% kiseonika, ozonski omotač, sve je osmišljeno da bi postojao život na Zemlji. "Jer ovako veli Gospod koji je stvorio nebo, Bog koji je stvorio Zemlju, i načinio je i utvrdio, i nije stvorio na prazno, nego je učinio da se na njoj nastava : "Ja sam Gospod i nema drugoga." Isaija 45.18
Ne postoji uređena materija bez tvorca. Mozak je najsloženije uređena materija na Zemlji. Čovek ne može svojim umom da obuhvati svog Tvorca, kao što nijedna ljudska tvorevina ne može da shvati čoveka. Ali razumom možemo da shvatimo osobine Boga koje su važne za nas: da nas voli, prašta nam, želi da nam pomogne, isl. Mozak ima funkcije koje nemaju svrhu borbe za opstanak. Na primer, smisao za estetiku, kulturu, muziku...
Za red u svemiru potrebna je živa, moćna ličnost - Bog. Vreme i slučajnost nikad neće stvoriti red i oblik. Teorija Big Beng je suprotna ovom zakonu. Eksplozija i haos ne mogu da stvore red. Ljudi bezličnoj prirodi pripisuju epitete koje može da ima samo ličnost, zato što pred prirodom ljudi ne osećaju odgovornost i krivicu za zlo koje čine, a pred ličnošću, pred Bogom krivica je očigledna. Umesto bežanja od Boga, bolje je doći Bogu, priznati krivicu i tražiti oproštenje i snagu da dalje ne stvaramo nered u stvorenom savršenstvu, nego red i smisao.
Kvantna mehanika kaže da ništa ne može stvarno postojati ako nema razumnog posmatrača čije posmatranje čini objekat stvarnim. Postojanje svemira je neraskidivo vezano za postojanje razumnih bića. Ova tvrdnja Nilsa Bora za ekperimentatora koji posmatra elektrone ukazuje da naš svemir kao zatvoreni sistem mora imati finalnog posmatrača van tog sistema.
"Podignite gore oči svoje i vidite; ko je to stvorio?" Isaija 40.26 "Znaš li zakone nebeske? Uređuješ li vlast njegovu nad zemljom?" Jov 38.33 (Bakotić)
Zakoni termodinamikeU prirodi postoje zakoni koji se suprote načelima teorije evolucije.
Prvi zakon termodinamike je u stvari poseban slučaj zakona održanja energije. Količina toplote koja se preda sistemu troši se na povećanje unutrašnje energije tog sistema i na rad koji taj sistem vrši na okolna tela (dejstva spoljašnjih sila). To znači da perpetuum mobile prve vrste nije moguć. Nije moguće napraviti mašinu koja će raditi sama a da joj se ne dovodi energija sa strane. Ovo u stvari znači da energija ne može da se stvara niotkud, već se transformiše iz jednog oblika u drugi.
I Biblija govori o tome ali malo preciznije: “Doznah da što god tvori Bog ono traje doveka, ne može mu se ništa dodati niti se od toga može što oduzeti .” (Propovednik 3:14). U naučnom i Biblijskom tvrđenju razlika je samo u poreklu materije i energije. Oni se ne mogu stvoriti ni uništiti, ali nisu večni, nisu nastali slučajno, nego delovanjem Boga.
Drugi zakon termodinamike: Toplotna energija ima osobinu da se u nju ostali oblici energije veoma lako transformišu, ali ona ne može u potpunosti da se transformiše u druge oblike energije. Na primer, jedna kvarcna električna grejalica koristi električnu energiju i pretvara je u toplotnu. Sva električna energija se pretvara u toplotu. Kada bi pokušali da učinimo obrnuto, da svu toplotnu energiju koju smo dobili pretvorimo ponovo u električnu nikada ne bi uspeli. Uvek bi jedan deo energije ostao neiskorišten zbog toga što bi mehanizam koji vrši transformaciju energije trošio deo energije koji bi ostajao u obliku toplote (npr. procesi trenja ).
Entropija je mera transformacije toplotne energije, tj. mera za neuređenost nekog sistema. Ona karakteriše neiskorištenu energiju u jednom procesu. To znači da je to jednosmerna promena energije, jer se uvek jedan deo energije bespovratno gubi na ostvarivanje rada i postaje nekorisna energija, pa neuređenost postaje sve veća (na primer: voda na vrhu brda može da se iskoristi za dobijanje struje, ali kad voda oteče u dolinu više ne može da se iskoristi u tu svrhu). Entropija izolovanog sistema ne može da se smanjuje, nego nered u njemu postaje sve veći.
To znači da procesi u prirodi teku od poretka ka neredu i haosu . Na primer, od automobila posle 40 godina neće nastati najnoviji i najbolji model auta, nego staro gvožđe. Od sobe koja se 20 godina ne čisti neće nastati apartman, nego ruševina.
Izolovani sistem je onaj koji sa svojom okolinom ne razmenjuje ni materiju ni energiju. Zatvoreni sistem je onaj koji sa svojom okolinom može da razmenjuje samo energiju. Otvoreni sistem je onaj koji sa svojom okolinom može da razmenjuje i energiju i materiju.


Povratni procesi su oni koji mogu da sistem vrate u prethodno stanje, a nepovratni procesi su oni koji ne mogu da vrate sistem u prethodno stanje. Na primer, jedna cigla će se kretati naniže niz strmu ravan pod uticajem sile teže. Pritom se oslobađa energija u vidu toplote usled trenja , dok se cigla ne nađe u dnu strme ravni. Kada bi posle toga pokušali obrnut proces, da na račun hlađenja cigle i strme ravni spontano podignemo ciglu na istu visinu sa koje je počela da se kreće, već iz iskustva znamo da se to nikada ne bi dogodilo. Prvi zakon termodinamike to dozvoljava, ali po drugom zakonu termodinamike to nije moguće.
Toplotna energija se ne pretvara potpuno u drugu vrstu energije, zato što se tim procesom transformacije uporedo događaju i drugi procesi na koje odlazi deo toplote. T o znači da u prirodi ne postoje povratni procesi, već su svi procesi nepovratni .
Primer: Ako posmatramo prostoriju 5m x 5m x 5m koja je hermetički zatvorena i izolovana od većine spoljašnjih uticaja, i u kojoj je vazduh ravnomerno raspoređen, koja je verovatnoća da sav taj vazduh pređe u zapreminu 5mm x 5mm x 5mm? Prvo stanje je mnogo verovatnije u termodinamičkom smislu od ovog drugog. Sasvim je jasno da verovatnoća da se to spontano desi ne postoji. Ne postoji verovatnoća da se hlađenjem strme ravni i cigle, cigla spontano popne uz strmu ravan. Sva ova stanja su manje verovatna, ali iako se tako zovu ne postoji verovatnoća za njihovo odvijanje .
Entropija jednog izolovanog sistema ne može da se smanjuje, već ona obavezno raste , jer se uvek jedan deo energije gubi nepovratno, kao onaj koji ne možemo više da koristimo u obliku korisnog rada.
Za evoluciju je neophodno da materija postaje sve složenija i bolje organizovana. Međutim, u prirodi procesi idu od uređenijeg ka neuređenijem.
Drugi zakon termodinamike i pitanje porekla
Postoje samo dve koncepcije o poreklu Univerzuma, a sa njim i materije i energije, kao i života. Svet oko nas morao je da nastane ili 1) slučajno (spontano) ili 2) nečijim namernim delovanjem. Dakle, ili evolucijom ili stvaranjem.
Evolucionistička predviđanja:
Kreacionistička predviđanja:

materija i energija , a samim tim i procesi koji se odigravaju u univerzumu su večni i spontani ;
materija i energija, kao i sami procesi su stvoreni i pokrenuti od Stvoritelja u određenom trenutku;

procesi u prirodi su večni i oni će i uvek postojati;
procesi nisu večni već zavise od Stvoritelja i njihovo dalje odvijanje zavisi od Stvoritelja

materija i energija su morali sami da se organizuju da bi doveli do ovih oblika koji danas postoje (pa i života i razuma kao najsavršenijh).
svi oblici organizovane materije, a pogotovo život su nastali su kao deo plana i razuma jednog inteligentnog bića.
Ako je univerzum večan, idući u prošlost morali bi u jednom trenutku da dođemo do stanja izuzetno male termodinamičke verovatnoće (u stvari apsolutno male) kada je entropija celog Univerzuma bila jednaka nuli (drugim rečima kada je sve savršeno funkcionisalo ). To savršeno stanje nije moglo da nastane samo od sebe, jer se procesi u prirodi ne odvijaju u smeru povećanja poretka, nego povećanja nereda. To znači da ako je postojao savršeni poredak, “neko” spolja je morao da ga stvori. Stanje savršenog poretka na početku postojanja naše planete opisano je u u 1. Mojsijevoj 1. glavi. Kada je Bog pogledao sve što je stvorio, "sve beše dobro veoma."
Materija nije u stanju da se samoorganizuje jer prirodni zakoni idu u suprotnom smeru, ka povećanju neuređenosti a ne ka usložnjavanju materije. Osim toga, otkud korisna energija na početku kada je sve stvoreno , kad korisna energija zahteva izvor energije koji će da je učini korisnom? To znači da ni život nije mogao da nastane spontano, sam po sebi.




Nema nereda = nema Big Benga
Ako se iz sadašnjeg vremena krećemo prema budućnosti, možemo lako da predvidimo da će doći do trenutka kada će entropija ili neuređenost na Zemlji biti maksimalna, to jest kada će u prirodi sve biti u stanju haosa, u stanju potpune neuređenosti . Ovo stanje se još naziva “toplotna smrt vasione” . Ono podrazumeva da će jednog trenutka kao rezultat spontanih procesa koji dovode do povećanja entropije nastupiti stanje kada će se temperatura celog univerzuma izjednačiti, a samim tim vršenje bilo kakvog rada biće nemoguće. Dakle, planeta na kojoj živimo troši se i stari, i ovakva kakva je ne može da postoji večno.
U Bibliji je opisan i ovaj trenutak. Ljudi će zbog življenja suprotnom Božjim zapovestima da dovedu planetu Zemlju na rub uništenja, pa će Bog morati da reaguje da spase ljude koji su mu verovali.
Vidimo da je nemoguće večno postojanje uređene materije same po sebi jer će jednog dana entropija (neuređenost) biti maksimalna.
Drugi zakon termodinamike u stvari je zakon “propadljivosti”. Po Bibliji proces propadanja je počeo padom ljudi u greh, odvajanjem od Stvoritelja koji je stvorio savršene zakone u prirodi (kada je entropija bila minimalna), ali pod uslovom poslušnosti Tvorcu. Drugim rečima, trebalo je da se pridržavamo "uputstva za upotrebu" sveta u kojem živimo, koji nam je Tvorac dao u Svetom Pismu. Pošto smo pokvarili sistem u kome živimo, počelo je povećanje nereda i umiranje.
Organizacija živog sveta je tako velika da je apsurdno govoriti o samoorganizaciji ni iz čega, naročito kada znamo činjenicu da se neuređenost u prirodi stalno povećava, umesto da se smanjuje kako teorija evolucije zahteva.
Materija nije u stanju da se samoo rganizuje jer prirodni zakoni idu u suprotnom smeru, ka povećanju neuređenosti a ne ka usložnjavanju materije. Osim toga, otkud korisna energija na početku kada je sve stvarano, kad korisna energija zahteva izvor energije koji će da je učini korisnom? To znači da ni život nije mogao da nastane spontano, sam po sebi.
Dakle, kreacionistički model se uklapa u Drugi zakon termodinamike, dok je evolucija u suprotnosti sa njim .
Drugi zakon termodinamike i poreklo života
Što se tiče porekla života na Zemlji odbrana evolucionog gledišta se ponekad zasniva na tome da Zemlja nije zatvoren sistem, tj. da dobija energiju spolja, od Sunca, koja je pokrenula životne procese. Energija sunca dovoljna je samo za održavanje života, a ne i za njegovo pokretanje. Kada bi i bila dovoljna za njegovo pokretanje morala bi da deluje strogo usmereno da bi to ostvarila. Bilo bi to slično kao kada bi nuklearna bomba stvorila Njujork.
“Jer čekanje tvari čeka da se jave sinovi Božiji. Jer se tvar pokori propadljivosti (ne od svoje volje nego za volju onoga koji je pokori) na nad, da će se i sama tvar oprostiti od ropstva raspadljivosti na slobodu slave dece Božije. Jer znamo da sva tvar uzdiše i tuži s nama dosad.” (Rimljanima 8:19 - 22) Sa nestankom greha nestaće i raspadljivosti, to jest drugog zakona termodinamike.
DOKAZI ZA MLADU PLANETUOvo je lista prirodnih fenomena koji su u sukobu sa evolucionom idejom da su Zemlja i Svemir stari više milijardi godina. Svaki ukazuje na maksimalnu moguću starost koja je ipak mnogo manja od pretpostavljene evolucione starosti . Postoji mnogo više dokaza da naša planeta nije toliko stara koliko evolucionisti očekuju na osnovu svojih pretpostavki, ali su ovi nabrojani zbog kratkoće i jednostavnosti.
Rezultati upućuju na maksimalnu moguću starost, a ne na stvarnu starost . Prema tome, ove " gornje granice ": (a) negiraju evolucionu vremensku skalu milijardi godina i (b) podudaraju se sa biblijskom vremenskom skalom od 6 000-10 000 godina.
1. Zemljini kontinenti prebrzo erodiraju: Svake godine, voda i vetrovi i vulkani erodiraju oko 25 milijardi tona prašine i stena kontinenata i odnesu ih u okean. Po toj stopi, za samo 14 miliona godina svi kontinenti bi erodirali do nivoa mora . Ipak se pretpostavlja da je većina kopna bila iznad nivoa mora hiljadama miliona godina. S druge strane, ako se kopno stalno uzdiže i eroduje, to bi uklonilo sve sedimentne stene . Ipak, danas postoje mnoge navodno "prastare" sedimentne stene, datirane na milijarde godina. Za toliko navodno vreme, kopno bi erodovalo više puta, a ipak svuda nalazimo "stare" sedimentne stene. Neki kažu da je ranije klima bila daleko suvlja, pa je i erozija bila sporija. Međutim, u velikom delu fosilnog zapisa nađena je biljna vegetacija koja ukazuje na vlažne uslove koji su postojali u prošlosti.
2. Nema dovoljno sedimenata na morskom dnu: Poslednje geološke teorije (pločaste tektonike) kažu da su okeanska dna stara 200 miliona godina. Po sadašnjoj stopi sediment ulazi u okean sa kontinenata stopom od 27,5 milijardi tona godišnje. Na dnu ima 410 miliona milijardi tona sedimenta. To znači da je okeansko dno ne može da bude starije od 15 miliona godina, ako na početku uopšte nije imalo sedimenta i ako je stopa sedimentacije uvek bila ista. Neki evolucionisti bi da ovo objasne teorijom subdukcije (velike oblasti morskog dna gurnute duboko u zemlju) koja bi mogla da savlada problem. Međutim, niska stopa subdukcije podrazumeva da se u "200 miliona godina" gore spomenutih nije moglo premestiti više od 10% dolazećeg sedimenta, što je premalo da bi se rešila ova protivrečnost. Takođe postoje velike zone morskog dna (npr. Tasmanijsko more kod Australije) koje ne mogu biti deo takvih "zona subdukcije". Iz ovih razloga, argument za mlado morsko dno je opravdan. U proseku, okeansko dno ima samo oko 250 metara sedimenata.
3. Okean prebrzo akumulira natrijum: Svake godine reke i drugi izvori donesu više od 450 miliona tona natrijuma u okean. Samo 27% ovog natrijuma uspeva da napusti okean svake godine. Kako je sada poznato, ostatak se jednostavno akumulira u okean, ali okeani ipak nisu preslani. Ako more uopšte nije imalo natrijuma na početku kada je nastalo, što je malo verovatno, sadašnja količina natrijuma bi se akumulirala za manje od 32 miliona godina po današnjoj ulaznoj i izlaznoj stopi. To je mnogo manje od zamišljene evolucione starosti okeana od 3-4 milijarde godina.
Ne tvrdimo da je okean star 32 miliona godina, nego da ne može da bude stariji od toga, a evolucionistima je potrebno da okean bude 100 puta stariji. Dakle, okeani nisu dovoljno slani (nemaju dovoljno NaCl) da bi potvrdili evoluciju.
4. Zemljino magnetno polje slabi suviše brzo: Planeta Zemlja ima geo-magnetski omotač koji nas štiti od kosmičkog zračenja. Jačina geo-magnetskog omotača 1835.godine bila je 85,6 x 10 21 A/m; a do danas je kontinuirano slabilo do 80,1 x 10 21 A/m. To znači da je vreme poluraspada geo-magnetskog polja 1400 godina. To znači da će ovaj magnetni omotač planete Zemlje nestati za oko 9000 godina, a mnogo pre toga će prestati efikasno da nas štiti. A druge strane, ako bi Zemlja bila stara 8000 godina, imala bi geo-magnetno polje jačine 98 gausa, što bi odgovaralo magnetnoj zvezdi! Pre 52 000 godina bila bi pulsar. Život bi bio nemoguć na magnetnoj zvezdi, što znači da Zemlja ne može da bude toliko stara, nego je mlada planeta. Po izmerenoj stopi raspadanja, magnetno polje Zemlje ne može biti starije od 10 000 godina.
Vreme poluraspada Zemljinog magnetnog polja je 1400 godina, a meri se već 25% vremena od 1400 godina. S druge strane, vreme poluraspada urana-238 je 4,5 milijardi godina i meri se svega 0,000002% od vremena njegovog poluraspada. To znači da je merenje vremena smanjenja jačine Zemljinog magnetnog polja preciznije od merenja radioaktivnog raspada.
5. Fosili drveća koji prolaze kroz više slojeva: E voluciona teorija tvrdi da se gornji sloj nataložio sporom akumulacijom milionima godina posle donjeg sloja. "Polistratski" (višeslojni) fosili drveća, koji prolaze kroz više od jednog geološkog sloja, opisani su u prihvaćenoj geološkoj literaturi. Npr. u Joggins-u, Nova Škotska, mnoga uspravna fosilna stabla prolaze kroz 760m geološkog sloja, prolazeći 20 geoloških ležajeva. Ovo drveće je sahranjeno brže nego što je stiglo da istruli. To ukazuje da se cela formacija, za koju evolucionisti tvrde da se taložila milionima godina, u stvari nataložila naglo, najviše za nekoliko godina. Svuda po svetu u tlu ima mnogo polistratskog drveća. U rudnicima uglja, ona su sasvim uobičajena pojava. Takođe i fosilizovana životinjska tela presecaju više slojeva ili lamina u steni . Nađene su čak i krhke biljke prečnika od 3-15 cm, što znači da nisu zatrpavane sporim evolucionim procesom, nego u katastrofi kao što je Potop. Da su lagano zatrpavane, istrulile bi, bakterije bi ih razložile ili bi bile pojedene od predatora.
6. Mnogi slojevi su suviše savijeni: U mnogim planinskim oblastima, slojevi debljine više stotina metara iskrivljeni su i savijeni u obliku ukosnice (šnale za kosu). Uobičajena geološka vremenska skala govori da su ove formacije bile duboko sahranjene i očvrsle tokom hiljada miliona godina PRE nego što su savijene. Ipak savijanje se dogodilo bez lomljenja, sa tako malim poluprečnikom da je cela formacija trebalo još uvek da bude vlažna i neočvrsla kada se savijanje dešavalo. Ovo ukazuje da je vremenski interval između taloženja i savijanja manji od nekoliko hiljada godina.
7. Fosili van redosleda remete vremensku tabelu: Prema evolucionoj vremenskoj skali, borovi se nisu mogli pojaviti ranije od pre 350 miliona godina. Ali fosil borovog polena je nađen u prekambrijumskom Hakatai škriljcu Velikog Kanjona, za koji se pretpostavlja da je star oko 1,5 milijardi godina i nedvosmisleno pre nego što se pretpostavlja da se bilo koji kopneni organizma pojavio. Istraživanja su pažljivo ponovljena i proverena pod striktno kontrolisanim uslovima od komisije naučnika koji su istraživali fosil borovog polena skeniranjem elektronskim mikroskopom i dobijenom nezavisnom procenom drugih stručnjaka. Ovakvi nalazi bacaju sumnju na metode određivanja starosti, pa prema tome i na evolucionu vremensku tabelu
8. Bezroditeljski radiooreoli polonijuma nisu mogli da nastanu spontano u poznatim prirodnim uslovima:
Kada se atomi raspadaju, atomi različitih elemenata oslobađaju različitu količinu energije. Ova energija oštećuje strukturu minerala u kome se atom nalazi, a prečnik oštećenog dela pokazuje nivo oslobođene energije. Ta oštećenja su sfernog oblika oko centra i izgledaju kao oreoli svetaca. Ovi krugovi su postali poznati kao "pleohroični (obojeni) oreoli" ili radio oreoli.
238 U --> 234 Th --> 234 Pa --> 234 U --> 230 Th --> 236 Ra --> 222 Rn --> 218 Po --> 214 Pb --> 214 Bi --> 214 Po --> 210 Pb --> 210 Bi --> 210 Po --> 206 Pb
Lanac raspada urana 238
Uran (U) se raspada do olova (Pb) kroz seriju međustepenih koraka, od kojih svaki ima svoj vlastiti karakteristični iznos energije raspadanja . Svaki element ima svoj vlastiti koncentrični oreol. Posmatranjem određenog niza oreola, može se odrediti sastav prvobitnog umetnuća (ili tip roditeljskog elementa koji je bio prisutan kada je mineral nastao).
Međutim, neki od ovih međustepenih raspadajućih koraka imaju veoma kratko vreme poluraspada . Na primer, kada se radon-222 (vreme poluraspada t 1/2 = 3,82 dana) raspada u polonijum-218 (t 1/2 = 3,05 minuta), on se odmah zatim, vrlo brzo raspada u olovo-214. Isto tako, kada se bizmut-214 (t 1/2 = 29,7 minuta) raspada u polonijum-214 (t 1/2 = 0,00016 sekundi), on se odmah zatim, vrlo brzo raspada u olovo-210. Očigledno, atom se ne zadržava dugo u stanju polonijuma, nego se raspada u sledeći izotop u lancu raspada .
Začuđujuće je da se grupa oreola karakterističnih polonijumovih izotopa nekada nalazi bez uranijumovih oreola koji mnogo sporije nastaju, pokazujući da nema dokaza o postojanju roditeljskih atoma uranijuma - već samo polonijuma . Očigledno, na ovom mestu nikada nisu postojali atomi uranijuma, i prvobitni atomi morali su biti samo polonijumski.
Za granit se smatra da mu je potrebno više godina hlađenja od prvobitnog usijanog stanja , da bi se formiralo nekoliko tipova kristala minerala. Čak i pegmatit, krupnozrna vrsta granina, koji se često pojavljuje u obliku žila u granitu, zahteva za očvršćavanje vreme koje se može meriti. Pošto izotopi polonijuma imaju veoma kratko vreme poluraspada, izgleda neverovatno da se polonijumovi oreoli pojavljuju sami bez dokaza o njihovim roditeljskim elementima . To nas navodi na zaključak da su ovi graniti bili trenutno stvoreni u očvrslim uslovima uz prisustvo polonijumovih umetnuća, koji su se zatim raspadali.
Bezroditeljski radiooreoli polonijuma-218, koji nemaju dokaze za svoje majčinske elemente, ukazuju na kratko stvaranje naše planete ili drastične promene u stopi radioaktivnog raspada.
Polonijumovi efekti, izazvani od njih samih, nisu mogli da nastanu u polagano hlađenom granitu, niti su mogli da migriraju na sadašnju lokaciju pošto je njihovo raspadanje prebrzo. Granit je trebalo da bude najpre u tečnom stanju, tako da je polonijum mogao da se koncentriše na određenom mestu, a zatim je morao biti čvrst kada se polonijum raspadao, da bi zone oštećenja bile sačuvane. Ali granit se hladi suviše sporo, a polonijum se raspada suviše brzo da bi se zadovoljio bilo koji scenario osim trenutnog stvaranja . Evolucionisti su ovo nazvali "mala misterija".
Ova činjenica se jedino uklapa u ideju da je Bog stvorio polonijum, sa njegovim kratkim vremenom poluraspada, i dopustio da se trenutno raspadne tokom sedmice stvaranja, ili kada su stvorena bića pala u greh, ako je radioaktivnost posledica greha.
Bog je ostavio oreole polonijuma kao znak da je On stvorio svet. Oni nose otiske Božjih prstiju.
9. Nema dovoljno helijuma u Zemljinoj atmosferi: Sve familije radioaktivnih elemenata koje se prirodno dešavaju, stvaraju helijum kada se raspadaju. Atom helijuma je lako isparljiv i pokretljiv, pa migrira kroz stenu i odlazi u atmosferu.
Poznata je količina helijuma u atmosferi, kao i stopa povećanja količine helijuma u atmosferi. Ako bi radioaktivni raspad trajao milijardama godina, kao što tvrde evolucionisti, trebalo bi da se pronađe mnogo helijuma na njegovom putu u Zemljinu atmosferu. Helijuma u atmosferi ima 3,5 x 10 9 tona. Godišnje se oslobodi iz urana i torijuma 300 000 tona helijuma. Stopa izlaska helijuma iz atmosfere u svemir je mala. Ako pri stvaranju Zemlje uopšte nije bilo helijuma, onda je po sadašnjoj količini helijuma Zemlja stara manje od 10.000 godina. Ako je Bog prilikom stvaranja stvorio i određenu količinu helijuma, onda je Zemlja još mlađa.
Naravno, prilikom Potopa produkcija Helijuma je bila mnogo veća od današnje. To znači da je atmosfera Zemlje mnogo mlađa od evolucionih 5 milijardi godina, jer u atmosferi nema dovoljno helijuma.
10. Previše helijuma u vrućim stenama: Studija objavljena u Geophysical Research Letters pokazuje da helijum proizveden radioaktivnim raspadom u dubokim, vrelim stenama još nije otišao u atmosferu. Po brzini migracije helijuma kroz stene, kad bi stene bile milijarde godina stare, trebalo bi da sadrže mnogo manje helijuma nego što je otkriveno.
11. Nema dovoljno skeleta iz kamenog doba: Evolucioni antropolozi kažu da je kameno doba trajalo najmanje 100 000 godina, tokom kojih je svetska populacija Neandertalaca i Kromanjonaca bila približno konstantna, između 1 milona i 10 miliona. Sve ovo vreme su sahranjivali svoje mrtve sa umetničkim predmetima. Po ovom scenariju, trebalo bi da su sahranili najmanje 4 milijarde ljudi. Ako je evoluciona vremenska skala tačna, zakopane kosti ostaće mnogo duže od 100 000 godina. Trebalo bi da postoji još mnogo skeleta, od pretpostavljenih 4 milijarde skeleta iz Kamenog Doba (i izvesni zakopani umetnički predmeti). Ipak, samo mali deo od ovog broja je nađen. Ovo ukazuje da je Kameno Doba bilo mnogo kraće nego što evolucionisti misle, nekoliko stotina godina u mnogim oblastima.
12. Poljoprivreda je previše mlada: Uobičajena evoluciona slika je čovek koji opstaje kao lovac i sakupljač 100 000 godina tokom Kamenog Doba pre nego što je otkrio poljoprivredu pre 10 000 godina. Ipak, arheološki dokazi pokazuju da je čovek Kamenog Doba bio inteligentan kao i mi. Prilično je neverovatno da niko od pomenutih 4 milijarde ljudi, nije otkrio da biljke rastu iz semena. Verovatnije je da je čovek bio bez poljoprivrede manje od nekoliko stotina godina, ako je i bio ikada bez nje.
13. Pisana istorija je suviše kratka: Prema evolucionistima, čovek Kamenog Doba postojao je 100.000 godina pre prvog pisanog zapisa starog oko 4.000 do 5.000 godina. Praistorijski čovek je gradio megalitne spomenike, lepo je slikao po pećinama i vodio zapise o mesečevim menama. Zašto bi čekao hiljadu vekova pre nego što bi iskoristio iste veštine da zapiše istoriju?
14. Galaksijski vetrovi su prebrzi : Zvezde u našoj galaksiji, Mlečnom putu, kruže oko centra galaksije različitim brzinama. Kruženje unurašnjih zvezda je brže od spoljašnjih. Zabeležene brzine rotacije su tako velike, da kada bi naša galaksija bila starija od nekoliko stotina miliona godina, bila bi bezoblična mrlja umesto sadašnjeg spiralnog oblika. Ipak se pretpostavlja da je naša galaksija stara najmanje 10 milijardi godina. Evolucionisti to zovu "dilema vrtloženja (uvrtanja)" i pokušavaju da je reše složenom teorijom "gustih talasa". Ova talasna teorija ima konceptualni problem i nije potvrđena posmatranjem. Ta dilema ne postoji ako se prihvati da su galaksije nedavno stvorene.
Iz svega ovog možemo da zaključimo da je starost planete Zemlje mnogo manja od starosti koju zahteva evolucija . Jedini način pomoću koga bi sigurno mogli da znamo koliko su stari neki procesi jeste kada bi neko (ili Neko) ko je posmatrao te procese napravio precizne zapise i ostavio ih nama. Tada i jedino tada, mi bi imali istiniti empirijski dokaz. A to je upravo ono što imamo u Bibliji. Posmatrač (u stvari, Učesnik tih događaja) opisao nam je u Svetom Pismu kako se sve to odigralo.
Određivanje starosti stena i fosilaArheologija i istorija imaju probleme da otkriju šta se događalo u poslednjih 1000 godina, a geologija i biologija tvrde da znaju pouzdano šta se dešavalo milionima i milijardama godina unazad!
Za evoluciju je potrebna materija, ogromno vreme i slučajnost, kažu evolucionisti. U Big Beng teoriji nije opisano kako je materija nastala . Slučajni procesi ne mogu da stvore bića koja se svrhovito ponašaju . Jedino je ostalo pitanje ogromnog vremena . Ako metode određivanja starosti stena i fosila nisu verodostojne, onda ne može da se dokaže da je proteklo toliko vremena da bi evolucija mogla slučajno da se dogodi.
Da bi odredili starost sedimentnih stena , evolucionisti uopšte ne proučavaju samu stenu. Oni prvo nađu koje fosile stena sadrži, zatim pogledaju u knjigu "Paleontologija beskičmenjaka", nađu najsličniji fosil i pročitaju natpis u knjizi koliko je fosil star. Starost je procenjena na osnovu pretpostavke o evolucionom razvoju tokom vremena, a ne proučavanjem nađenog materijala. Ova krečnjačka stena može biti potpuno ista sa krečnjačkom stenom bilo koje starosti, ali ovu stenu evolucionisti ne koriste za određivanje starosti nje same. Fosili određuju starost stene, a evolucija određuje starost fosila . Pošto sitnozrne stene ne sadrže fosile, njihova starost se određuje na osnovu starosti slojeva koji sadrže fosile. Donji su stariji a gornji su mlađi.
Dakle, umesto da se na osnovu posmatranja donese zaključak, ovde se na osnovu unapred donešenih "zaključaka" objašnjava ono što se posmatra . Fosili bi trebalo da budu glavni dokaz za evoluciju, a vidimo da se starost stena u stvari određuje na osnovu evolucionističke pretpostavke koliko bi neki indeks fosil trebalo da bude star, a ti fosili su datirani na osnovu starosti stena. Stene određuju starost fosila, a fosili određuju starost stena . To je primer neispravne tautologije, pogrešnog zaključivanja.
Određivanje starosti prema radioaktivnom raspaduMetode određivanja starosti (datiranja) radioaktivnim izotopima koristi se samo za magmatske stene . Pretpostavlja se da topljenje resetuje sat za određivanje starosti stene na nulu, i da ovako možemo da dobijemo podatak koliko je proteklo vremena od hlađenja stene do danas.
Postoji nekoliko pretpostavki koje uslovljavaju tačnost određivanje starosti putem radioaktivnih elemenata. Radioaktivni elementi su nestabilni (na primer uran) i lako se raspadaju na druge elemente, sve do elementa koji je stabilan (na primer olovo). Smatra se da su magmatske stene nastale laganim hlađenjem usijane mase. Kada su očvrsle, zadržavale su radioaktivne elemente.
U steni se izmeri koliko ima radioaktivnog roditeljskog elementa, na primer urana (U-238) i koliko ima elemenata koji su produkti raspada, a zatim se izmeri brzina procesa raspadanja (vreme poluraspada) do stabilnog olova (Pb-206). Ovi podaci su pouzdani. Zatim se pretpostavi da je u toku istorije koju niko nije posmatrao brzina ovog procesa uvek bila ista. Iz ovih podataka se izračuna koliko vremena je potrebno da bi se dobilo sadašnji odnos urana i olova. Vreme poluraspada (t1/2) je vreme potrebno za određenu količinu elementa da se raspadne na polovinu svoje težine.
Da ilustrujemo ovo jednom lako shvatljivim primerom. Pretpostavimo da ste vi uđete u sobu gde ja stojim ispred jedne korpe, ljuštim krompir i oljušteni krompir vraćam u korpu. U tom trenutku bilo je 12 sati. Ja stalno ponavljam ovaj proces, i za 10 minuta oljuštio sam 10 krompira. Na kraju, vi sebi postavljate pitanje: "Koliko dugo ovaj čovek ljušti krompir?"
To je potpuno isto pitanje kao ono koje naučnici postavljaju kada određuju starost stene ili sistema: "Koliko je stara ova stena?" Kako možete da odredite koliko dugo ja ljuštim krompire? Naravno, vi ćete prići i izbrojati oljuštene krompire u korpi. Pretpostavimo da ste izbrojali 35 krompira. Tako ste odredili sadašnje stanje sistema (broj oljuštenih krompira = 35). A takođe ste odredili stopu procesa (brzinu ljuštenja krompira - jedan u minuti). Oba ova posmatranja su pouzdana. Vi ćete verovatno zaključiti da se ovaj proces odvijao 35 minuta.
Da li je to korektna starost ovog sistema? Pa, možda. Hajde da razmislimo za trenutak. Da bi ste izveli takav zaključak, vi morate napraviti izvesne pretpostavke o neposmatranoj prošlosti. Te pretpostavke ugrožavaju vaš zaključak.
Prva stvar koju morate da pretpostavite o prošlosti, jeste da je brzina ljuštenja krompira bila konstantna tokom cele istorije ove korpe sa krompirima. Naučno gledajući, vi zaista znate da sam ja ljuštio jedan krompir u minuti tokom zadnjih 10 minuta. Ali vi jednostavno ne znate kolikom sam brzinom ljuštio krompire pre nego što ste vi došli. Možda sam sada veštiji pa radim brže, i u ovom trenutku ljuštim jedan krompir u minuti, dok mi je ranije trebalo više vremena. Ili, možda sam se ja umorio i sada radim sporije. Posmatranjem sadašnje stope, vi ne možete obavezno znati i stopu u prošlosti, i nemate čvrst temelj na osnovu kojeg biste mogli da pretpostavite da je stopa ljuštenja krompira bila konstantna. Možda je vaša pretpostavka o konstantnoj stopi ljuštenja krompira razumna, ali da li je tačna?
Sledeća pretpostavka koju morate napraviti jeste: "Da li je neki oljušteni krompir bio dodat ili oduzet iz korpe tokom cele njene istorije?" Ako jeste, onda je vaš proračun pogrešan. Ne možete da znate da li je neko dodao nekoliko svojih oljuštenih krompira u korpu, ili je odneo deo oljuštenih krompira. Ni to ne možete apsolutno ni na jedan način da saznate samo posmatrajući korpu sa krompirima.
Postoji još jedno pitanje na koje morate da odgovorite, a to je: "Da li je u početku bilo oljuštenih krompira u korpi?" Možda kada sam ja došao sa korpom u kojoj je već bilo dosta oljuštenih krompira, i tako određivanje vremena ljuštenja nije tačno. Ponovo, vi nemate način da to saznate samo posmatranjem procesa ljuštenja krompira. Tako vi ne možete da znate koliko tačno vremena ja ljuštim krompir.
Dakle, tri pretpostavke ugrožavaju tačnost određivanja starosti putem raspada radioaktivnih elemenata : (1) konstantna stopa procesa, (2) izolovanost sistema od okoline, i (3) kakvi su bili početni uslovi? Ove informacije o prošlosti su nam nepoznate .
Pretpostavlja se: 1) da stena na početku uopšte ne sadrži atome potomaka radioaktivnog elementa, nego samo atome roditelja; 2) da atomi roditeljskog elementa i potomaka ne napuštaju stenu, niti u stenu ulaze nove količine ovih elemenata; 3) da je stopa raspada radioaktivnih elemenata uvek ista. Ako je bilo koja od ovih pretpostavki pogrešna, rezultat starosti je pogrešan. Pošto je tačnost pretpostavki nepoznata, možemo da zaključimo da izračunata vrednost nije merenje vremena , nego merenje stope raspadanja u određenim zamišljenim uslovima .
Niko ne može da bude apsolutno siguran da su sve ove pretpostavke tačne u "ogromnom" vremenu u prošlosti. Ako bilo koja pretpostavka nije tačna, dobio bi se drastično pogrešan rezultat.
Pretpostavka konstantne sto pe raspada
Da li je stopa raspada bila konstantna kroz istoriju? Naučnici je mere samo poslednjih nekoliko decenija. Ali pošto je vreme poluraspada t 1/2 U-238 = 4,51 milijardi godina, kako možemo biti sigurni šta se događalo sa stopom raspada u toku milijardi godina? Možda se ranije elementi uopšte nisu raspadali? Možda su neki događaji u istoriji imali veoma brzu stopu raspada radioaktivnih elemenata, pa je tek kasnije vreme poluraspada postalo konstantno? (Na primer, prilikom pada Lucifera u greh, pada čoveka u greh i prilikom Potopa.) Uniformizam prirodnih procesa je samo pretpostavka, a ne utvrđena činjenica.
Pretpostavka da je stena bila izolovana od sredine
Da li se koncentracija roditeljskog elementa (U) i potomka (Pb) menjala u steni? Naučnici pokušavaju da nađu primerke koji nisu bili pod uticajem prirodnih procesa koji bi poremetili ovaj odnos. Međutim, mnogo puta, kada su datirani nekontaminirani primerci stena, dobijeni podaci se nisu slagali jedni sa drugim, ili sa bilo kojim drugim procenama dobijenim na osnovu fosila ili na osnovu stratigrafskih analiza. U raspadu U/Pb, međuprodukti (potomci) radijum i radon lako napuštaju stenu što dodatno remeti rezultat starosti stene . Tako se često dobiju različite starosti na istoj steni. Ako i nekontaminirani primerci stena daju pogrešnu starost, onda je jasno da ova metoda nije verodostojna. To znači da odnos U/Pb nema nikakve veze sa starošću stene.
Čak i lokalne katastrofe narušavaju uniformnost geoloških procesa u područjima svog delovanja. Ako imamo u vidu Potop, opštu katastrofu koja je stene drastično izložila uticaju sredine, tako da je voda stalno unosila i iznosila elemente iz stena, onda nema ni govora o tačnosti datiranja radioaktivnim metodama.
Pretpostavka da na početku nije bilo nimalo krajnjih produkata
Ako je pri stvaranju stene u njoj postojala izvesna količina elemenata potomaka radioaktivnog elementa, stena je izgledala stara u trenutku kad je tek stvorena . Kada je određivana starost stena koje su nastale u nedavnim erupcijama, umesto da im starost bude skoro jednaka nuli, starost im je bila prekomerno velika, što znači da su ove metode netačne. Na primer, vulkan "Zalazak sunca" u Arizoni bio je aktivan pre oko 900 godina. Godovi drveća ukazuju da je to bilo 1065. godine naše ere. Dva toka lave su bila datirana kalijum-argon metodom, dajući starost od 210.000 i 230.000 godina! Tako vidimo da čak ni usijane stene ne resetuju svoj sat na nulu.
Stene iz toka Kaupelehu vulkana Hualalai na Havajima, za koji se zna da je imao erupciju u toku 1800. - 1801. godine, bile su datirane različitim metodama na nekoliko različitih minerala i primesa. Na osnovu objavljenih istraživanja 12 datiranja, dobijena je starost u rasponu od 140 miliona do 2,96 milijardi godina! Nema ni traga od tačnosti. Kada su datirani nalazi iz kratera Slanog Jezera na Oahu, jedna od ovih metoda je odredila starost "manju od 400.000 godina", koja je nazvana "prava" starost, ali ostalih 16 rezultata je dalo starost u rasponu od 2,6 do 3,3 milijarde godina, sa prosekom od 845 miliona godina!
Kada je Bog stvorio Zemlju, da li je tada bilo prisutno olovo-206? Olovo je koristan i dobar element, pa nema razloga da ne bude stvoren kad i sve ostalo. Ako jeste, stena je pokazivala veštački privid starosti od samog početka. Stene su izgledale stare iako su tek bile stvorene. Neki će reći da to što vidimo zvezde koje su udaljene od nas više milijardi svetlosnih godina, znači da je svemir najmanje star toliko milijardi godina koliko je svetlosti bilo potrebno da dođe od te zvezde do nas. Međutim, Bog je prilikom stvaranja mogao da trenutno rasprši svetlost po svemiru , tako da bi svetlost odmah po stvaranju mogla da izgleda prividno mnogo starija nego što jeste. I drugi objekti u svemiru mogli su da budu stvoreni sa prividnom starošću . Na primer, kada je Adam stvoren, nije stvoren kao beba nego kao odrastao čovek. Bio je star par sati, a izgledao je kao mladić od 25 godina . Tako je Bog prilikom stvaranja mogao i u ostali živi i neživi svet mogao da ugradi određenu prividnu starost koja nije realna. Stene i fosili mogu da imaju ugrađenu starost, zbog koje svi proračuni o njihovoj starosti padaju u vodu, jer ne znamo početno stanje u prirodi kakvo je bilo prilikom stvaranja.
Obzirom da su u pitanju veoma male količine elemenata koje se mere da bi se odredila starost stene, mikro priliv ili odliv elemenata koji se mere doveo bi do greške u starosti od više stotina hiljada godina. To znači da su ove metode neprecizne i nepouzdane.
Kada bi ove metode bile ispravne, mogli bi da merimo starost iste stene različitim metodama koje su zasnovane na radioaktivnom raspadu elemenata. Kada se meri starost stene različitim metodama, dobijaju se velika neslaganja u rezultatima . Jedna metoda utvrdi jednu starost, a druga utvrdi mnogo veću ili manju starost. Svaka metoda pokazuje drugačiju starost! Nekad su razlike u starosti ogromne . Dešava se da se jednom istom metodom utvrdi ogromna vremenska razlika u starosti jednog istog sloja stena, koji bi trebalo da ima istu starost.
Na primer, za jednu stenu metoda uranijum-olovo dala je starost od 500-20 miliona godina; metoda kalijum-argon je dala starost od 100-2 miliona godina; metoda rubidijum-stroncijum je dala starost od 325-25 miliona godina; Rubidijum-stroncijum izohrona metoda je dala starost od 375-35 miliona godina!
Šta se radi kada su kod merenje iste stene rezultati drastično različiti? Onda evolucionisti pogledaju da li u susednim stenama ima fosila, pa se na osnovu navodne (pretpostavljene) starosti fosila uporedi koja radioaktivna metoda je dala najpribližniji rezultat. Opet fosili određuju starost stena, a starost fosila određuje se zamišljenom evolucijom . Kako verovati radioaktivnim metodima za određivanje starosti ako svaka daje drastično različitu starost?
Metodom Kalijum - Argon, naučnici su pokušali da odrede starost stena za koje se zna da su nastale pre 200 godina izlivom lave na Havajima. Umesto da starost bude određena na 200 godina, rezultat navodne starosti bio je 3 milijarde godina ! Dakle, ove metode su u praksi potpuno neprecizne.
Erupcija planine Rangitoto na Novom Zelandu, datirana je radiokarbon metodom (C-14) i dobijena starost iščupanog drveća manja od 300 godina. Ali kalijum-argon metoda je dala starost od 485.000 godina.
Međutim, evolucilonisti tvrde da ove metode, iako nisu precizne ni na par stotina godina, ni za današnju starost, ipak nekako precizne na milione i milijarde godina! To je zaista teško poverovati. Stene čiju starost znamo dokazuju da su radioaktivne metode neprecizne, a evolucionisti tvrde da su te iste metode precizne za starost koju ne znamo.
C-14
Metoda C-14 koristi se samo za organske materijale, a ne za stene i fosile jer su okamenjeni. Za metodu C-14 neophodne su sve pretpostavke kao i kod ostalih datiranja radioaktivnim metodama: 1) stopa raspada C-14 mora da bude konstantna; 2) nije bilo dodavanja ni oduzimanja elemenata roditelja ni potomak a; 3) nije bilo elemenata potomaka na početku raspada.
U ovoj metodi, na organskoj materiji meri se odnos između običnog C-12 i radiaktivnog C-14, da bi se odredilo kad je došlo do uginuća živog bića ili biljke.
Svako ispiranje podzemnim vodama, ili aktivnost bakterija, može da promeni koncentraciju merenih elemenata. Zato se datiraju samo primerci koji ne pokazuju da su pretrpeli ovakve promene.
Eksperimenti su pokazali da ni ova metoda nije ispravna za određivanje starosti. Metodom C-14 utvrđeno je da su živi puževi navodno stari čak 2300 godina, a komad polomljenog drveta čak 10.000 godina! Neke žive vodene mahovine na Islandu, pokazale su vavodnu starost od 6-8000 godina! Jasno je da njihova životna sredina sadrži mnogo manje C-14, a dolazi i do razmene atoma C-14 sa drugim C atomima, pa izgledaju mnogo stariji. Očigledna netačnost ove metode vidi se iz toga što je mišić skalpa zaleđenog mošusnog govečeta sa Aljaske procenjen kao 24.140 godina star, a njegova dlaka na 17.210 godina.
Danas je poznato da o dnos C-12 / C-14 nije konstantan. Na Zemlji se za 35% više proizvede ugljenika C 14 nego što se raspadne, i njegova koncentracija se stalno povećava. Ravnoteža proizvedenog i raspadnutog C-14 bi se postigla posle samo 30.000 godina, a mi vidimo da ta ravnoteža još nije uspostavljena. Da je Zemlja stara milijarde godina morala bi da postoji ravnoteža stvorenog i razgrađenog C 14 . Prema sadašnjoj stopi produkcije izračunato je da pre samo 10.000 godina C-14 uopšte nije postojao. Moramo da imamo u vidu da je Potop sigurno drastično izmenio količinu ugljenika u svetu.
Zašto onda neki naučnici još uvek koriste ovu metodu za određivanje starosti? Ako se rezultati slažu sa onim što naučnik veruje (dugo trajanje evolucionog razvoja), onda on objavljuje rezultate. Ako se ne slažu, rezultati se ignorišu. Sve zavisi od toga u šta naučnik veruje, a ne da li su rezultati tačni.
Svaka tehnika datiranja je zasnovana na preciznim merenjima i jasnoj teoriji, ali one pokazuju zajedničku slabost u tome, da sve one koriste iste uniformističke, naturalističke pretpostavke uključene i u radioaktivne šeme, i zato daju netačne rezultate.
NAŠ MLADI SUNČEV SISTEMDa li naš Sunčev sistem potiče od oblaka hladne prašine i gasa od pre oko 4,6 milijardi godina ili je nastao nedavno kao deo šestodnevnog stvaranja opisanog u Bibliji? Teorija "hladne magline", kako je nazvana, prihvaćena je od evolucionista ne zato što može biti dokazana, već zato što je to najbolje objašnjenje koje može da se nađe za postojanje Sunčevog sistema bez verovanja u specijalno stvaranje od strane Boga. Međutim, ta teorija potpuno počiva na špekulacijama, a postoje brojni dokazi da je naš Sunčev sistem sasvim mlad, što jednostavno znači da nije bilo dovoljno vremena za evoluciju . Pogledaćemo neke od njih:
1. MESEC: Pošto veruju da je Mesec star 4,6 milijardi godina, kada je izmeren njegov priliv prašine, obzirom da na Mesecu nema kiše, vetra i vode, naučnici su očekivali da nađu duboke naslage mikrometeorske prašine na njemu. Isaac Asimov je rekao da ako Mesec prima toliko mnogo prašine kao Zemlja, onda bi debljina prašine na njemu mogla biti nekoliko metara. Naučni pisac, Franklyn Branley, je komentarisao: "Neki astronomi misle da Mesečeva meteorska prašina ima više desetina metara u dubinu, pa i više. Takođe, bilo bi pogubno poslati svemirski brod da potone u nju i nikad se više ne vrati ." Naučnici NASA su ozbiljno prihvatili ova upozorenja i opremili Apollo koji se spuštao na Mesec velikim nogarama u obliku tanjira, sa termo sondama od 1,5 metara ispod nogara. Posle sletanja, ove sonde su se slomile, a Nil Armstrong je zakoračio u oko 2,5 cm prašine ! Nakon otkrivanja istine o sloju prašine, NASA je na sledeću misiju poslala "Mesečevo vozilo", koje se lako kretalo preko ovog tankog sloja prašine. Količina prašine na Mesecu ukazuje da je on star manje od 10.000 godina ! Sletanje na Mesec pribavilo je druge dokaze za malu Mesečevu starost, uključujući seizmičku aktivnost i merenja "klizanja stena".
2. Komete se dezintegrišu vrlo brzo : Komete imaju veoma izdužene putanje, približavaju se Suncu, a onda nestaju daleko iza granica Sunčevog sistema. Kratkoperiodične komete, kao što je Halejeva, imaju period manji od 150 godina. Komete su opisane kao "prljave snežne lopte" koje sadrže čestice leda, prašine i otpatke. Kad god se približe Suncu, emisija energije sa Sunca "oduva" delove glave komete. Zbog ovoga se rep uvek udaljava od Sunca. Prema evolucionoj teoriji, pretpostavlja se da komete imaju istu starost kao i Sunčev sistem, oko 5 milijardi godina. Ako je naš Sunčev sistem stvarno 4,6 milijardi godina star, od ovih kratkoperiodičnih kometa ništa ne bi ostalo zbog njihove brze razgradnje. Evolucionisti objašnjavaju ovu protivrečnost pretpostavkom da postoji hipotetičko (čitaj izmišljeno) skladište materijala za komete negde izvan Sunčevog sistema, koje je toliko udaljeno da se ne može videti teleskopom, niti meriti uređajima. Na ovom izmišljenom mestu komete navodno stalno dopunjavaju materijal od kojeg su sastavljene. To mesto je nazvano "Oortov oblak" prema autoru koji ga je izmislio. Dakle, oni su izmislili mesto u svemiru koje niko nije video, samo zato što im je ono potrebno da bi objasnili kako komete sa kratkim periodom pojavljivanja još uvek postoje.
Evo logike evolucionista: Pretpostavka : Sunčev sistem je star. Posmatranje : Komete mogu da postoje samo veoma kratko vreme. Zaključak : Mlade komete kontinuairano pristižu iz dalekog i nevidljivog izvora. Za evolucioniste ono što vidimo postalo je manje važno u odnosu na pretpostavku da se evolucija dogodila . Pretpostavka da se evolucija dogodila važnija im je od dokaza koji su nam pred očima.
Britanski astronom R.A.Littleton srušio je Oort-ovu teoriju u članku jednog naučnog časopisa. Rapidno uništenje kratkoperiodičnih kometa ukazuju da je starost Sunčevog sistema manja od 10.000 godina. Da je naša galaksija stara 15 milijardi godina, komete ne bi postojale, sve bi sagorele.
3. SUNCE: Većina naučnika veruje da se Sunčeva energija stvara nuklearnom fuzijom, ali ova teorija ima ozbiljan problem, zato što nuklearna fuzija proizvodi čestice zvane neutrino koje polako napuštaju Sunce i trebalo bi da budu primećene. Ipak, naročita oprema za detekciju je pokazala da je broj dolazećih neutrina sa Sunca samo delić od onog pretpostavljenog broja ako se Sunčeva energija dobija nuklearnom fuzijom. Prof. John N. Bahcall iz American Astronomical Society, komentariše: "Izgleda da smo se upleli u zagonetku koja zahteva promenu nekih osnovnih stavova." Mi sugerišemo da ova "promena osnovnih stavova" uzme u obzir mogućnost da je naučnik iz 19. veka, Hermann von Helmholtz, bio u pravu kada je ukazao da se Sunčeva energija dobija gravitacionim kolapsom, teorija koju je podržao Lord Kelvin. Razlog zašto mnogi naučnici odbijaju ovu teoriju je zato što bi ona uveliko smanjila starost Sunca, tj. Sunce koje se stalno smanjuje ne bi moglo da traje milione godina, jer njegova veličina mora da odgovara stvaranju životu na Zemlji, a onda bi to bilo pre neverovatno malo vremena u evolucionim terminima. 1979. dva američka naučnika objavila su dokaz zasnovan na preko 200 godina solarnih merenja koja pokazuju da se Sunce smanjuje za 1/10 procenta u jednom veku. Ovo bi značilo da je Sunčev sistem star manje od 100 000 godina, a tada bi Sunce bilo dva puta veće nego danas. Drugi naučnici osporavaju merenja na kojima je zasnovan ovaj zaključak i kažu da ovaj predmet traži dalja istraživanja. Međutim, u proceni problema nedostajućih Sunčevih neutrina, izgleda da je gravitacioni kolaps najverovatniji izvor Sunčeve energije, što ukazuje da je Sunce kao i ostatak Sunčevog sistema, mnogo mlađe nego što se obično veruje.
Ovi dokazi da je naš Sunčev sistem mlad znače da nije bilo vremena da se evolucija dogodi ! Jedina alternativa je stvaranje Božjom Rečju, kao što je zapisano u Bibliji.
POREKLO VRSTADA LI VARIJACIJE IMAJU GRANICE?
Darvinova knjiga sa ovim naslovom dala je veliku žestinu drevnoj teoriji evolucije koju su zagovarali još Tales (640 - 546 pre Hrista), Anaksimandar (611 -547 pre H.) i Demokrit (460 -362 pre H.). Učenje Aristotela preživelo je mnoge vekove, jer je on kao i botaničar Teofrast upotrebljavao grčke reči genos i eidos za klasifikaciju grupa. Rimljanin Ciceron koristio je latinske reči specia i forma za grčku reč eidos. Njihovo značenje pojma "vrsta" odnosi se na izgled vrste, sorte (od reči specere = izgledati).
U Jeronimovom prevodu Vulgate nespretno je upotrebljena reč species za jevrejsku reč "min" kod stvaranja, stalno ponavljajući "secundum speciem suam" (po svojim vrstama). Tako je reč species (vrsta) počela da se upotrebljava kao jednaka sa prototipovima, arhetipovima, koje je Bog stvorio na početku. Nažalost, zbog Jeronimovog izbora reči u prevodu, nastala je nelogična ljudska doktrina izjednačavanja koncepta vrste sa prototipovima koji su stvoreni po prvoj Mojsijevoj knjizi.
Pobožni Lineus, osnivač moderne klasifikacije, rekao je: "Mi smatramo da vrsta ima toliko koliko je različitih oblika stvoreno na početku." U njegovo vreme to je izgledalo tako. Ali 1970. godine postojao je spisak od 1,5 miliona vrsta i taj spisak je sve veći, a filološka greška sve jasnija. Već 1742. Lineus je promenio svoj stav, ali se njegova prvobitna greška još uvek ponavlja u Oksfordskom Sažetom Naučnom Rečniku, gde se stvaranje vrsta definiše kao: "verovanje, prema prvoj Mojsijevoj knjizi, da je svaku vrstu individualno stvorio Bog, u obliku u kojem ona postoji i danas, a do danas nije podložna bilo kakvoj promeni..." Ova definicija je izmišljena i pogrešna i kreacionisti je ne prihvataju . Bog je u genetsku strukturu svakog prototipa stavio veliku mogućnost varijacija u zavisnosti od sredine u kojoj žive, ali i granicu unutar vrste koju varijacije ne mogu da pređu.
Složenicu "baramin" predložio je Frenk L. Marš 1944 da bi rešio problem ljudskog koncepta vrsta, rodova i familija. Ta reč je kombinacija jevrejskih reči "bara" (stvoriti) i "min" (tip) - stvoreni tip .
Neophodno je klasifikovati ogroman broj živih stvorenja na licu zemlje. Na najnižem nivou ovo ne predstavlja teškoću. Nijedno dete neće nazvati psa mačkom. To možemo da razvrstamo od malena. Isto tako, i dete može da poveže vuka sa psom, i magarca sa ponijem . Da li nam to daje ključ za prototipove?
U knjizi "Činjenice života" Ričarda Miltona dati su mnogi primeri prepreka koje imaju ukrštavaoci biljaka i životinja. On kaže: " Broj varijacija koji se može pojaviti unutar vrste ima prirodnu granicu , i činjenica je da nigde u životinjskom ili biljnom carstvu ne postoji vrsta koja je sposobna za beskrajnu biološku rastegljivost koju zahteva teorija evolucije , tj. da je sposobna za neograničeno prilagođavanje različitim sredinama i modusima života. Živi organizmi su sistemi sa ograničenim potencijalom za promene..."
Šta je vrsta?
Moramo da upotrebljavamo reč vrsta sa oprezom. Mnoge prihvaćene vrste su u stvari stopljene različite rase.
Kinsey (Klotz, str 51) očajnički kaže: "Vrsta je nešto nejasno što svi zovu vrsta, ali niko ne može da je definiše, opiše i prepozna na način koji bi bio potpuno prihvatljiv drugim naučnicima u tom polju." Pojam vrsta nije konačno određen.Taksonomi znaju da koncept vrsta ima puno prepreka. J. W. Klotz daje nekoliko definicija vrste:
Darvinova: "u razlučivanju da li je neki oblik vrsta ili varijanta, mišljenje naturalista je da treba odlučiti na osnovu širokog iskustva, koje je izgleda jedini vodič ." To znači: vrsta je ono što kompetentni sistematičar odluči da bude vrsta! Ovo je naravno odbačeno.
Haksli je utvrdio 4 kriterijuma: 1) konačni geološki položaj; 2) grupa koja ukrštanjem ponavlja svoj oblik ; 3) različitost u obliku i izgledu u odnosu na druge slične grupe ; 4) ukrštanjem ne daje plodno potomstvo sa drugim grupama .
Patterson kaže: "Poznavanje genetike nas primorava da ne mislimo da je vrsta skup sličnih jedinki, nego da su to genetski bazeni ." Ovo je danas najčešće upotrebljavana definicija. Ona još tačnije označava biblijski stvoreni prototip.
Kriterijum da su pripadnici vrsta sposobni da se ukrštaju i stvaraju plodno potomstvo je opšte prihvaćen i podložan eksperimentalnoj proveri, ali se ne može primeniti ne bespolno razmnožavanje (partenogenezu), i nije primenljiv na Monera i mnoge druge protiste (jednostavne mikro-organizme).
Varijacije
Od varijacija pojedinaca očekuje se da učine da izgled vrste bude promenljiv. U cvetnom polju postoje makovi visoki 45cm, sa brojnim crvenim cvetovima i velikim zelenim lišćem. Ali u procepu pločnika na 4cm prostora nalazi se primerak maka sa malim, dlakavim, plavkastim lišćem, i jednom sićušnom semenom kutijicom iz koje izlazi bledi cvet. I makovi u cvetnom polju i sićušni makovi sa pločnika, koji cvetaju 3 sedmice pre drugih, iznikli su iz istog seme na maka koje je prošle godine trotoar sprečio u razvoju! Genetska informacija dopušta široko prilagođavanje, tako da varijacije izgledaju kao odvojene vrste. Ali ne postoji trajna promena .
Francuski botaničar Bonnier podelio je veliki broj višegodišnjih biljaka, zasadivši pola svakog tipa u baštu blizu Pariza, a pola u Alpima. Nekoliko biljaka na velikoj visini je uvenulo, ali su mnoge opstale. Prilagodile su se tako što im je korenov sistem postao deblji, kraći i dlakaviji, a lišće imalo više hlorofila, kraće internode i sve veće cvetove, sve dok se ovih 17 prilagođenih jedinki te vrste nisu približili već poznatoj alpskoj vrsti. Varijacije su bile moguće zato što su već bile omogućene postojećim genetskim materijalom, ali ni jedan gen nije bio izgubljen niti dodat . Da li onda primerci u nižim predelima pripadaju istoj vrsti kao i primerci u Alpima? Naravno da jesu.
Selektivno ukrštanje od strane čoveka ili u prirodi predstavlja eliminisanje gena, i to nije povratni proces dok se ne izvrši povratno ukrštanje. Otud nedavni očajnički napori za zaštitu divljih vrsta koje su od opasnosti od istrebljenja, a usmereni su na čuvanje karakteristika zapisanih u genima, koje će biti potrebne u budućnosti.
Pripitomljavanje i odgajanje pokazuje da divlje vrste imaju ogroman potencijal za nasledne varijacije. Često se upotrebljava primer psa, ukrštenog da se dobije visina, brzina, agresija, idr. Informacije se pažljivo eliminišu stalnim odabiranjem, ali nije stvorena ni jedna nova informacija . Džek Rasel je ukrštanjem dobio manje informacija u genetskom bazenu u potomstvu, nego kod psa meleza od kojeg je počeo.
Varijacije predstavljaju raznovrsnost fizičkih osobina unutar jedne vrste. Npr, psi imaju puno rasa, spolja vrlo različitih: bernardinac, vučjak, pudla, čivava, ali sve su to psi. Od njih ne nastaju ni mačke, a pogotovo ne nastaju međuvrste. Iz semena ruže nikad neće nići ljiljan, bez obzira koliko ljudi veruju da je to moguće. Bog nije stvorio sve vrste pasa, nego jednu sa svim mogućim varijantama zapisanim u genima . Vrsta može da se prilagođava klimatskim uslovima, ali nikad neće nastati nova vrsta.
Veštačkim selektivnim uzgajanjem stvorena je stoka bez rogova, narandže bez semena, isl. Međutim, to nisu nove vrste. Ove varijante u prirodi ne postoje jer bi ih selekcija uništila .
Ukršteno oplođivanje
Stvoreni tipovi reprodukuju se "po svojim vrstama" (prototipovima) sa njihovim semenom unutar njih. Ali da li su vrste nepromenljive? Postoji ukrštanje lav - tigar. Dva hrasta Quercus robur i Quercus lifora u prirodi žive razdvojeni, i dat im je status vrste, ali oni mogu da se ukrste i stvore varijantu.
Ollerenshaw je dao sledeći primer za ukrštenu oplodnju u taksonu koji je rangiran iznad vrste: Rod : domaći pas sa vukom i šakalom; Familija : Indijski gajal sa Brama kravom; Red : domaća kokoška (familija Phasianidae) sa ćuranom (familija Meleagrididae) i sa gvinejskim petlom (familija Numididae).
Moramo da naglasimo da smeštanje živih bića u takse predstavlja izmišljenu klasifikaciju onako kako to ljudima odgovara, a ne na osnovu stvarne situacije u prirodi , gde srećemo stvorene prototipove.
Karpečenko je ukrstio rotkvicu sa kupusom, stvorivši uglavnom sterilne hibride, ali i nekoliko semenki. Tako je dobio drugu generaciju koja uglavnom liči na hibrid, ali mnogo više liči na rotkvicu. Otkriveno je da je to tetraploid, tj. svaki u jezgru ima 4 kompleta hromozoma koji dupliraju istu informaciju. Da li su rotkvica i kupus isti tip?
Muentzing je ukrstio dve konopljaste koprive, veliku cvetnu konopljastu koprivu i zrelu galeopsis. Skoro svi hibridi su bili sterilni, ali je izrasla i jedna triploidna biljka. Ona je ukrštena sa zrelom galeopsis, i kao rezultat nastala je biljka koja se ne može razlikovati od galeopsis tetrahit, obične konopljaste koprive. Ako se na ovaj način galeopsis tetrahit prvi put pojavila u prirodi, da li je to posebna vrsta ili su sve konopljaste koprive jedan prototip? Nikakva nova genetska informacija nije uvedena. Da bi joj bio dat status nove vrste, njenoj genetičkoj strukturi bi morala da bude dodata nova informacija.
Mutacije
Mutacije su oštećenja genetskog materijala, pri čemu dolazi do menjanja karakteristika biljaka ili životinja. Mutacije mogu nastati ozračenjem, ili mutagenim hemikalijama koje dovode na primer do nastanka raka. Mutacije dovode do promene genetičke strukture. U toku mnogih decenija voćne mušice, koje imaju ciklus razmnožavanja od samo tri sedmice, podvrgnute su mutiranju gena. To je prouzrokovalo čudovišna oštećenja na njima, npr. noge su izrasle tamo gde bi trebalo da budu oči, isl. Niko nije nikad napravio poboljšanje njihove strukture, niti ih promenio u nešto što nije voćna mušica . Ovi eksperimenti su propali, pokazujući da mutacije nisu mehanizam za evoluciju kao što misle neodarvinisti. Mutacije su štetne, pa čak i smrtonosne. Mutirane jedinke teže opstaju, pa ih selekcija eliminiše umesto da ih favorizuje. Da bi mutacija bila neškodljiva, mora da bude površna, a ako je površna, onda nema evolucioni značaj. Mutacije su samo sporedne, štetne promene unutar vrste.
Evolucionisti kao primer pozitivne mutacije navode srpastu anemiju. Radi se o mutaciji koja crvena krvna zrnca umesto okruglim, čini srpastim. Zapaženo je da bolesnici koji imaju ovaj oblik anemije ne oboljevaju od malarije. Tako su evolucionisti zaključili da ljudi napreduju na evolucionoj skali kada se razbole od srpaste anemije. Međutim, ako dete nasledi ovu bolest i od oca i od majke, umreće pre vremena polne zrelosti. Zamislite sada situaciju da svi ljudi naslede ovaj genetski "napredak". Cela generacija ljudskog roda nestala bi sa lica Zemlje. Prema tome, mutacije su bolest.
Zdrava osoba eliminiše mutacije koliko god može, pa na taj način produžava svoj život. Čim vidimo zdravu i jaku jedinku, znamo da na njoj ima daleko manje mutacija nego na drugima.
Atomske bombe bačene na Hirošimu i Nagasaki, kao i ozračeni u Černobilu, pokazali su na krajnje surov način da mutacije nisu sredstvo kojim ljudi evoluiraju u nešto bolje. Niko od ozračenih nije dobio veću moždanu masu, jače mišiće ili bolji karakter. Ono što su dobili, poželeli su da niko drugi ne dobije, da nikad ne prenesu na svoje potomstvo.
Mutacije su motor za izumiranje života, a ne za evoluciju života.
Kopiranje gena
Čak i van laboratorije događaju se slučajne mutacije u toku kopiranja DNK. DNK predstavlja duplu traku nukleotida. Ovi nukleotidi rade kao slovne šifre koje diktiraju stvaranje proteina. Šifrovana poruka mora biti prenesena precizno u toku svake deobe ćelije.
Radman i Vagner su opisali ovaj zadivljujući podvig u preciznosti kopiranja genetske informacije : "Za složene organizme kao što su ljudi, postizanje dovoljne tačnosti je značajan podvig. Skup genetskih instrukcija čoveka je niz od oko 3 milijarde slova. Ako bi greške bile retke (jedna u milion), bilo bi 3000 grešaka u toku svake duplikacije ljudskog genoma. Pošto se genom kopira oko milion milijardi puta u toku građenja ljudskog bića od jedne oplođene jajne ćelije, bilo bi neverovatno da ljudski organizam može da toleriše tako mnogo grešaka. Činjenica je da je sadašnji nivo grešaka jedna u 10 milijardi . Kako ćelije postižu toliku preciznost u kopiranju?"
Ovaj članak nam govori o eksperimentima koji pokazuju da u toku replikacije hromozoma (koji su sačinjeni od DNK) jedni enzimi izabiru ispravne nukleotide. Drugi enzimi proveravaju ili vrše probno čitanje novog vlakna, i izbacuju netačne nukleotide. Tako nastane pukotina, ali treći enzim iza toga proverava i popravlja svaki propust koji su napravila prva dva čuvara.
Iako se ove aktivnosti stalno odvijaju, neke greške se ipak dogode. Srpasta anemija i talasemija su bolesti nastale zbog zamene samo jednog pogrešnog slova u genetskoj poruci.
Ovi enzimi za odabiranje, probno čitanje i zamenu DNK su odgovorni za čudesnu tačnost prenošenja genetske informacije iz jedne generacije u drugu, a to podržava stabilnost prototipova - vrsta .
Kada se desi ozbiljna greška, proces održanja prirodne selekcije teži da iskoreni mutiranu nesposobnu jedinku . Vrste (stvoreni tipovi) ostaju stalne tokom generacija, razmnožavajući se "po svojim vrstama (prototipovima)". Ovo vrlo dobro ilustruju insekti zarobljeni u ćilibaru pre više hiljada godina, koji su identični današnjim primercima.
Drugi članak na ovu temu s naslovom "Prirodno sredstvo za čuvanje gena" od dr R. Halliday ovako govori o ovim enzimima: "DNK polimeraza je očigledno evoluirala do ovog veoma mudrog, visoko funkcionalnog stanja, kao da ima razum." Tačno je da informacija mora biti proizvod razuma, ali je jasno da priroda nema razum, nego je prototipove stvorio uzvišeni Mikrobiolog koji je odlučio da se sve živo razmnožava po svojim prototipovima.
Postoji variranje na nivou vrsta u konceptu koji je stvorio čovek, ali nikad ne postoji na nivou klase ili filuma koji je neophodan za evoluciju od molekula do čoveka. Klasifikacionisti nisu dali zadovoljavajuću definiciju šta oni podrazumevaju pod pojmom "vrsta". Ceo genom za stvoreni tip - vrstu uključuje velike mogućnosti za varijacije, kao na primer u vrsti pasa. Ali ukrštavaoci se uvek sreću sa granicama za varijacije . Ponašanje enzima nas uverava da će greške u kopiranju naslednog materijala biti popravljene. Prirodna selekcija teži da iskoreni ove greške . Evolucionisti od Talesa do Darvina pravili su grešku što su primenjivali varijacije unutar vrste na sanjarsku ideju da jedna vrsta može evoluirati u drugu. Riba ni danas ne može da se pretvara u vodozemca, a svi fosilni i genetički dokazi govore nam da se to nije događalo ni u prošlosti. Ovi dokazi podržavaju stvaranje, pri čemu su biljke i životinje stvorene po svojim vrstama (tipovima) sa semenom koje nosi podatke o svim potomcima.
Opšte je poznata činjenica da se stečene osobine ne nasleđuju . Geni nose samo urođene osobine karakteristične za vrstu. Genetski je nemoguće da od amebe postane bilo šta drugo osim amebe. Mutirana ameba (ili druga životinja) postaće bolesna ili mrtva ameba. Eksperimentalno je dokazano da se odsecanjem repa pacovima u više uzastopnih generacija nikad nije pojavio pacov bez repa u potomstvu. Takođe već 3500 godina Jevreji obrezuju svoju decu, i nikad se nije rodio obrezani Jevrej. Jedno pleme vezivalo je novorođenom detetu daščicu oko čela čime su mu deformisali glavu (bila bi pljosnata). Ali i ta deca su imali potomke normalnog čela. To znači da se stečene osobine se ne nasleđuju .
To što su neke vrste spolja slične nije dokaz da su nastale jedna od druge, jer se genetski razlikuju . U genetici nije poznat mehanizam kojim niže vrste postaju više vrste. Prirodna selekcija ne može da stvori novi genetski materijal. Mehanizmi za određivanje naslednih osobina ne teže da menjaju osobine živih bića, nego teže da nasledne osobine održe ravnomernim. Dakle, vrste su postojane i genetski odvojene oštrim granicama.
Svaka vrsta ima različit broj i raspored hromozoma kao ličnu kartu. Ukrštanjem vrsta dobija se sterilan potomak koji prirodnim putem nikad ne bi ni nastao (mazga, mula). Čovek ima 46 hromozoma; kunić=44; magarac=62; konj=64; majmun=54; paradajz=24; a protozoon aulokanta=1600! Jednoćelijski organizam ima mnogo više hromozoma od čoveka, iako bi broj hromozoma i količina DNK trebalo da raste što su vrste složenije. Najviše hromozoma imaju organizmi koji se smatraju primitivnim.
Svaki bolji matematičar može da izračuna koliko je nemoguće da se slučajno amino kiseline slože u belančevinu. Ako bakterije Esherichia Coli poređamo po celoj površini Zemlje u 2 cm debelom sloju, 1000 bakterija stane jedna na drugu u tih 2cm. Ipak, za 5 milijardi godina postoji šansa da samo 2 njena gena dođu na svoje mesto. A šta je sa ostalim genima? A da bi bakterija funkcionisala, potrebno je da svaki gen bude tačno na svom mestu.
PRIRODNA SELEKCIJAU prirodi postoji borba za opstanak i postoji prirodna selekcija u kojoj određene jedinke lakše preživljavaju, dok druge umiru. Na primer, jedna vrsta leptira koja živi u Engleskoj ima svetlu i tamnu formu. Ona uglavnom živi na drveću obraslom lišajevima svetle boje. Zato su tamne jedinke bile malobrojne jer su na svetloj podlozi bile lako uočljive. Sa razvojem industrije sa drveća su nestajali lišajevi, tako da su na tamnoj podlozi lakše uočljive bile svetle jedinke, pa su bile malobrojne jer su ih predatori pojeli.
Očigledno je da neke vrste izumiru. Međutim, za evoluciju je potrebno da nastaju nove vrste, bez obzira da li stare odumiru, a to se u prirodi ne događa.
Postojanje prirodne selekcije nije dokaz da postoji evolucija. Mi samo saznajemo da neke jedinke lakše preživljavaju a druge nestaju, ali time nije stvorena nijedna nova vrsta. Prirodna selekcija ne stvara nove vrste i ne objašnjava kako su nastale vrste koje već postoje. Za stvaranje novih vrsta potrebno je nešto drugo, jer spontano same od sebe vrste nikad ne nastaju. Potreban je Stvoritelj.
LetenjeKonstrukcija aviona koje je čovek uspeo da napravi neverovatno je složena i precizna. Dužina krila, njihova zakrivljenost, struktura repa i motora, a naročito težina celog aviona, sve to mora da bude precizno napravljeno da bi avion leteo.
Međutim, vrabac koga srećemo na svakom koraku ima takvu strukturu tela da ima bolje manevarske sposobnosti od bilo kog aviona. Vertikalno poleće i sleće, munjevito menja pravac i kvari se mnogo ređe od aviona. Čak sam nalazi gorivo. Čovek koji je upotrebio svo svoje znanje i inteligenciju da bi konstruisao mašinu koja leti, morao bi da se upita ko je upotrebio svo svoje znanje i inteligenciju da bi konstruisao vrapce? Ta napredna tehnologija koju ima konstruktor vrabaca daje nam osnov da verujemo da smo i mi konstruisani od strane tog istog konstruktora.
Čovek jednostavno nije stvoren da leti bez pomagala. Grudni mišići čoveka čine manje od 1% ukupne težine tela, a kod nekih ptica grudni mišići čine čak 30% telesne težine! Takođe, kosti ptica su veoma lagane i šuplje. Na primer, jedna ptica čiji je raspon krila 2m ima kosti teške samo 120 -150 grama. Zamislite ovo: njihovo perje je teže od skeleta, a samo perje je neverovatno lagano. I pored toga, kosti su im čvrste i savitljive.
Svaka ptica, bio vrabac ili soko, rođen je da leti, i potpuno opremljen za let. Svaki deo ptice fantastično je dizajniran i svrsishodan. Ptica izgleda kao stvorena za letenje, a Tvorac letačkih sposobnosti ptica je mnogo inventivniji od najboljih konstruktora aviona. Pogledajte providno krilo muve, veliko krilo orla, radarski sistem slepog miša, super brzo mahanje krila kolibrija...
Letenje je po evoluciji moralo da se razvija 4 puta posebno: kod insekata, ptica, reptila i sisara (slepi miš).
Promene od gmizavca do ptice nisu mogle da se dogode postepeno, malo po malo. Da bi ptica mogla da leti, sve promene su morale da se dogode istovremeno, a ne jedna po jedna. Šta vredi gmizavcu ako mu izraste perje, ako mu kosti nisu lagane i ako nema odgovarajuću mišićnu masu? Šta vredi gmizavcu ako je nekim neviđenim čudom imao mutaciju da mu krljušt postane perje (a za to je verovatnoća neverovatno mikroskopski mala, to jest ne postoji), da su mu kosti u isto vreme postale lagane (što je isto vrlo malo verovatno), ako su mu čak i mišići raspoređeni kao za letača, šta sve to vredi ako mutacijama nisu u isto vreme nastali centri u mozgu koji će da upravljaju ovom živom letelicom. Ptica nije završila pilotsku školu, ona se rađa sa urođenim letačkim znanjem.
Verovatnoća da slučajno nastane nešto što ne mogu da konstruišu ni najveći umovi na Zemlji je toliko mala da se pre može reći da je to nemoguće. Osloniti se na tako neverovatnu ideju kao što je evolucija gmizavaca u ptice pre se može nazvati praznoverjem nego naukom.
Ptica je odmah morala da bude ptica da bi preživela, a za trenutni nastanak ptica evolucija nije sposobna. Ptice, kao savršeni letači, morale su da budu stvorene odjednom sa svim osobinama koje su im neophodne za letenje. Za takav savršeni stvaralački gest potrebna je inteligentna, moćna ličnost, a ne slučajnost. Ta ličnost može biti samo Bog koji je stvorio i nas ljude.
Zato i u Bibliji piše: "Zapitaj stoku, naučiće te; ili ptice nebeske, kazaće ti; ili se razgovori sa zemljom, naučiće te; i ribe će ti morske pripovediti. Ko ne zna od svega toga da je ruka Gospodnja to učinila? " Jov 12. 7-9
PRELAZNI OBLICI IZMEĐU VRSTA - KARIKA KOJA NEDOSTAJEPod evolucijom se smatra proces stalnih morfoloških promena, kojim nastaju međuvrste, a posle i nove vrste. Iz iskustva znamo da prelaznih oblika nema, jer niko nikada nije video u prirodi nijedan živi primerak međuvrste. Danas bi Zemlja trebala da vri od međuoblika, ali međuoblika čak nema ni u fosilima. Kako to da je preživela "početna" vrsta koja je bila slabija i imala "potrebu" da se menja, i gotova "nova" vrsta, a da nije preživela nijedna prelazna forma? Ako je prelazna forma bila bolja od početne vrste od koje je nastala, zašto onda nije opstala? Ako su prelazne forme toliko slabe da su izumrle, kako su mogle da žive toliko dugo vremena koliko je potrebno da se transformišu u još bolju vrstu? Kako je moguće da od lošije međuvrste nastane još bolja vrsta? Zašto bi potpuno prilagođeni oblici života uopšte imali potrebu da se menjaju? Naučna fantastika se previše uvukla u današnju nauku.
Kako se sa bespolnog razmnožavanja prešlo na polno razmnožavanje?
Kada evolucionisti žele da kažu da postoje prelazne forme, oni pokažu crtež, a ne živi primerak ili fosil.
Kada se uporede današnji primerci živih oblika sa primercima koji su navodno stari milionima godina, vidimo da su skoro istovetni. Kako to da nisu evoluirali? Na primer, fosil drveta Ginko, star navodno 200 miliona godina, isti je kao i danas. Mravi od pre 100 miliona godina isti su kao danas. Reptil tuatara nađen je fosilizovan u steni navodno staroj 135 miliona godina. U mlađim stenama ga nema, pa se verovalo da je izumro. Onda je nađen živi primerak na Novom Zelandu. Kako su sva ova bića nepromenjena prošla kroz evoluciju?
Da li sličnost među vrstama ukazuje na razvoj jedne vrste od druge, ili ukazuje na istog Stvoritelja? Postoji sličnost i između organizama za koje evolucionisti tvrde da su daleki srodnici . Npr. kičmenjaci i sipe imaju upadljivo iste oči, ali su drastično različiti u svim drugim stvarima. Drastične razlike postoje i između "bliskih srodnika " .
Sve navodne prelazne forme danas su opovrgnute.
Prema evolucionistima, jedan od najvažnijih događaja u istoriji života jeste kada je riba evoluirala u vodozemce. Kako je bilo moguće prouzrokovati da se neke ribe izlože opasnosti i krenu na kopno ? Popularna teorija kaže, da su se za vreme suše isušile bare u kojima su  živele neke ribe, primoravajući ih da se izlože opasnosti u traženju alternativnih staništa na kopnu. To je zahtevalo trenutno rešenje, a evoluciji je potrebno ogromno vreme da bi se slučajno dogodile promene koje ni najinteligentniji čovek ne bi mogao namerno da izazove.
Ova teorija ima mnoge nepremostive probleme: Ribe su prilagođene za život u vodi; one imaju peraja za plivanje, i škrgeza izvlačenje kiseonika iz vode. Riba izvađena iz vode bila bi bespomoćna i vrlo brzo bi uginula. Sa druge strane, vodozemci su prilagođeni da udišu vazduh, imaju pluća , i poseduju noge (osim sesilija, kod kojih niko nema udove).
Ribe koje izađu na kopno uginu jer nemaju pluća, a vodozemci su stvoreni da dišu i hodaju. Pošto škrge nisu mogle naglo da postanu pluća, što bi bila pogodnost za ribe čije su se bare isušile, evolucionisti pretpostavljaju da su se pluća razvila pre nego što su ribe napustile vodu. Razlika između škrga i pluća je ogromna, pa je teško zamisliti nešto što je između škrga i pluća.
Tokom mnogo miliona godina, kod određenih tipova riba, peraja su se navodno pretvorila u noge, i tako su nastali prvi vodozemci. Da bi objasnili evoluciju peraja u noge, evolucionisti su pregledali različite fosile riba i izdvojili ribu šakoperku (Crossopterygia) kao pretka vodozemaca. Zašto? Zato što su one imale peraja sa koščicama, koja su pretpostavili da mogu da se preobraze u noge. Međutim, peraja nisu vezana za kičmu nego su utkana u mišiće, tako da ne bi mogla da nose telo ribe. Noge vodozemaca su vezane za kičmu i zato oni mogu da hodaju.
Izumrli vodozemac, ihtiostega, izdvojen je kao predak modernih vodozemaca. Glavni problem evolucionista ogleda se u navodnim prelaznim oblicima, jer je fosilni zapis skroz nepotpun. Evolucionista Adler kaže: "Mada se ovaj prelaz, bez sumnje, odigrao u periodu od miliona godina, ne postoji fosilni zapis tih etapa."
Razlike između ribe šakoperke i ihtiostege su ogromne. Ud i pojas uda kod ihtiostege već je vodozemačkog tipa. Nema dokaza da su se četiri peraja šakoperke preobrazila u noge, kompletno sa zglobovima i vezala za kičmu, dok su ostala peraja verovatno otpala. Šta je moglo da prouzrokuje razvoj vrata i odvajanje lobanje od grudnih kostiju? Takve ogromne promene trebalo bi da ostave mnogobrojne prelazne forme u fosilnom zapisu, a ipak nema ni jedne ! Evolucionisti nemaju ništa osim vere na kojoj se bazira njihovom ubeđenju da su vodozemci evoluirali od riba.
Čudno je i to što se su neki vodozemci sa kopna navodno vratili da žive u vodi, iako su njihovi "preci" upravo odatle pobegli. Dr. Duane Gish kaže: "Ekstremno veliki jaz između riba i vodozemaca i naglo pojavljivanje, u stvari, svih paleozoičkih redova i tri živa reda, čine apsolutno nemogućim verovanje da su ove forme evoluirale."
Riba Latimerija navodno stara 70 miliona godina, predstavljena je kao međuoblik mada je 100% riba. U naše vreme nađen je primerak ove ribe koji je identičan onoj koja je navodno stara 70 miliona godina. Kako je 70 miliona godina ostala nepromenjena kao međuvrsta?
Sve činjenice vezane za vodozemce, nekadašnje i današnje, ukazuju da nijedna od njih nije nikada evoluirala. Neki su izumrli, kao što je ihtiostega, dok drugi i danas žive, i mada nesumnjivo postoji raznolikost i varijabilnost, vodozemci su uvek bili vodozemci - i uvek će biti. Vodozemce je Bog stvorio u početku.
Ptice su po evoluciji nastale od gmizavaca. Dokaza nema, pa čak ni spoljašnje sličnosti. Dovoljno je da pogledamo razliku između krljušti gmizavaca i perja ptica. Kakvo bi to čudo bilo da se četvrti prst prednjih nogu gmizavca izduži, da mu se koža na tim prstima preobrazi u krila i operja, a kosti odjednom postanu lagane? Zamišljena preteča ptica bila bi tako trapava da bi odmah bila pojedena. Takvih životinja nema ni među fosilima, a nema ni živih primeraka. Arheopteriks je ptica a ne međuoblik. Zašto bi se uopšte potpuno prilagođene vrste menjale u nesavršena bića?
Neke izumrle ptice su imale zube. Da li to znači da su nastasle od reptila, ili to znači samo da neke ptice imaju zube? I neki vodozemci imaju zube a neki nemaju. Istina je ovo: "I stvori Bog... sve ptice krilate po vrstama njihovim. I vide Bog da je dobro." 1.Mojsijeva 1.21
Insekti su najbrojnija živa bića, 85% svih vrsta, a ipak nemaju prelazne oblike. Svaki fosil 100% pripada svojoj vrsti.
Nađen je fosil vilinog konjica istovetan današnjem, a i fosil slepog miša iz eocena, navodno star 50 miliona godina potpuno je isti kao današnji.
POREKLO SISARASisari žive skoro na svakom delu naše planete, na kopnu i u vodi. Raspon veličine im je od 80mm veličine malih rovčica, do plavih kitova koji dostižu 33m dužine. Postoje 3 potklase sisara: monotremati (sisari koji se legu iz jaja ), marsupialni i placentalni sisari. Ali koje je njihovo poreklo? Popularno se veruje da su sisari evoluirali od gmizavaca, ali postoji puno problema oko te teorije.
RAZLIKE: Mada njihove struktura skeleta pokazuju dosta sličnosti, postoje zaista značajne razlike između gmizavaca i sisara. Puno tih razlika je u mekim anatomskim delovima, koji nisu sačuvani u fosilnom zapisu. Na primer, svi sisari imaju dijafragmu , a gmizavci je nemaju. Od čega je evoluirala dijafragma sisara? Svi sisari poseduju važan organ u srednjem uhu - Kortijev organ - kojeg sačinjava 3.000 susednih lukova koji formiraju tunel. Gmizavci nemaju Kortijev organ, ili nešto slično njemu, i kako je on dospeo kod sisara? Sledeća karakteristika jedinstvena za sisare jesu mlečne žlezde , koje obezbeđuju mleko za mladunce. Odakle potiču mlečne žlezde kad ih niko pre sisara nije imao ? Neki predlažu da su mlečne žlezde nastale od znojnih žlezda, ali znoj je otpadni produkt, dok je mleko bogato hranljivim sastojcima. Svi sisari, uključujući i monotremate, hrane svoje mladunce mlekom, koje im je neophodno za opstanak.
VILIČNI I UŠNI PROBLEMI: Svi gmizavci, živi i fosilizovani, imaju nekoliko viličnih kostiju i samo jednu ušnu kost, dok svi sisari, živi i fosilizovani, imaju samo jednu viličnu kost i tri ušne kosti. Prema evolucionistima, prilikom prelaska gmizavca u sisara, dve vilične kosti su se same odvojile od vilice i postepeno krenule ka uhu, gde su se povezale sa postojećom kosti i formirale tipično sisarsko uho. Fosilni zapis ne otkriva ovu vrstu prelaza . Zaista, teško je zamisliti kosti koje migriraju za vreme toka evolucije, i čudo je kako je neko stvorenje koje je trpelo ovu vrstu promene moglo ili da jede ili da čuje kako treba.
SISAROLIKI GMIZAVCI: Tvrdnja evolucionista jeste, da je grupa izumrlih životinja, poznatih kao "sisaroliki gmizavci", bila prelazna, naročito dva primerka, Morganucodon i Kuehneotherium, koji su bili oko 10 cm dugi. Ali čak i ovi imaju normalne gmizavačke kosti uređene u vilice i uši. Oni mogu biti "slični sisarima", ali su i pored toga bili gmizavci. Dimetrodon imao je na leđima strukturu nalik na jedro. Ne postoji bilo kakav dokaz odakle je on evoluirao, ili u šta.
Prema evolucionom računanju vremena, sisaroliki gmizavci su se pojavili u permu, pre 280 miliona godina, u isto vreme kada i pravi gmizavci. Veruje se da su oni izumrli u juri, pre 160 miliona godina, ali današnji fosilni ostaci sisarolikih reptila pronađeni su u gornjem paleocenu (vreme pre 60 miliona godina). Tako, prema evolucionoj vremenskoj skali, oni su živeli u isto vreme sa njihovim pretpostavljenim sisarskim potomcima oko 120 miliona godina - 100 miliona godina duže nego što se prethodno mislilo! Pošto u stenama ovog međuperioda nisu pronađeni fosili, mi smatramo da ovih 100 miliona godina nikada nije postojalo.
POREKLO POTKLASA: Sve tri potklase sisara - monotrenati, marsupialni i placentalni sisari, pojavili su se u fosilnom zapisu naglo. Evolucionista Roger Lewin piše: "Evolucioni prelaz ka sisarima, koji se verovatno dogodio u samo jednom ili najviše dva pravca, još uvek je zagonetka." Mada su monotremati (sisari koji se legu iz jaja), kao što su bodljikavi mravojed i kljunar (platipus), često opisivani kao "primitivni", ne postoji dokaz koji bi ih povezao sa nekim gmizavačkim pretkom. Kljunar je zaista neverovatan primer. On ima plovne kožice između prstiju kao patka, nosi jaja kao kornjača, ima dlaku i rep kao dabar, ali su mu mladunci sisari kao i slepom mišu. Ko mu je onda predak?
Marsupialni ili torbarski sisari su sada ograničeni na Australiju (sa jednim izuzetkom - oposumi u Južnoj Americi), ali njihovi fosili su nalaženi na mnogim lokacijama. Međutim, najstariji fosili su čisto marsupialni. Placentalni sisari su najraznovrsniji, sastoje se od 18 odvojenih redova, ali svaki od tih redova je poseban u odnosu na njegovo najranije pojavljivanje u fosilnom zapisu. Pre pola veka George Gaylord Simpson napisao je: "Najstariji i najprimitivniji poznati članovi svakog reda već imaju bazične orinarne karakteristike, i nema slučaja približnog nastavljanja sekvenci jednog reda sa nekim poznatim. U većini slučajeva prekid je tako oštar i jaz tako veliki da je poreklo redova špekulativno i veoma osporavano."
Kada mi razmatramo velike razlike između kitova i žirafa, slonova i slepih miševa, čini se neverovatnim da neko poveruje da su oni mogli da evoluiraju od stvorenja sličnog rovčici u periodu od 200 miliona godina, bez ostavljanja tragova u fosilnom zapisu. Činjenice se, međutim, kompletno slažu sa Biblijskim izveštajem o stvaranju. "I stvori Bog zveri zemaljske po vrstama njihovim, i stoku po vrstama njezinim, i sve sitne životinje na zemlji po vrstama njihovim. I vide Bog da je dobro."(1.Mojsijeva 1,25)
MORSKI SISARIPostoji oko 118 vrsta morskih sisara, uključujući cetacee (kitove i delfine), sirene (morske krave i dugonge), i pinipede (tuljane i morževe). Činjenica oko koje se slažu i kreacionisti i evolucionisti, jeste da su svi morski sisari savršeno građeni za njihov morski način života. Međutim, savršenost građe morskih sisara ukazuje na inteligentno projektovanje i nemogućnost da su postepeno evoluirali. Postavlja se pitanje: zašto su se sisari vratili u vodu kad su njihovi "preci" odatle odavno otišli?
"Mi imamo nesigurno znanje o njihovom poreklu (cetacea), jer su najstariji poznati fosili iz eocena već očigledno kitovi."(L.Harrison: Natural History of the Whale, p.23.)
Naučnik Philip Gingerich je tvrdio da je pronašao fosilne ostatke "hodajućeg kita" i naučni časopis je pratio njegu rekonstrukciju tog stvorenja. Šta je on u stvari otkrio? Samo lobanju i nekoliko zuba ! Kako je, onda, opravdao naziv "hodajući kit"? Gingerich je tvrdio da su ti fosili pronađeni u sedimentima koji su jednom bili deo morske obale ili rečne obale, i da je ovo stvorenje živelo na ivici vode. Zaključak: to mora da je bio hodajući kit! A kosti noge? "Moguće je da smo pronašli nešto", kaže Gingerich, "ali bićemo srećni ako jesmo." To je premalo za "hodajućeg kita"!
U pogledu kompletnog nedostatka fosilnog dokaza za ogromne promene potrebne za prelazak stvorenja sa kopnenog na vodeni način života , čini se vrlo naivnom tvrdnja da su specifičnosti pronađene kod morskih sisara stečene posredstvom postepene evolucije. Razmatrajući neke od zadivljujućih karakteristika pronađenih kod kitova, tvrdilo se da su oni dostigli najviši stepen evolucije od morskih sisara. Očigledno je kompletno odsustvo zadnjih udova . Mada se nekada tvrdilo da kitovi imaju ostatak zadnje nožne kosti, jedino pravi kit ima takvu kost, koja nikako nije kost uda. (Vredno pažnje je da niko od sirena, koje su navodno evoluirale kasnije nego kitovi, nema nikakav trag takvih kostiju.) Postojanje nozdrva kod kitova omogućava vrlo pogodan način disanja za ove morske sisare kada žele da izađu iznad površine vode. Evolucionisti tvrde da su nozdrve "migrirale" na vrh glave . Glavna modifikacija lobanje zahtevala bi neophodnost pomeranja nozdrva, iz normalne pozicije sa njuške - na vrh glave, a najstariji fosili kita pokazuju da su nozdrve već u toj poziciji.
Moramo spomenuti postojanje genijalne aparature sa kojom je ženka kita opremljena da omogući svom mladuncu sisanje bez upijanja morske vode . Majka zaista pumpa mleko u usta mladunca, koristeći specijalni mišić u svojoj sisi. Osim toga, kitovi imaju nešto što su evolucionisti opisali kao "specijalna uređenost", pomoću čega se grkljan produžio u cev koja je umetnuta u nosni prolaz, što sprečava ulaženje morske vode u dušnik kada kit otvara svoja usta da jede . Naposletku, cetacee poseduju zadivljujući sonarni sistem koji im omogućava kominikaciju i lociranje objekata na osnovu zvučnih talasa i ehoa. Za slanje i primanje ovih signala, kitovi i delfini imaju specijalno građene sinuse i slušne organe.
U pogledu ovih i drugih činjenica vezanih za morske sisare, zajedno sa kompletnim nedostatkom fosilnog dokaza za njihovu evoluciju, sigurno da je najlogičnije zaključiti da je "Bog stvorio velika stvorenja u vodi." (1.Mojsijeva 1,21)
Prelazni oblici, čak i da je moguće da nastanu, ne bi izdžali borbu za opstanak. Uginuli bi ili bi bili pojedeni. Umesto obilja prelaznih oblika u fosilima i u živom svetu, nedostatak prelaznih oblika dokazuje da je evolucija nemoguća. Evoluciono drvo života spaja samo teorija.
Nekada se verovalo u " Hekelov biogenetski zakon ", da embrionalni razvoj predstavlja ponavljanje evolutivnog razvoja vrsta. Danas se zna da je sam Hekel falsifikovao svoje radove. Kada je embriolalni razvoj ozbiljnije istražen, utvrđeno je da nikako ne odgovara zamišljenom evolutivnom razvoju. "Bliski rođaci" nemaju slične embrione, a "daleki rođaci" imaju slične embrione.
Rudimenti su navodno organi bez funkcije, zaostali od evolucionih predaka. Čak i da su zakržljali, to ne dokazuje evolucioni razvoj ka boljim vrstama nego degeneraciju postojećih vrsta. Kada je anatomija bolje proučena, utvrđeno je da je svaki deo tela važan. Slepo crevo je deo limfnog sistema. Ono stvara antitela koja su važna za odbranu tela naročito u detinjstvu. Bori se protiv infekcija kao stomačni "krajnik". Neke vrste majmuna i mačke nemaju slepo crevo. Da li to znači da je čovek primitivniji od mačke i majmuna koji su se otarasili "nepotrebnog" creva? Krajnici takođe imaju imunološku ulogu. Možemo da živimo bez njih kao i bez ruke i noge, ali je telu teže da se odbrani od infekcije. Deca rođena bez krajnika ostaju vrlo mala. Coccyx je trtična kost , koja je smatrana ostatkom repa bez funkcije. Međutim, za nju se vezuje nekoliko mišića važnih za razmnožavanje, rađanje i kontrolisanje bešike. Ona pomaže da kad se čovek uspravi, organi trbuha čvrsto stoje. Slepoočnica podržava očnu jabučicu, omogućava da ne vidimo duple vizije. Podupire suznu kesu i zadržava prljavštinu da ne uđe u oko. Svi "rudimenti" su i danas u upotrebi , a evolucionisti i dalje nemaju rešenje kako su nastali novi organi.
Čovek-majmunAko je nekom slučajnom mutacijom nastao čovek, kako je u isto vreme nastala i žena? Da li to znači da su u isto vreme, kod grupe majmuna, mutirali isti geni? Pošto mutacije nasumično oštećuju genetski materijal, kako to da su izazvale takva oštećenja gena majmuna da su stvoreni muškarac i žena koji mogu da se razmnožavaju međusobno, a ne mogu da se razmnožavaju sa majmunima? Kako to da slučajnim oštećenjem gena, u isto vreme nastanu bića iste nove vrste, a različitog pola? Kako to da se danas ne dešavaju takve slučajnosti?
Čak i da je nekim čudom stvoren jedan ili više ljudskih parova, međusobnim ukrštanjem u srodstvu, ljudski rod bi se brzo degenerisao. Degenerisane ljude bi prirodna selekcija odmah uklonila.
S druge strane, ako je Bog stvorio Adama i Evu savršene, oni su imali savršeni genotip, bez mutacija. Zato je potomstvo Adama i Eve moglo da stupa u brak u srodstvu, jer zbog savršenog naslednog materijala nije dolazilo do naslednih bolesti. Posle Potopa, kada je nestao vodeni omotač oko Zemlje, došlo je do jačeg uticaja zračenja i radioaktivnosti pa je mnogo više dolazilo do mutacija. Zato je Bog kasnije rekao da se ne stupa u brak u srodstvu.
Evolucionisti pretpostavljaju da su se ljudi razvili od majmunolikih predaka, pre nekih tri miliona godina. Međutim, arheolozi su pronašli na raznim mestima širom sveta, veoma napredne, moderne kulture koje se naglo pojavljuju, a živele su skoro istovremeno. To su bile kompletne civilizacije, koje su posedovale kompleksan jezik, prefinjenu kulturu, poljoprivredna znanja, impresivnu tehnologiju, i u mnogo slučajeva pisani jezik. Ove kulture su bile u stanju da naprave kalendar, da sagrade piramide, impresivne zgrade i morske lađe. Većina od njih je na kraju izgubila svoju naprednu tehnologiju, i samo u zadnjih nekoliko hiljada godina ljudsko društvo je počelo ponovo da je stiče.
Nijedan majmun ne ispunjava anatomske i fiziološke zahteve da bi smo ga smatrali pretkom čoveka.
Kako su nastale rekonstrukcije dlakavog, pogurenog "čoveka-majmuna"? Da li ga je neko video? Ili našao skelet? Iznenađenje: od 2 koščice i puno mašte umetnika saznali smo njegov izgled, građu, dlekavost, čak i da ima nakazno lice. Kad nema dokaza dobar je i crtež. Kako umetnik može da nacrta osobu koju niko nikad nije video?
Tako je 1922. od jednog zuba "rekonstruisan" čovek-majmun iz Nebraske, dok nije utvrđeno da je zub pripadao jednoj svinji. Piltdaunski čovek je 41. godinu varao svet dok nije utvrđeno da je nalazač spojio ljudsku lobanju i majmunsku vilicu. Slikari su tada već bili rekonstruisali ovo "neuredno", "dlakavo" biće. 1891. je Eugen Duboa našao lobanju majmuna, i 45m dalje deo kosti ljudske noge. Pošto je tvrdio da kosti pripadaju istoj osobi, rodio se Javanski čovek-majmun .
Danas se pokazalo da su Ramapitekus i Australopitekus obični majmuni a ne prelazne forme. To su izumrli tipovi stvorenih primata. Neandertalac je hodao uspravno i bio čovek degenerisanog izgleda , a ne evoluirani majmun. Kada bi prošao gradom u modernoj odeći, obrijan i ošišan (za razliku od evolucionističkih crteža), niko ne bi obratio pažnju na njega. Na nižem stratigrafskom nivou od Neandetalca otkrivene su lobanje izrazito savremenog čoveka.
Razlike između čoveka i majmuna su drastične u hromozomima, genima i krvi . Čovek je inteligentno biće svesno sebe, i ima apstraktno mišljenje. Majmuni nikad nisu progovorili, jer samo čovek ima centar za govor. Jezici starih naroda čak su i komplikovaniji od modernih. Majmuni nemaju ove osobine ni u blagom obliku. Majmuni nisu religiozni, a najstarija ljudska civilizacija imala je religiju. Zašto je čovek-majmun izumro, a majmun opstao? Da li je majmun bolja vrsta od čoveka-majmuna?
Čovek je specifično biće u odnosu na sve životinje, ima osobine koje ne postoje u ostalom živom svetu. Čovek analizira, smišlja matematičke toreme, logički misli, argumentuje, govori, ima kulturu, komponuje simfonije, beleži svoju istoriju, ima uređen društveni život, ekonomičan je (odgovorno upravlja dobrima), estetičar je (vrednuje lepotu), ima pravnu svest (sud, pravda, kazna), ima etiku (razlikuje dobro i zlo), ima moć izbora i može da veruje u Boga, da bude duhovan. Religija je ono po čemu se čovek potpuno razlikuje od životinja. Karike koje nedostaju opovrgavaju evoluciju. Karika koja čoveku stvarno nedostaje je Isus Hristos. Jedino on može da ponovo spoji buntovnog čoveka i Boga. On je to učinio zato što voli stvorenja koja je stvorio iako su mu neprijatelji. Možeš da prihvatiš ili odbaciš ovu kariku života. Izbor je na tebi.
FOSILIEvolucionisti tvrde da su evolucioni procesi suviše spori da bi ih mi zapazili. Čak ni posle 150 godina nismo videli stvaranje prelaznog oblika između vrsta, a kamoli stvaranje nove vrste. Ako danas ne vidimo prelazne oblike, oni bi ipak morali da se nađu fosilizovani u naslagama tla koje je navodno staro milionima godina. Ako ni među fosilima koji su tako stari nema prelaznih oblika, onda je evolucija u škripcu.
Fosili su okamenjeni ostaci biljaka, životinja ili tragova. Evolucionisti veruju da su fosili nastali u toku dugog vremenskog perioda, laganim taloženjem mulja preko nekih ostataka života. Pretpostavljali su da će se u najdubljim slojevima naći jednostavni organizmi, a u gornjim slojevima sve složeniji organizmi, sa obiljem prelaznih oblika između vrsta.
Kreacionisti veruju da fosili nastaju u uslovima katastrofe kao što je Biblijski Potop. Tada su organizmi bili živi sahranjeni, bez prisustva kiseonika i mikroorganizama, pa nisu mogli da se raspadnu. Zato će u fosilnom zapisu vrste da se pojave odjednom, izmešane, bez postepenog razvoja i bez prelaznih oblika.
Kad riba ugine, odmah biva pojedena od predatora. Ako nekim slučajem padne na dno, kosti joj budu razbacane bez reda. Sediment zato ne bi mogao da postepenim taloženjem stvori fosil. Nađeni fosili ribe imali su poređane kosti, čak i očuvane mišiće i otvorena peraja. Mrtva riba skupi peraja kad ugine, a ove ribe su žive sahranjene. Postoji fosil velike ribe koja guta manju ribu, i baš u tom trenutku ih je katastrofa obe zatrpala. Školjke pred smrt otvaraju svoje kapke, a nađeno je mnoštvo fosila školjki zatvorenih kapaka, što znači da su žive zatrpane.
Meduza koja ima telo sa 2% suve materije i 98% vode, koja se na suvom sasuši i od nje ostane neprepoznatljiva bela skrama, ipak je nađena fosilizovana! Kao da je živa sahranjena i okamenjena u katastrofi.
Nađeni su fosili pčela otvorenih krila, listova sa hlorofilom (list nije uvenuo, nego je zatrpan pre no što se hlorofil povukao), čak i okamenjeni tragovi zmija i ptica. Fosilizovane su nežne strukture providnih krila opnokrilaca, pa čak i pigment koji inače iščezne kad insekt ugine. Trag može da ostane samo u blatu, i morao je da bude trenutno zatrpan i ubrzo okamenjen katastrofom. Činjenice iz prirode govore same.
Neke fosilne jednostavne forme izgledaju naprednije od današnjih složenijih vrsta. Npr. trilobite su imale komplikovani optički sistem, kalcitna sočiva.
Sve nađene vrste u fosilnom obliku su i danas prepoznatljive, jer se nisu promenile za sve te navodne hiljade i milione godina. U fosilnom zapisu nema prelaznih oblika između vrsta. Kako su očuvane samo lako prepoznatljive vrste a nijedan intermedijer, prelazni oblik između vrsta?
Fosili konja u Njujorškom muzeju poređani od najmanjeg do najvećeg ne dokazuju da su nastali jedan od drugog. Pokazalo se da ovi konji nisu živeli po redosledu kako su poređani po veličini, po njihovoj navodnoj evoluciji. Ova zbirka pokazuje samo koliko varijacija ima konj, a ne pokazuje prelaz između konja u drugu vrstu.
Neki fosili sačuvani su u uspravnom položaju, jer ih je tako zatekla potopna katastrofa.
Neki fosili prolaze kroz više geoloških slojeva koji po evolucionistima imaju drastično različitu starost. Kada bi ti slojevi međusobno imali toliku vremensku razliku, onda ne bi nastao fosil, nego bi organska materija istrunula. To znači da je proces naslojavanja i fosilizacije bio jako brz, pa nije došlo do raspadanja.
Fosili morskih životinja nađeni su i u najvišim planinskim predelima gde nema mora. Jedino razumno objašnjenje je da se morsko dno prilikom neke katastrofe podiglo na tu visinu. Po današnjoj brzini erodiranja tla, fosili koji su navodno stari više miliona godina uopšte ne bi postojali, jer bi ih erozija odavno uništila.
Geološki stubStandardni "geološki stub" slojeva tla koji se pojavljuje u mnogim knjigama evolucije i geologije, izgleda vrlo uredno složen u teoriji, ali ipak nigde na Zemlji nisu nađene stene poređane po ovom redosledu . Ovaj zamišljeni stub zasnovan je na pretpostavci da se evolucija dogodila, i da su "jednostavna" stvorenja evoluirala u sve složenije oblike u toku više miliona godina.
Ako bi se našao samo jedan fosil van svog mesta, cela teorija evolucije bi bila u nevolji. A ako bi bilo nađeno mnogo fosila van svog mesta, to bi bilo fatalno za evoluciju. Dokaz o prisutnosti pravih ljudskih bića u stenovitom sloju koji bi trebalo da bude hiljade miliona godina stariji od čoveka, bio bi dokaz da čovek nije evoluirao.
Fosili riba u "najstarijim" stenama dokazuju da ribe nisu polako evoluirale od jednostavnijih organizama. Postojanju cvetnih biljaka u prekambrijumskim stenama je dokaz da se te biljke nisu prvi put pojavile u kretaceusu, preko 400 miliona godina kasnije.
Po evoluciji, moderni čovek se pojavio pre oko milion godina. Međutim, u sloju iz miocena, starom navodno 25 milionagodina, nađen je moderni ljudski skelet (Guadeloupe), ljudska vilica u uglju (Italija) glinene figure koje su pravili ljudi (Idaho, USA). U karboniferu, pre navodno 345 miliona godina, nađeni su ljudski tragovi (USA) ljudski predmeti u uglju, zlatni lančić i gvozdeni lonac. Po evoluciji tada bi trebalo da postoje najviše vodozemci i reptili, a nikako čovek.
U ordovicijumu, pre navodno 500 miliona godina, po evoluciji trebalo bi da postoje samo prvi kičmenjaci i morski život. Ipak, u Teksasu je nađen dečji zub. U kambrijumu, pre 570 miliona godina, po evoluciji je trebalo da postoje samo "primitivna" morska stvorenja (trilobiti i ljuskari). Međutim, nađena su u istom sloju otisci ljudskih stopala zajedno sa fosilima trilobita (Juta, SAD) kao i fosili svakog većeg živog filuma, uključujući i kičmenjake (ribe). U prekambrijumu, pre 4600 miliona godina, kada su po evoluciji postojale samo alge i mikroorganizmi, nađeni su fosili polenovih zrna cvetajućih biljaka (Grand Canyon, USA, i na drugim mestima).
Kao vrhunac, u dolini Glen Rouz, pored reke Paluksi (Teksas), nađeni su jedno preko drugog fosilni tragovi čoveka i dinosaurusa, kao da su zajedno bežali od nečega. Po teoriji evolucije, dinosaurusi su nestali 149 miliona godina pre no što se pojavio čovek! Umesto da fosili potvrde da dinosaurusa i čoveka deli ogromno vreme, vidimo da su živeli istovremeno.
Neki organizmi posle davljenja potonu, a neki plutaju po površini. Zbog toga su se posle Potopa i grupisali fosili određenih vrsta na određenom nivou. Dakle, ne radi se o njihovom evolucionom razvoju, nego o brzini taloženja u poslepotopnom sleganju tla.
Zašto su u najdubljim stenama nađeni samo mikroorganizmi, a ne krupnija i složenija živa bića? Otkriveno je da i danas postoje živi mikroorganizmi u svim sedimentnim stenama, koji podzemnim vodama dospevaju u stene na dubinama od 6km! Na toj dubini u stenama naravno nikad i nije živelo nijedno drugo živo biće, pa onda ne možemo ni ih da nađemo iskopavanjima. Zato je logično da će u dubokim stenama biti nađeni mikroorganizmi, a da će sisari, ptice ili gmizavci biti nađeni samo u gornjim slojevima, jer je to njihovo stanište, a ne vreme pojavljivanja u istoriji. Redosled pojavljivanja fosila u geološkim slojevima više je u vezi sa njihovim staništem (mestom življenja) i ponašanjem pri utapanju, nego sa vremenom njihovog pojavljivanja na Zemlji.
Takođe je moguđe da su se površinski mikroorganizmi infiltrirali u duboke stene u toku katastrofičkih događaja.
Dakle, u geološkom stubu fosili su grupisani na osnovu ovih faktora koji značajno utiču na njihov razmeštaj: 1) pokretljivosti; 2) plovnosti; 3) ekoloških faktora.
Pokretljivost : Životinje su na različite načine pokušavale da izbegnu posledice Potopa. Na primer, ptice su retke u fosilnom zapisu jer su letenjem mogle da odu u tada najviše krajeve. Zato fosili ptica nisu nađeni ispod slojeva jure, a fosilni tragovi ptica nađeni su u trijasu, bez njihovih kostiju. Takođe su fosilni tragovi vodozemaca i gmizavaca uglavnom nađeni u nižim slojevima nego što su nađene njihove kosti, što znači da su bežali od nadolazeće vode. Krupnije životinje su tako uspešnije bežale nego sitne životinje.
Plovnost : Mnogi naučnici ukazuju da su fosili sortirani na osnovu njihove gustine. Na primer, većina prostijih organizama (korali, puževi, školjke, brahiopodi, i drugi morski organizmi) ima veću gustinu nego kičmenjaci kao što su žabe ili mačke, pa su zato češći u donjim delovima geo stuba. U toku poplav, efekat gustine odgovoran je za ovakav raspored organizama. Međutim, životinje sa težim skeletima javljaju se i u višim delovima geo stuba. Za to može biti odgovorna plovnost leševa koji mogu da plutaju daleko duže nego druge leševi vrste. Ptice plutaju u proseku 76 dana, sisari 56 dana, gmizavci 32 dana, vodozemci 5 dana.
Teorija ekološke zonacije : Jasno je da mesto i dubina na kojem se pojavljuju fosili, zavisi i od njihovog staništa. Biljke i životinje u visokim planinama značajno se razlikuju od onih na nivou mora. Tako su žabe i zmije retki u planinama, kao i sisari. Tako je moguće da su dinosaurusi i ljudi živeli u isto vreme, ali u različitim oblastima. Jasno je da su prepotopni ekosistemi različiti od današnjih, pa je onda takav i raspored fosila.
Čuveni "geološki stub" je vremenski prevelik, jer ogromna vremenska skala u milionima godina u stvarnosti nije ni postojala. Jedina logična alternativa tumačenja zapisa života na Zemlji je šestodnevno stvaranje pre nekoliko hiljada godina, iza kojeg je posle nekog vremena sledio veliki opšti Potop po celoj planeti. Posle Potopa su za kratko vreme fosilizovani ostaci života, pre no što su stigli da se raspadnu. Zato u fosilnom zapisu ne nalazimo redosled od jednostavnih oblika života ka složenijim, nego je sve ispreturano.
KatastrofeVećina geologa pre oko 160 godina verovalo je da su sedimentne stene nastale u katastrofi. Međutim, posle pojave ideje o evoluciji, većina savremenih geologa veruje da su sedimentne stene formirane polako tokom miliona godina. Evolucija je plasirala ideju o uniformizmu : " sadašnjost je ključ za prošlost ". Međutim...
Fosilna groblja
Postoje masovna groblja fosila svuda po svetu. U njima se nalazi na milijarde riba, čiji fosili ne bi bili sačuvani u normalnim uslovima, jer mrtva riba ispliva na površinu, raspadne se ili je pojedu strvožderi. Postoje takođe brojna groblja dinosaurusa. 1878 godine otkriveni su kosturi 31-nog gigantskog iguanodona na 300m dubine u rudniku uglja u Fosse St. Barbe, Belgija. Svi su oni naglo zatrpani sedimentom od blata.
Fosili koji probijaju više stratuma (slojeva)
Evolucionisti tvrde da su sedimentne stene nastale taloženjem materijala u toku miliona godina. Međutim, nađeni su fosili stabala drveta koji se protežu kroz veći broj stenovitih naslaga - poznati kao polistratski fosili. Tu ne može biti sumnje da su te stenovite naslage nataložene naglo, veoma brzo. U Džoginsu (Nova Škotska, Kanada) mnoga uspravna stabla protežu se kroz 760m naslaga , probijajući 20 vodoravnih geoloških slojeva! Ovo drveće moralo je biti sahranjeno u toku nekoliko godina, jer bi se inače raspalo.
Postoji veoma jak dokaz da ova fosilizovana stabla drveća nisu nađena na mestu gde inače rastu, nego su doplovila do njihove sadašnje pozicije. Neka stabla su nađena sa korenjem okrenutim na gore. Nedavna istraživanja na planini Sveta Helena u SAD, pribavila su dokaze da su stabla mogla da plutaju u vertikalnom položaju (a ne u horizontalnom), i da su veoma naglo zatrpana. Milioni stabala sasečeno je erupcijom 1980-e godine, i kasnije sprano u jezero Spirit, pa tako sada mnoga stoje uspravno u sedimentu na dnu jezera. Naravno, ove naslage nisu nastale taloženjem u toku miliona godina nego za kratko vreme, čemu smo mi svedoci. Kad geolozi ne bi znali da se ova katastrofa desila 1980., sigurno bi tvrdili da ima mnogo veću starost.
Fosili nežnih struktura
Sada su već uobičajena otkrića nežnih fosilnih struktura kao što su tragovi talasa ili kišnih kapi , primerci letećih insekata, lišća i cvetova sačuvanih u stenama. To ukazuje na njihovo naglo zatrpavanje , jer se oni nikad ne bi sačuvali pod "normalnim" uslovima.
POTOPPovršina zemlje nosi obilje dokaza za katastrofu koja se dogodila istovremeno na celoj planeti. To nisu bile brojne lokalne katastrofe, nego jedan univerzalni Potop, kako i piše u Bibliji: "I Gospod videći da je nevaljalstvo ljudsko veliko na zemlji, i da su sve misli srca njihova svagda samo zle...(reče) -Evo pustiću Potop na zemlju da istrebim svako telo..." 1.Mojsijeva 6,5.17 Dakle, po Bibliji dogodio se Potop na celoj planeti, koji je uništio sva telesna bića osim onih u Nojevom kovčegu.
Evolucionisti negiraju postojanje Potopa u prošlosti. Neki evolucionisti veruju da su se događale manje katastrofe, ali se po njima nikad nije dogodila planetarna katastrofa. Tako stvaraju sebi nerešive probleme: Kako su nastala fosilna goriva (nafta, ugalj) na celoj planeti, a naročito na polovima gde je sve pod ledom? Kako su nastala fosilna groblja školjki koje se nisu otvorile kao što rade pred smrt, i ribe koje nisu spustile peraja? Zašto su izumrli dinosaurusi? Kako je nastalo ledeno doba? Kako su nastale sedimentne stene svuda po Zemljinoj kugli, pa i na Himalajima? Odgovor koji nam je otkrio Bog u Svetom Pismu je Potop.


Pre Potopa
Kada je stvorena planeta Zemlja, na celoj njenoj površini bila je voda. Bog je drugog dana stvaranja atmosferom odvojio vodu na površini planete od vodenog omotača iznad atmosfere (svod). Dakle, postojao je vodeni omotač oko naše planete iznad atmosfere. Veliki deo današnjih okeana bio je iznad našeg vazdušnog omotača.
Taj omotač je stvarao efekat staklene bašte, tako da je temperatura na Zemlji bila ujednačena i prijatna na celoj planeti. Dakle, klima je bila ujednačena, tako da nije bilo ekstremnih temperatura na severnom i južnom polu, i na ekvatoru. Grenland je zato i danas zadržao ime Zelena Zemlja, jer je u naslagama leda na polovima nađena gigantska fosilizovana sutropska vegetacija. Postoje dokazi da je tropska klima bila i na polovima: nalazišta uglja u polarnim regionima pokazuju da su bujne šume nekada rasle tamo gde je sada samo sneg i led. Nađeni su fosili tropskog bilja i životinja. Na Aljasci je nađen fosil palme, a na Novosibirskim ostrvima nađeno je voćno drvo visine 30m, sa zrelim plodovima i zelenim lišćem, gde sada rastu samo 2,5 m visoke vrbe. To drvo je zatrpano pre nego što je povuklo hlorofil iz lišća, i pre nego što su plodovi opali sa njega. Nađeni su smrznuti mamuti koji imaju u ustima i želudcu bilje koje raste u sutropskim uslovima, kojeg sigurno nema u snegu i ledu na polovima. U Arktičkom tlu nađeni su ostaci preko 60 životinjskih vrsta (nosorog, kamila, konji, tigrovi, antilope) pomešani sa korenjem drveća. Tamo gde je nekad bujao život, danas je sneg i led, kao što je i opisano u Bibliji.
Pre Potopa zbog ujednačene temperature nije bilo vazdušnih kretanja (vetra), prašine, ni kondenzacije u atmosferi, pa nije padala kiša nego je rosa natapala zemlju. Vlažnost je bila velika pa je vegetacija bila bujna. Vodeni svod je štitio od ultraljubičastih zraka Sunca, pa verovatno nije bilo radijacije, ni C 14 , bar ne u današnjem obliku. Atmosferski pritisak bio je viši nego danas, smatra se oko 2,18 Atm, što je dodatni faktor za ondašnju dugovečnost ljudi (oko 900 godina). Danas se u hiperbaričnim komorama visoki pritisak koristi za lečenje senilnosti i moždane kapi. Razvijena je Hiperbarična hirurgija, jer je otkriveno da rane zazdrave mnogo brže pod visokim pritiskom i većom količinom kiseonika, kao što je bilo pre Potopa. Istoričar Josif Flavije tvrdi da su naši preci živeli oko 1000 godina (Jevrejske Starine 88 str). Samo pod visokim pritiskom i obiljem kiseonika ogromni reptil pteranodon sa rasponom krila od 17m mogao je da leti. U današnjim uslovima ne bi mogao ni da se podigne sa zemlje.
Uzrok i efekti Potopa
Zbog moralne izopačenosti prepotopnih ljudi i namernog negiranja Boga kao Stvoritelja (2. Petrova 3,5.6), Bog koji održava život na Zemlji dopustio je da voda iznad svoda padne na površinu Zemlje. Tako se dogodio Potop. Vodeni omotač se srušio na Zemlju: "Otvoriše se ustave nebeske". 1.Mojsijeva 7:11
Zbog sve veće razdvojenosti ljudi od Stvoritelja, i zbog zla među ljudima koje je raslo, vodeni omotač koji je bio oko Zemlje pao je na njenu površinu. U toku 40 dana i noći, padavine su bile neprekidne. Padavine su pokrenule vazdušne mase, vetrove velike jačine, što je hladilo vazduh. Površina tla je bila topla pa je popucala, a iz dubine zemlje izbili su gejziri ("razvališe se svi izvori velikog bezdana"), a vulkani su izbacivali lavu i pepeo. Zbog izbijanja vode i lave iz zemlje, stvorila se praznina u unutrašnjosti zemlje, pa je sleganjem tla došlo do tektonskih poremećaja i do stvaranja planina. Visoke planine koje su sačinjene od sedimentnih stena predstavljaju ilustraciju veličine katastrofe koja je zadesila našu planetu, kad je morsko dno moglo da se izdigne čak na 8000 metara. Tlo je prilikom Potopa potpuno erodiralo, podigao se mulj i blato, čijim su kasnijim sleganjem i očvršćivanjem nastale sedimentne stene. Jake vazdušne struje, uz velika isparavanja sa tople površine Zemlje, donele su obilne snežne padavine i efekat ledenog doba.
Posle Potopa
Posle Potopa, klimatski uslovi su se drastično izmenili. Počela su da se smenjuju godišnja doba, hladnoća i vrućina, počela je da pada kiša. Životni vek čoveka drastično se smanjio, a bića koja nisu mogla da održavaju temperaturu tela, uginula su (na primer dinosaurusi). Mnoge životinjske vrste su izumrle. Voda je sahranila skoro sav živi svet, fosilizovala je prepotopne šume i stvorila naftu i ugalj. Danas fosilna goriva više ne nastaju u većoj meri.
Smirivanjem vode i vetra, taloženjem materijala nastale su sedimentne stene pune fosila, i to po površini cele planete. Zbog drastičnog izdizanja potopljenog tla u ovoj katastrofi, fosili morskih životinja dospeli su i na najviše planinske vrhove.
Zbog nestanka zaštitnog vodenog omotača, kosmičko zračenje je posle Potopa bilo pojačano, a mutacije su postale sve razornije za živi svet (što je uzrok drastičnog smanjenja životnog veka).Tek posle Potopa počelo je stvaranje C 14 , tako da je prepotopni materijal izgleda mnogo stariji nego što jeste, jer pre Potopa nije bilo stvaranja C 14 zbog vodenog omotača..
Dokazi da se Potop stvarno dogodio
Fosili su dokaz za katastrofu u kojoj su stvorenja živa sahranjena. Groblja morskih fosila širom sveta, koja su negde velika i desetine km 2 , govore o globalnoj katastrofi. Fosili se danas ne formiraju, jer u se organizmi raspadnu pre nego što sediment može da ih zatrpa. Fosili i velike životinje protežu se kroz 6-16m sedimenta, pa čak postoje i okamenjene šume sa drvećem zatrpanim u vertikalnom stanju sa visinom sloja od oko 750 metara, na primer Joggings, Nova Škotska, što govori o kratkom vremenu taloženja. Ako su uniformističke ideje tačne, gornji deo ovog drveća raspao bi se dok bi čekalo stotine hiljada godina da se sediment nataloži preko njega. Lokalne katastofe, kao na planini Sveta Helena 1980, pokazuju da je moguća mnogo brža stopa taloženja sedimenata. Naslage uglja i nafte u polarnim oblastima govore o ogromnim fosilizovanim šumama pretvorenim u fosilna goriva.
Sedimenti, slojevi zrnastih stena nataloženi širom sveta takođe su dokaz za opšti svetski Potop. Hiljade metara neprekidnih sedimentnih slojeva duž kontinenata govori o svetskoj morskoj katastrofi pre nego što se kopnena masa podelila na sadašnje kontinente.
Vulkanske stene pokrivaju hiljade kvadratnih milja na način potpuno različit od današnjih vulkanskih izliva . Analiza lave iz različitih delova izliva odvojenih hiljadama milja, potvrđuju da su nastali u jednom izlivu . Ovi ogromni izlivi širom sveta, od kojih su svi nekoliko puta veći od svih nedavnih, dokaz je da su se svi izvori bezdana provalili kao što je opisano u 1.Mojsijevoj 7.
Na raznim stranama sveta, različiti narodi ostavili su zapise o opštem Potopu. Većina ovih zapisa kaže da se spasila samo jedna porodica i da je za proveru da li se pojavilo kopno puštena ptica. Da se radilo o lokalnoj poplavi, onda ne bi narodi sa svih kontinenata govorili o tome, a pogotovo ne bi ponavljali slične detalje Potopa.
Najčešće prirodne katastrofe su zemljotresi, bolesti, glad. Poplave ne izazivaju toliko smrtnih slučajeva, a ipak mnogi narodi tvrde da je baš vodena katastrofa izazvala smrt skoro cele populacije na planeti, osim jedne porodice.
Dokazi za Nojevu barku
Stabilnost Nojeve barke : Na Univerzitetu na predavanjima o hidrauličkom inžinjerstvu, može se čuti da je najstabilniji oblik broda Nojeva barka. Biblija daje njene dimenzije: 300 lakata duga, 50 široka, 30 visoka, sa prozorima veličine jednog lakta, sa vratima sa strane. Bila je na 3 nivoa. Mada je takav brod spor, skoro je nemoguće da se prevrne. Naravno, Noje nije nigde žurio, jedino je bilo važno da se brod ne prevrne. Takav brod bi se čak i pri nasilnom naginjanju od 60 o vratio u prvobitni položaj.
Dužina i širina u srazmeri 6:1 daje stabilnost, opirući se vrtložnim silama, okretanju i kotrljanju. Brod bi lako plivao kroz talase zbog svoje dubine. Svi testovi modela broda prema kompjuterskim proračunima daju prednost obliku Nojeve barke. 1844 Brunel je koristio sličan srazmer u Velikoj Britaniji (322 x 51 x 32,5). Brunel je gradio prema iskustvu generacija brodograditelja, dok je Noje pravio po prvi put, ne po svom znanju nego po Božjem otkrivenju.
Kapacitet: Da li je takva Arka zaista mogla da nosi sva stvorenja koja su neophodna da bi se nastanila zemlja posle Potopa? Današnji lakat dug je oko 0,5m, a prepotopni ljudi su bili mnogo viši od današnjih, pa su imali i veći lakat, a to znači da je kapacitet barke bio još veći. Ali čak i da uzmemo kraći lakat 0,45m, Arka bi bila dužine 145m x 24m x 14m. To bi dalo kapacitet od 465.333m 3 gde se može smestiti 14.000 tona. To bi bilo jednako sa 522 standardna kamiona teretnjaka, koji mogu da prevezu 125.280 ovaca. Postoji nekih 18.000 vrsta kopnenih životinja prosečne veličine sličnoj ovci, tako da čak ubrajajući sve one vrste koje su istrebljene u Potopu, bilo bi mesta za po dve od svake vrste samo na jednom spratu. Naravno uzeti su samo primerci životinja koji imaju genetski potencijal za sve rase njihove vrste. Primerke životinja nije birao Noje, nego Bog. Odabrani primerci su sami ulazili u barku. Na drugom spratu mogla je da bude smeštena hrana (podrazumevajući da životinje nisu bile u zimskom snu), a na trećem spratu mogla je da bude Nojeva porodica i drugi ljudi, da su hteli da im se pridruže.
U kovčegu je Bog sačuvao od svake životinjske vrste po 1 par, a od jestivih po 7 pari. Sve su stale u kovčeg jer Noje nije uzeo sve varijetete, nego predstavnike vrsta od kojih su nastali svi varijeteti. Mnoge životinje su bile u stanju hibernacije (zimskog sna), pa su i sa mnogo manje hrane sve životinje mogle da opstanu. Moguće je da su predstavnici krupnijih životinja bili njihovi mladunci.
Arka bi tako imala gaz od nekih 15 lakata, pa nije mogla da se nasuče u toku Potopa, jer u Bibliji piše da je voda bila 15 lakata iznad najvišeg brda. Kada su se vode povukle, Arka se zaustavila na planini Ararat, blizu Tursko-Ruske granice. Postojale brojni izveštaji o prizorima viđenim u tamošnjem ledu. Političke i geografske teškoće onemogućuju traganje za ostacima Arke.
Ovakve svrhovite građevine ne postoje u mitologijama. Mitološki opisi Potopa kod drugih naroda prepuni su očigledno nestvarnih detalja. Vavilonjani su takođe opisali da je brod imao 3 sprata, ali u obliku kocki različitih dimenzija. Ovakav brod bi se odmah okrenuo naopačke i potonuo.
Nojev brod realno može da se održi na izuzetno uzburkanom moru. Biblijski Potop je opisan realnim jezikom, sve su to situacije koje su moguće da se dogode. Nojev brod nije izmislio čovek, jer je ova tehnologija stvorena tek u moderno doba. Detalje za gradnju broda dao je najmudriji Konstruktor - Bog. Ipak, Nojeva barka nije opstala u Potopu zbog dobre građe, nego zato što ju je Bog čuvao radi 8 ljudi koji su imali potpuno poverenje u Boga.
Zašto ljudi negiraju Potop?
Postoje dva velika razloga zašto se svetovni geolozi suprote "potopnoj geologiji":
1) Potop bi poremetio uniformističke postavke koje su neophodne za evoluciju. Potrebni su im milioni godina "geološkog vremena" da bi evoluciji dali vremena da se eventualno slučajno dogodi; 2) ne dopada im se što je Potop Božja presuda bezbožnim ljudima. Ali koliko god da se ljudima ne dopada ideja suda, to je realnost.
Isus Hristos je govorio o Potopu kao o istorijskom događaju, a ne kao o mitološkoj priči, a takođe i apostoli. U Bibliji Potop kao izvršenje presude povezan je sa budućim, univerzalnim sudom: "Zato tadašnji svet bi vodom potopljen i pogibe. A sadašnja nebesa i zemlja tom istom reči zadržana su te se čuvaju za dan strašnoga suda i pogibli bezakonih ljudi." 2.Petrova 3.6,7. Kao što je Bog predvideo način da se izbegne Potop, tako što su pobožni Noje i njegova porodica napravili brod po Božjim uputstvima, tako je On predvideo način da se izbegne i budući sud koji će On da izvrši. Jedina prava zaštita je poverenje u Boga i vernost Njemu.
Bog nije dao mnogo podataka koje bi naučnici mogli da koriste da bi shvatili mehanizme i zakonitosti koji su delovali pre Potopa, za vreme i posle Potopa, jer osnovni problem čoveka nije neznanje naučnih istina. Bog je u Bibliji opisao da je osnovni ljudski problem odbacivanje Božjih moralnih načela, pa nam je zato u Bibliji ostavio mnogo više podataka kako da se vratimo u prvobitno karakterno stanje.
Ledeno dobaLedeno Doba nije moglo da nastane na toploj Zemlji, u današnjim uslovima. Hladan vazduh je suv, pa ne bi bilo snega. Na primer, u Sibiru nema ledenog pokrivača i ima vrlo malo snega, jer u tamo ima hladnoće ali nema vlažnosti, nema isparavanja koje je neophodno za padavine i ledeno doba.
Za ledeno doba je potrebno mnogo tečnosti i isparenja. Dobro je poznata fizička činjenica da isparavanje nastaje zbog procesa hlađenja (Moderni frižideri rade na principu isparavanja.). Prilikom Potopa "razvališe se svi izvori velikoga bezdana, i otvoriše se ustave nebeske... I navali voda, i usta jako po zemlji, i kovčeg stade ploviti vodom. I navaljivaše voda sve većma na zemlju, i pokri najviša brda što su pod celim nebom... I posla Bog vetar na zemlju da uzbije vodu." 1.Mojsijeva 7,11.18.19; 8,1 Posle Potopa prvi put se pominju godišnja doba, toplota i hladnoća, leto i zima (1. Mojsijeva 8.22).
Ovde postoje svi uslovi za ledeno doba: ogromna masa vode pokrenula je vazdušne struje, i snažne oluje spustile su temperaturu i do -90 o C, zamrzavajući milione mamuta čiji su ostaci još uvek zamrznuti u arktičkom tlu. Mamuti su često nalaženi u smrznutom "blatu" pomešani sa ostacima drugih životinja.
Isparenja i suv vetar su idealni uslovi za stvaranje leda na polovima. Posle 40 dana i noći padanja potopne kiše, mora su još uvek bila topla zbog podmorskog vulkanizma što je dovodilo do isparavanja vodene pare, koja se u visinama hladila zbog vazdušnih struja i vraćala na zemlju u vidu snega.
"I posla Bog vetar na zemlju da uzbije vodu (1. Mojsijeva 8.1)." Vetar je padavine nosio ka polovima. Tamo su mesecima padali obilni snegovi. Zbog oblaka od vulkanske prašine u vazduhu, manje sunca je prodiralo do tla. To su bili idealni uslovi za početak jednog jedinog ledenog doba posle Potopa, i za hlađenje polarnih oblasti. Stopa taloženja snega i leda bila je ogromna u poređenju sa današnjom. Ovaj težak sneg onda je bio sabijen u ogromne ledene ploče, i to je početak ledničkog perioda. Hladnoća je stvarala mase plutajućih ledenih bregova.
Računa se da je ovakvo stanje potrajalo oko 100 godina. Vremenom je došlo do zasićenja, smanjena je stopa isparavanja, vazduh je postao suvlji, padavina je bilo sve manje, pa je ledeno doba počelo da se povlači do današnjeg stanja. Ledeno doba se naglo završilo kao što se kocka leda u čaši naglo otopi. Dok je led prisutan temperatura vode ostaje oko tačke smrzavanja, ali čim se led otopi temperatura počinje naglo da raste. Zanimljivo je zapaziti da mnogi geolozi govore da se ledeno doba naglo završilo.
Dakle, ako je klima samo topla, nema ledenog doba. Ako je klima samo hladna, opet nema ledenog doba jer je hladan vazduh vrlo suv, i ne proizvodi padavine.
Sa mnogo vode zarobljene u ogromnim ledenim pločama, nivoi mora su sigurno bili niži nego danas, a " kopneni mostovi " su verovatno spajali sve glavne kopnene oblasti na Zemlji. Dok je led prekrivao našu planetu, mogli su da budu naseljeni kontinenti koji su danas odvojeni okeanom. Zbog leda na kopnu nivo mora bio je niži, pa su sigusno postojali kopneni mostovi između Aljaske i Rusije (Beringov moreuz), i Australije i jugo-istočne Azije (Timorov prolaz). Posle otapanja leda, ovi kopneni mostovi su potopljeni. Sve ovo izgleda veoma osmišljeno, sa ciljem da se ljudi i životinje veoma brzo rasele po celom svetu. To objašnjava postojanje domorodaca u Americi i Australiji, kao i njihovu specifičnu floru i faunu.
Po evolucionoj teoriji Ledeno doba je postojalo dosta dugo. Da je to tačno, u fosilnom zapisu naročito na polovima, našli bi smo mnoge vrste prilagođene ekstremno niskim temperaturama. Međutim, na polovima su redovno nalaženi fosili biljaka i životinja karakterističnih za sutropku i tropsku klimu.
Čovek i ledeno doba
Najviše stihova u Bibliji o snegu, ledu i olujama ima u knjizi o Jovu. Smatra se da je Jov živeo oko 300 godina posle Potopa u zemlji Uz (današnja Arabija). U rodoslovu u 1.Mojsijevoj 10.23 spominje se čovek Uz kao praunuk Noja. Pretpostavlja se da je po njemu zemlja Uz dobila ime. Zato se misli da bi Jovav iz 29-tog stiha ovog rodoslova mogao da bude Jov.
Jov jednom prilikom kaže: "Kao što suša i vrućina grabi vode snežne , tako grob grešnike (Jov 24.19)." U današnjoj Arabiji je nemoguće videti sliku otapanja snega, pa se pretpostavlja da je Jov živeo u vreme kada se ledeno doba povlačilo iz ove oblasti.
"Iz čije je utrobe izašao led , i ko je rodio slanu nebesku? Kako čvrsnu vode poput kamena, i led se hvata povrh bezdana(KS, Jov 38.29,30)?" Da bi ove pouke Jovu nešto značile, on je morao da zna za neku ledenu katastrofu u kojoj je čak i površina mora počela da se smrzava. " Bujni potoci mutni od leda " se otkravljuju i otiču (6.15-17), pominje se " voda snežnica " (9.30), Bog govori snegu : -Padni na zemlju..." (37.6,10). Sve je ovo napisano da bi ljudi koji su živeli posle Potopa i ledenog doba dobili moralnu pouku, da bi znali da su svojim nemoralnim životom upropastili i sebe i prirodu, i pokrenuli ove katastrofe.
Kakvi su bili ljudi u vreme ledenog doba? Posle ove vodene katastrofe bilo je teško naći hranu, odeću, teško je bilo naći drveće i metale da bi se napravilo sklonište, a klima je bila surovo hladna. Zato je jasno zašto je neandertalac, koji je živeo u severnoj Evropi bio tako deformisan da su ga isprva proglasili za čoveka-majmuna. On je zbog hladnoće i vlage bolovao od artritisa (upale zglobova) pa su mu udovi bili uvećani, a zbog velike oblačnosti bilo je malo sunca, pa je rahitis u dolini Neandertal bio endemski zbog nedostatka vitamina D. Svi su ga imali zbog klime u kojoj su živeli. Ipak, kapacitet mozga neandertalca veći je od kapaciteta mozga današnjeg čoveka, jer su prepotopni ljudi bili inteligentniji od današnjih. On je jeo sirovu, tvrdu hranu, jer klima nije dozvoljavala rađanje voća, pa su mu mišići na licu od žvakanja bili uvećani, što mu je dalo grub izgled pa je proglašen za čoveka-majmuna. Ipak, nema sumnje da je to čovek, i da nema veze sa majmunima.
Ljudi koji su živeli južnije, kromanjonac na primer, imali su ispravljen stas i fin izgled, jer je tamo vegetacija bila bujnija, klima podnošljivija, pa deformiteti nisu bili tako česti. I on je imao veći mozak od današnjeg čoveka. Prema 1.Mojsijevoj 4.22 ljudi su obrađivali metal još pre Potopa.
Uzrok Potopa i ledenog doba
Zašto se dogodio Potop? Zašto okrutno ledeno doba? Mnogi o Potopu govore kao legendi da bi izbegli nemoral kao uzrok propasti prepotopne civilizacije. Mnogi narodi imaju iskrivljene mitove o Potopu, ali je Bog u Bibliji jasno rekao zašto će doći Potop i ledeno doba kao njegova posledica: "I Gospod videći da je nevaljalstvo ljudsko veliko na Zemlji, i da su misli srca njihova svagda samo zle ... i reče Gospod: -Hoću da istrebim sa Zemlje ljude... A Zemlja se pokvari pred Bogom, i napuni se Zemlja bezakonja (1. Mojsijeva 6.5,7,11)." Nije svejedno kako doživljavamo uzrok ranijih katastrofa na Zemlji, kakav je naš odnos prema Božjim zapovestima. To pitanje je bilo život ili smrt i onda i sada.
Čitava ranija razvijena ali zla kultura ljudi uništena je u Potopu. Tako se danas stekao privid primitivnog čoveka koji se razvijao do današnjeg modernog, iako su ponegde i danas vidljivi tragovi nekadašnje napredne civilizacije.
Potop su preživeli samo oni koji su poslušali svog Stvoritelja i ušli u brod. Isus je uporedio vreme pred Potop sa vremenom pred njegov drugi dolazak. Ljudi su samoživi, potpuno telesni, nemoralni, rugaju se Bogu i iskrenim vernicima. To je slika koju vidimo i danas: ljudi se rugaju pravoj istini, ljubavi i dobroti, žive samo da bi zadovoljili svoje strasti. Naše okruženje je postalo emocionalno ledeno doba, ali blago onome koji veruje Bogu kao Noje.
Dokazi o postojanju ledenog doba sačuvani su kao dokaz izvršenog Božjeg suda u prošlosti, i kao opomena da bismo ozbiljno shvatili Božji sud u budućnosti pri drugom Hristovom dolasku (vidi Isaija 24.18-21). Bog kaže Jovu: -Jesi li ulazio u riznice snežne? Ili riznice gradne jesi li video koje čuvam za vreme nevolje, za dan boja i rata ? (Jov 38.22)
Možete da verujete da se ledeno doba dogodilo onako kako Bog kaže, ili da ne verujete. U Bibliji je opisan primer čoveka koji nije verovao iako je video svojim očima. Bog je obavestio faraona da će zbog njegovog protivljenja Bogu pasti vrlo velik led u Egiptu, iako je led u Misiru bio nepoznata pojava (2. Mojsijeva 9.18). Bog je upozorio da će stradati oni koji budu u polju, dakle oni koji nisu poverovali ovoj opomeni. Egipćani su se verovatno smejali opomeni da će pasti led u pretoplom Misiru. Ali grad je pao "da oganj skakaše na zemlji (9.22,23)." Svi koji nisu verovali stradali su. Oni koji su verovali bili su zaštićeni (9.25,26). Faraon je odlučio da se pokori Bogu ali samo dok je trajala nevolja, pa je opet tvrdoglavo nastavio da se protivi svom Stvoritelju (9.34,35). Video je svojim očima, ali se pokorio Bogu samo da bi izbegao katastrofu a zatim nastavio da živi nemoralno. Zato je završio tragično.
Međutim, greh ima granicu tolerancije. Bog čeka da ljudi odustanu od svoje tvrdoglavosti i neverovanja. Bog čak opominje pred katastrofu, i savetuje kako katastrofa može da se izbegne . Bog nas je opomenuo da će i pred drugi Hristov dolazak padati grad i živo ugljevlje (Psalam 18.12,13; Otkrivenje 11.19; 16.21). "Pred mrazom njegovim ko će opstati?" (Psalam 147.17) Opstaće ljudi koji poznaju Boga, koji znaju koliko Bog želi da nas sačuva od svih katastrofa. Samo je potrebno da mi damo svoj pristanak.
MamutiEvolucionisti kažu da su slonovi evoluirali u mamute zato što su se nastanili u hladnim krajevima. Zbog hladnoće im je navodno izraslo krzno, koje im je pomoglo da prežive ledeno doba. S vremena na vreme jedan od njih upadao je u snegom ispunjenu pukotinu ili ledenu reku, gde bi se zaledio i sačuvao u stanju u kojem ih mi danas nalazimo. Ovo su bajke, a evo i činjenica:
1) Mamuti su živeli u suptropskoj klimi: U ustima i stomacima zaleđenih mamuta pronađeni su: trava, divlji zumbuli, ljutići i divlji grašak, koji su bili sveži u danu kada su bili pojedeni. Evolucionisti kažu da svi kontinenti bili zajedno (Pangea), a zatim su se razdvojili, pa su zato mamuti jeli travu. Ali kako su zaleđeni ako su jeli bilje koje raste samo u toplim krajevima? Dakle, mamut je mirno pasao travu tamo gde je danas polarna klima, kad ga je zaledila neviđena katastrofa.
2) Procenjeno je da 5 miliona mamuta leži sahranjeno u tlu Arktika: Tlo Sibira je prepuno kostiju mamuta koje su kopači slonovače iskopavali tokom mnogo godina, i bar 20.000 kljova je nađeno u samo jednom iskopavanju. Kako to da toliki broj mamuta upadne u pukotine i ledene reke? Zar nije logičnije da ih je sve usmrtila katastrofa? Pored mamuta, tlo Arktika sadrži ostatke preko 60 životinjskih vrsta, uključujući nosoroge, kamile, konje, tigrove i antilope. Mnogi od njih leže u zaleđenom tlu, izmešani zajedno sa velikim kamenjem i korenjem drveća.
3) Mamuti i ostale životinje naglo su zatrpani u ledenoj katastrofi: "Knjiga izveštaja čitalaca o neobičnim pričama i začuđujućim činjenicama" iznosi, da je od eksperata za smrznutu hranu traženo mišljenje o zaleđenim mamutima. Šta su oni rekli? "Duboko zaleđavanje ogromnih živih mamuta, koji su bili izolovani debelim krznom, zahteva čudesno niske temperature ispod -101 0 C. Takve temperature nikada nisu zabeležene - čak ni na Arktiku ." Članak dalje kaže: "Očigledno, u jednom momentu su mamuti mirno žvakali travu i ljutiće koji su bujno rasli u sunčanoj ravnici umerenog pojasa. U sledećem trenutku su bili izloženi žestokoj hladnoći, tako da su bili zaleđeni tamo gde su stajali. Samo je iznenadna kataklizma nezamislivih razmera mogla da bude odgovorna za to."
Najveća kataklizma svih vremena je, naravno, biblijski Potop. On jasno objašnjava kako su mamuti sahranjeni u mulju, zajedno sa drugim životinjama, korenjem drveća i velikim kamenjem.
Većina zaleđenih mamuta je pronađena u stojećem položaju , okružena zaleđenim tlom. Tkiva njihovog tela i sadržaj njihovih stomaka nije čak ni počeo da se raspada. Evolucionisti, čije je verovanje zasnovano na gradualizmu (uniformizmu), nemaju zadovoljavajuće objašnjenje za misteriju zaleđenih mamuta.
Dakle, mamut nije slon koji je migrirao ka polovima pa mu je zbog hladnoće izraslo krzno, nego je živeo na pašnjacima kada ga je iznenadna ledena katastrofa zarobila u ledu pre nego što je uspeo da pobegne. Mamuti su okruženi smrznutim muljem, nisu hodali po snegu i masovno upadali u provaliju. Njihovo telo nije ni počelo da se raspada, čak ni sadržaj u stomaku nije uspeo da se svari.
Po uniformizmu ovo je nemoguće. Evolucionisti nemaju odgovor za ovo. Stručnjaci za smrznutu hranu dodaju: "Jedino iznenadna kataklizma nezamislivog obima mogla bi biti odgovorna za ovo." Potop je rešenje i za zagonetku mamuta. Ova stvorenja čiji su ostaci sačuvani - učvršćuju dokaz za prorečeni Božji sud. (vidi 1.Mojsijeva 7,11 i Isaija 24,18-20)
RAST POPULACIJE I RASPON LJUDSKE ISTORIJEDanas na Zemlji ima oko 6 milijardi ljudi. Po sadašnjoj stopi rasta populacije od 2%, od samo jednog para do 6 milijardi došlo bi se za samo 1100 godina! Ako čovek postoji na Zemlji oko milion godina, kako tvrde evolucionisti, pri sadašnjoj stopi rasta danas bi trebalo da živi 10 8600 ! Taj broj je apsurdan, ali evolucionistički uniformizam zahteva da toliko ljudi sada treba da postoji.
Ako uzmemo u obzir bolesti, gladi i ratove, pri umerenoj stopi rasta populacije od samo 1% godišnje, zasićenje populacije bi bilo dosegnuto za manje od 5.000 godina, ostavljajući 995.000 godina sa stopom rasta od 0%. Za to vreme milioni miliona ljudi i žena živeli bi i umirali. Međutim, njihovi ostaci nisu nađeni. Njihovi alati i građevine nigde nisu viđene.
Da li je razumno pretpostaviti da je čovek postojao milion godina, a da je tek nedavno naučio veštinu građenja, poljoprivrede i metalurgije, unutar poslednjih nekoliko hiljada godina? Naročito je iznenađujuće da čovekova najranija dela, kao što je Keopsova piramida, zahteva napredno znanje arhitekture i astronomije, a da su rane pećinske slike majstorski radovi po savremenom standardu.
Iako danas postoje brutalni genocidi, ogroman broj abortusa, strašni ratovi, smrtonosne bolesti i smrt od gladi od kojih umiru milioni, stopa rasta populacije nije se mnogo promenila. Ako je čovek na Zemlji prisutan 1 milion godina, stopa rasta bi trebalo da bude samo 0,0002%. Tako niska stopa rasta populacije nikad nije viđena. Broj ljudi koji bi umro za to vreme je toliki da bi ispunio celu zapreminu planete Zemlje! Gde su ostaci tolikih ljudi? A gde su tek ostaci životinja i biljaka?
država                   godina popisa                   stopa rasta populacije               prosečni godišnji rast
V. Britanija             1991                                0,0%    
V. Britanija             1939-1951                        0,43% najmanja
V. Britanija             1811-1821                        1,64% najveća                         0,87  %
Nemačka               1837-1991                                                                      0,812%        
Francuska              1801-1975                                                                      0,377%
ceo svet                 1985-1990                                                                      1,7    %

Ako je kameno doba zaista trajalo 100.000 godina i imalo populaciju između 1 i 10 miliona ljudi, trebalo bi da bude zatrpano oko 4 milijarde tela u najgornjim slojevima tla, a  pronađeno je samo nekoliko.
Rast populacije Izraela u Egiptu
Broj Jakovljeve porodice koja je ušla u Egipat dat je u 1.Mojsijevoj 46, gde nam se kaže da je Jakov, sa njegovih 12 sinova, njihovih sinova i 2 unuka, brojao ukupno 70 osoba. U 2.Mojsijevoj 12,37-41 tvrdi se da 430 godina kasnije Izraelska populacija broji oko 600.000 ljudi osim žena i dece. To pretstavlja stopu rasta od oko 2,13% . Prema 2.Mojsijevoj 1,7 Izraelci su bili plodni i veoma su se umnožili. Stopa od 2,1% za 430 godina je veća od nedavne svetske stope rasta od 1,7% i mnogo, mnogo veća od stope u Zapadnoj Evropi od 0,4-0,9% (Demografski Godišnjak iz 1991 beleži za Afriku prosečnu stopu rasta između 1985 i 1990 od 3,0% godišnje). Ovako visoka stopa za Izrael je iznenađujuća jer su je 2 faktora otežavala zadnjih 80 godina: radili su ropski posao i novorođeni dečaci bili su ubijani.
Zla i ratovi
Na stopu rasta populacije utiču velike katastrofe kao što su ogromni pomori, bolesti, ratovi. Ali kao što je slučaj sa modernom Nemačkom, efekat ratova nije bio tako značajan za dugo vreme. Prvi nalet Crne Smrti harao je Evropom od 1347-1351. Uporedne arhive ukazuju da je smrtnost varirala u različitim oblastima između 1/8 i 2/3 populacije. Brojevi nisu dosegli nivo od pre 1348 do početka 16. veka (Mikropedija Britanika).
Genetika i populaciono grlo
Analize genetske različitosti, koje je principijelno doneo Naojuki Takahata i Jan Klajn na Graduate University for Advanced Studies u Japanu, izveštava u "Science", 16.01.1995. pokazujući kako smo mi ljudi slični genetski jedan drugom . Bilo koja 2 čoveka iz različitih krajeva zemlje ima sličnije gene nego dve gorile iz iste Zapadno Afričke šume . ZaključakJapanske studije jeste da je pre nekog vremena, možda 12.000 ili više godina, ljudska populacija pretrpela katastrofu i pala na 10.000 ljudi, pre no što se povećala na današnji broj. Usko grlo populacije potvrđuje predanje mnogih plemena i nacija, i podržava biblijski izveštaj o svetskom Potopu u Nojeve dane. Od Noja, njegova 3 sina i njihovih žena, tj. 8 osoba, stvorena je današnja populacija. Biblija datira ovu kataklizmu na pre oko 4.400 godina. Njih 8 su opet potomci samo jednog para, Adama i Eve, koji su živeli oko 1.600 godina ranije, što se poklapa sa studijom mitohondrija DNA.
Koliko dugo je potrebno da od 8 ljudi dosegnemo današnju svetsku populaciju, koristeći kao vodič minimum i maksimum stope rasta za Veliku Britaniju (što je manje od svetskog proseka)? Stopom od 0,43% broj ljudi u svetu bio bi dosegnut za 4.738 godina, a stopom od 0.87% za samo 2.347 godina! Ovi podaci se slažu sa vremenskom skalom Biblije.
Stopa rasta od samo 0,377%, najniža stopa rasta u Zapadnoj Evrapi, za period od recimo 50.000 godina, dovela bi do neverovatnog broja od 10 82 ljudi! Ova cifra je veća od procenjenog broja čestica u svemiru. A 50.000 godina je samo delić vremena koje evolucionisti tvrde da je čovek proveo na Zemlji. Ako je evolucija istinita, zemlja bi odavno došla do tačke zasićenja stanovništva.
Kad čovek razvija svoje stanište, on preuzima staništa drugih stvorenja. Kad bi evoluciona teorija bila tačna, današnja kriza zbog iskrčenja šuma, dogodila bi se hiljadama hiljada godina pre. Zemljine mineralne rezerve odavno bi bile iscrpljene ako bi svet bio prenaseljen ljudima koji koriste bronzu i gvožđe. Zagađenje i ulov riba odavno bi uzeli svoje u okeanima. Sve ovo se ipak nije dogodilo.
Zaključak
Proučavanje populacione statistike ukazuje da čovek nije postojao do pre nekoliko hiljada godina. Ako bi čovek postojao samo 50.000 godina Zemlja bi postala prezasićena ljudima odavno, i izvori bi bili iscrpljeni.
Proučavanje ljudske genetike pokazuje da smo svi nastali od jedne žene, što se slaže sa pričom o Adamu i Evi. Nedavna Japanska studija pokazuje da je svetska populacija bila vrlo mala pre nekoliko hiljada godina, što se slaže sa pričom o Potopu u Nojeve dane.
Ukratko, populaciona statistika, kao i ljudska genetika podržavaju biblijski pogled na ljudsku istoriju, a veoma se suprote evolucionom scenariju. Stvoritelj je poklopio događanje popisa stanovništva sa utelovljenjem Isusa Hrista na Zemlji. Kao da nam je time pokazao da popisom stanovništva i statistikom možemo doći do zaključka da je ljudska populacija na Zemlji prisutna oko 6000 godina, a ne 100.000 koliko tvrde evolucionisti.
MORALČinjenica je da evolucija nije donela moralni napredak u svet oko nas. S druge strane, biblijska slika o napretku zla zbog odbacivanja Boga od strane ljudi vrlo je aktuelna. Najoštriji sukob između ateizma i religije je u osnovnim načelima: "bori se za opstanak protiv svih svojih bližnjih" i "ljubi bližnjega svojega kao samog sebe."
Evoluciona filozofija potkrepila je nacionalizam (npr. nacizam) idejom da bolja nacija opstaje, rasizam idejom da bolja rasa opstaje i komunizam idejom da nema Boga. Mnogi su u školama i fakultetima odvedeni u bezboštvo i beznađe bez Boga. Čovek je spušten na nivo zveri koja se brutalno bori za opstanak. Zlo više nije zlo nego borba za opstanak. Ubistva, preljube i abortusi postali su uobičajeni. Urođeni moralni standardi su iskrivljeni i stvoreni "moderni". Evolucija je degradirala humanost. "Favorizovane rase" su stvarale koncentracione logore i rezervate.
Kada bi evolucija bila istinita, onda bi ubice i pljačkaši predstavljali buduću elitu ljudi, jer su najjači i najsposobniji za goli opstanak. Pošteni, krotki i dobri ljudi po teoriji evolucije trebalo je da odavno izumru. Ni preljuba ne bi bila greh, nego pohvala za ostvarenje što više potomaka.
Neki evolucionisti prevarom su postali slavni jer su lažirali rezultate svojih eksperimenata. I neki vernici su svojom "revnošću" (fundamentalizmom) postali obični zločinci (inkvizicija, mudžahedini). Međutim, očigledno je da ove dve grupe nisu pravi predstavnici svojih ideja. Jasno je da Darvin nije pozivao na lažiranje argumenata, niti je Hristos pozivao u sveti rat. Sud možemo da donesemo na osnovu toga kakve su posledice među ljudima koji potpuno prihvataju ove ideje. Kakvi su ljudi koji se nemilosrdno bore za opstanak, a kakvi su oni koji vole svoje bližnje?
Teorija evolucije učinila je da je život je postao jeftin. Čovečanstvo ne samo da nije evoluiralo, nego je postalo okrutnije i brutalnije. Savremeno oružje prevazilazi reč zločin (hemijski otrovi, atomske bombe, kasetne bombe...). Po evoluciji, ratovi su normalni, nestaće manje sposobni ljudi. Deca se prodaju kao robovi, prodaju se ljudski organi, sportisti. Ubistvo može da se naruči za male pare. Ogroman je broj abortusa zbog "neželjene" trudnoće. Ljudi ubijaju svoju nerođenu decu samo zato što ih ne žele. Karl Segan je rekao da veruje da ljudski embrion prolazi kroz evolutivne faze, pa po njemu abortus u prva 3 meseca predstavlja ubistvo ribe ili žabe, a ne čoveka. Ljudi se bore da se ozakoni eutanazija, ubijanje starih i teško bolesnih koji to žele, iz "samilosti". Super-čovek evolucije je snažan, okrutan, nemilosrdan, potpuno telesan. Za njega je biti human i duhovan obična slabost.
Kada vidimo kako mnogi ateisti žive, jasno nam je da postoji đavo.
Kada su Evropljani prvi put otkrili jedno ljudoždersko domorodačko pleme, ljudski život među njima bio je jako jeftin, u vrednosti jedne krave. Posle izvesnog vremena cena ljudskog života je porasla. Zapravo, ljude više nisu ni prodavali ni ubijali. Razlog zbog kojeg je u ovom plemenu vrednost ljudskog života postala neprocenjiva, bila je to što su prihvatili biblijskog Boga. Žrtva Isusa Hrista, koji je svoj život dao umesto svih nas, dala je ogromnu vrednost svakom čoveku.
Bog je u Bibliji opisao teoriju evolucije: "Jer što se na Njemu (Bogu) ne može videti, od postanja sveta moglo se poznati i videti na stvorenjima, i njegova večna sila i božanstvo, da nemaju izgovora. Jer kad poznaše Boga, na proslaviše ga kao Boga niti mu zahvališe, nego zaludeše u svojim mislima, i potamnje nerazumno srce njihovo. Kad se građahu mudri poludeše, i pretvoriše slavu večnoga Boga u obličje smrtoga čoveka i ptica i četvoronožnih životinja i gadova . Zato ih predade Bog u željama njihovih srca u nečistotu, da se pogane telesa njihova među njima samima. Koji pretvoriše istinu Božju u laž, i većma poštovaše i poslužiše tvar nego Tvorca ." Rimljanima 1,20-25
Čovekov najveći problem nije naučne, već moralne prirode. Čak i kad ima određena znanja čovek se ponaša suprotno od onoga za šta zna da je dobro. Naučnik napravi skicu filtera za fabriku, ali neko pare odvojene za filter stavi u svoj džep. Naučnik otkrije nuklearnu energiju, ali neki ljudi to otkriće iskoriste za pravljenje bombi. Naučnik utvrdi da je pušenje nezdravo i štetno, ali ni sam ne želi da prestne da puši. Zato se svetovni čovek teško odlučuje da odustane od teorije evolucije, koja mu služi kao odbrambeni mehanizam od istine. Lakše mu je da veruje da su mu ljudi neprijatelji, konkurenti u borbi za opstanak koje treba pobediti, nego da su oni bližnji koje treba voleti.
Po evoluciji činiti dobro i voleti je slabost. Takva osoba će nestati selekcijom. Evolucija ne govori o smislu života i ne rešava problem smrti. Evolucija guši ljudsku savest, svest o dobru i zlu, i potrebu za spasenjem od zla. Pošto prihvatanje Boga povlači i prihvatanje Božjih moralnih normi (na primer 10 zapovesti), onda ljudi radije beže u ateizam ili deizam. Evolucija je pokušaj bežanja od Boga, ali Bog neće nestati ako neko zamišlja da ga nema.
Greh je stanje koje ne postoji među životinjama, ima ga samo čovek. Jedino čovek može da se postidi ili da ga grize savest. Nijedna ženka bilo koje životinje nema himen. Samo device imaju himen jer je njegova uloga prvenstveno moralna, da očuva seksualnu čistotu devojke pre braka.
Pre nego što počnemo da koristimo neki aparat čiji mehanizam rada ne poznajemo, uvek prvo pročitamo uputstvo za upotrebu. Tako nećemo pokvariti aparat i imaćemo koristi od njega. Ako želimo da ispravno upotrebljavamo naše telo i život koji nam je dat, potrebno je da u Svetom Pismu pročitamo uputstvo za upotrebu. Kada rešimo naše moralne probleme, onda ćemo kroz celu večnost moći da se bavimo naučnim problemima.
Čovek ne može da uguši moralnost koju mu je Bog usadio prilikom stvaranja. U ama postoje univerzalni, urođeni moralni standardi, kji nas upozoravaju da nije moralno da prepisujemo na ispitu, niti da oženjeni čovek zavede tuđu ženu, niti da neko prmi mito za nepoštenu uslugu. Ovi moralni standardi ne zavise od stavova pojedinaca. Mi smo stvoreni takvi, rođeni smo takvi, nismo obrazovani i naučeni da budemo takvi.
Svako vidi na sebi da nije savršen, i svi imamo potrebu da ne grešimo, da činimo najbolje, da budemo savršeni. Što se tiče morala, ne možemo da ostanemo neutralni, moramo da se odlučimo za ili protiv Boga. Još se nije rodio ateista koji je u stanju da živi po Božjem standardu morala (poštenje, dobrota, istina, ljubav prema svima...), i da se raduje takvom životu. Očigledno je da nas naš Tvorac puno voli jer strpljivo čeka da prestanemo da bežimo, i da donesemo odluku da mu se vratimo. Na osnovu naše odluke, Hristos će prilikom svog drugog dolaska ili da nas spase ili da izvrši presudu koju smo izabrali. Zato nije svejedno da li verujemo u evoluciju ili verujemo Stvoritelju. To pitanje je životno važno, i svako od nas će dati odgovor na njega.
LEPOTAČemu služi lepota u prirodi? Ona često nema selektivnu prednost jer opstaju jači, grublji i ružniji. Neke dubokomorske ribe žive u potpunom mraku, a izuzetno su šarene, prelepih boja, iako ih niko ne vidi. Čak su i jaja nekih stvorenja u dubini mora prelepo obojena iako se nalaze u potpunom mraku.
Lepota nema evolucionu prednost. Korov bolje opstaje od nežnog, lepog cveća. Najlepše cveće opstaje samo ako ga održava baštovan. Pauna rep čini trapavim i sporim. Zbog svog prevelikog repa paun je lak plen grabljivaca. Ali on je stvoren da bismo mi uživali u njegovim blistavim bojama, i zato ga čovek čuva od istrebljenja.
Evolucionisti kažu: "Mi, ljudi smo uneli lepotu u prirodu. Ne postoji ugrađena lepota u prirodi, već mi imamo samo doživljaj da je nešto lepo. A i čime bi smo merili lepotu? Mi, dakle, imamo interes da nešto bude lepo".
Ipak, svi mi vrlo lako prepoznajemo da je nešto lepo, a da nešto drugo nije lepo.
Međutim, postoje mnogi primeri gde ne vidimo nikakvu korist od lepog. Na primer, najlepše gljive su najotrovnije . Lepe su samo da bi zadovoljile našu potrebu za lepotom. Postoje vrste gljiva koje imaju izuzetno neprijatan miris, ne jedu se, ali izgledaju predivno, a to ni sa čovekovog, ni sa aspekta ostalog živog sveta, nema nikakve koristi za opstanak sem da zadovolji neki estetske potrebe.
Dakle, svet prirode se razbacuje lepotom koja nema nikakvu funkciju osim estetske. Stvari su lepe, bez neke njima svojstvene potrebe . Odkuda to? Kod ovog pitanja kreacionisti imaju ubedljivo bolje objašnjenje: Umetnička dela u prirodi pokazuju nam da postoji Stvoritelj koji ima smisla za lepo.
Ljudi imaju potrebu za lepotom, iako nam lepe stvari ne donose materijalnu ni evolucionu korist. Ko se ne divi mirisu ruže ili jagode? Čovek uživa dok sluša muziku, uživa u slikama, pejsažima, zalascima sunca, iako to neće da nas osposobi da budemo najjači u borbi za opstanak. Zašto se čovek bavi umetnošću? Zašto se čovek bavi stvaranjem lepog? Ko nam je usadio smisao za lepotu i potrebu da uživamo u njoj? Da li shvatate kakav karakter ima Bog koji nam je stvorio estetske potrebe, koji je stvorio toliko lepih prizora u prirodi? Naša potreba za lepim je dokaz o lepoti Božjeg karaktera. U lepoti se vide otisci Božji prstiju.
Sami dokazi iz prirode dovoljni su da svakog ateistu ubede da Bog postoji. Zato Bog ne čini čuda, jer i pored svih čuda u prirodi koje je Bog ostavio, ljudi i dalje ne veruju.
Teistička evolucija {audio}/download/Audio/Predavanja/2 Teisticka evolucija i Bozji karakter.mp3{/audio}Pogledaj video na ovu temu
Reč "Teos" znači "Bog", a reč "evolucija" odnosi se na razvoj kosmosa i živog sveta na planeti Zemlji. Teistički evolucionisti veruju da Bog jeste stvorio kosmos, da je On dao početne impulse po kojima se kosmos razvija, da je (po nekima) udahnuo život u neke primitivne oblike, a onda je pustio da se sve samo razvija. Ako je negde nešto kočilo, On je pripomagao. Dva ključna verovanja teističkih evolucionista su: 1) evolucija kao mehanizam kojim nastaju nove vrste je tačna, i 2) biblijski izveštaj šestodneva nije doslovan.
Vreme pojave i razlog
Teistička evolucija se pojavila tek kad se pojavila klasična, naučna, neteistička evolucija. Pre pojave teorije evolucije nikome nije ni padalo na pamet da veruje u teističku evoluciju, a da u isto vreme veruje da Bog postoji. Sve crkve su do pojave teističke evolucije smatrale da su dani stvaranja doslovni. Međutim, mnogi naučnici su poverovali u Darvinove ideje da je celokupni živi svet sa svim svojim vrstama, nastao evolucionim procesom, pa su odbacili ono što piše u Bibliji da je Bog stvorio svet za doslovnih 6 dana.
I sada su neki vernici bili u dilemi: ili će prihvatiti ono što naizgled tvrdi nauka, ili će prihvatiti ono što tvrdi Biblija. Situaciju je pogoršalo to što teolozi u vreme pojave evolucije nisu imali nikakve naučne argumente kojima bi se oduprli napadima evolucionista, nego su imali samo teološke argumente koji za naučnike nisu bili validni. Tako je teorija evolucije naizgled pobedila. Mnogi ljudi ne veruju u Bibliju baš zato što su poverovali u ono što se tvrdi u teoriji evolucije. Postoje ljudi koji kažu: "Kako da verujem u Boga posle svega toga što smo učili na fakultetu".
Zato se pojavila teistička evolucija koja je pokušala da napravi kompromis između biblijskog stvaranja i onoga što uči evolucionistička teorija. Da se nije pojavila teorija evolucije, ne bi se pojavila ni teistička evolucija, ne bi se pojavili ni teolozi koji bi je prihvatili kao metodu kojom je Bog stvarao.
Međutim, naše znanje o Bogu moglo bi da zavisi od ljudskih naučnih tvrđenja jedino ako Bog ne postoji, jedino ako su ljudi izmislili religiju. Ako Bog postoji, onda je Bog objavio šta je istina, i nikakva "naučna" saznanja ne mogu da opovrgnu istinu koju je objavio Onaj koji sve zna.
Teističku evoluciju prihvataju neki neo-ortodoksni hrišćani i neki moderni teolozi akademskog ranga. Po njima Biblija služi samo da nam otkrije da je Bog Stvoritelj, a kojim je metodom On stvarao, to će da nam saopšti nauka. Oni tvrde da je Bog ipak u početku stvarao u onom pravom smislu ex Deo, i da je dao početne impulse a da je kasnije razvoj bio spontan. U prvom izdanju "Porekla vrsta" to je usvojio i Darvin, ali je kasnije odbacio to verovanje.
Kompromis
Iz želje da se napravi veštački sklad između Biblije i evolucionističke nauke, nastalo je konkordističko tumačenje šestodneva (reč "konkordističko" znači "slaganje"). Da li je dobro po svaku cenu harmonizovati biblijski izveštaj sa onim što tvrdi moderna nauka i evolucija? Evoluciona teorija sve više pokazuje da je puna načelnih grešaka. Onog trenutka kad evoluciona teorija bude odbačena kao neadekvatna da objasni poreklo života, poreklo čoveka i istoriju sveta, pašće i sve teorije koje silom usklađuju Bibliju i evoluciju. Pogrešno je zadobijati nove vernike tako što ćemo napraviti kompromis između ljudskog mišljenja i istine koju je Bog objavio.
Jedan od zagovornika ove ideje kaže: "Izgleda kao da postoji nesklad između Svetog Pisma i nauke u pogledu trajanja stvaranja. Mojsije govori o danima, dok nauka svaki dan ili period stvaranja računa na stotine, hiljade ili čak i nekoliko miliona godina. No i taj nesklad je samo prividan , jer ako imamo na umu reči Psalma 90,4 kao i reči svetog apostola Petra, da je "jedan dan pred Gospodom kao hiljadu godina, a hiljadu godina kao jedan dan" (2.Petrova 3,8), i da naša crkva nije nikad smatrala jedan dan iz opisa stvaranja vidljivog sveta kod Mojsija kao vreme od 24 sata, onda će onome koji veruje biti jasno i shvatljivo."
Teistički evolucionisti tvrde da se dani stvaranja odlično slažu sa geološkim periodama. Viktor Pirs tvrdi da se evoluciona antropologija savršeno slaže sa izveštajem u 1.Mojsijevoj, ali ne treba shvatiti da je bukvalno postojao neki pravi Adam. Termin "Adam" treba shvatiti metaforično, i on ustvari reprezentuje ljudske populacije koje su živele u novom kamenom dobu. Neki autori kažu: "Biblija zaista jeste nadahnuta. Kako je Mojsije mogao znati činjenice koje će paleontologija i geologija otkriti tek 35 vekova kasnije, a da se tako fino uklapa, da dani stvaranja nisu bukvalni, doslovni dani od 24 sata, nego su to dugi vremenski periodi, kao geološke periode."
Međutim, Adam je stvoren od doslovnog praha zemaljskog, i doslovno se vraća u prah zemaljski prilikom smrti. Adam je imao doslovnu decu čija su imena zapisana u rodoslovu. Rodoslov Isusa Hrista ide unazad i dolazi do Adama. Nijedan mit ne bi dao rodoslov izmišljene ličnosti. Logika zahteva da kada brojimo svoje pretke unazad, moramo doći do doslovnog prvog para ljudi. Adam je doslovno zgrešio i posledica je doslovna smrt. Isus je govorio o doslovnom braku Adama i Eve koje je Bog sjedinio i zato ne dozvoljava razvod. I apostol Pavle je rekao da je Adam doslovni začetnik ljudskog roda (1. Korinćanima 15.42) Život mitoloških likova ne obavezuje ljude, a ako su Adam i Eva doslovni, to nas obavezuje na određeni način života.
Biblija jeste stvarno ispirisana, ali jedan ovako naštimovani dokaz njene inspirisanosti od strane teističkih evolucionista nije dobar. Po ovoj teoriji, Bog je usavršio Adamovo telo, kroz evolucioni proces, a onda je po nekima, u tako usavršeno telo utisnuo dušu. Dakle, evolucionim procesom je pripremljeno telo, a onda je Bog natprirodnim procesom u takvo telo utisnuo dušu.
Problemi teističke evolicije (teološke kontradikcije)
Biblija funkcioniše kao celina. Njene doktrine funkcionišu po principu "sve ili ništa". Ili je Biblija cela ispravna ili nije uopšte ispravna. Ako ona na nezadovoljavajući način odgovara na pitanje postanka, ko nas može uveriti da ona na odgovarajući način rešava problem naše egzistencije i problem našeg spasenja? Ko onda može da nas uveri da je Isus pravi Mesija, ako nije tačno ono što piše u 1.Mojsijevoj? Ko nas može uveriti da može biti tačno ono što Biblija govori o završnim događajima?
Ideja da Bog stvara trenutno a ne milionima godina uopšte nije nelogična. Vidimo da Bog u Novom Zavetu takođe stvara trenutno : trenutno je pretvorio vodu u vino, trenutno je stvorio hleb i ribu za mnoštvo naroda, trenutno je dao oči slepom od rođenja, itd. Bogu uopšte nije potrebno vreme da bi stvarao. Dakle,moramo da uzmemo u obzir celokupni biblijski koncept, a ne samo neke tekstove.
Kontradikcije teističke evolucije u odnosu na šest dana stvaranja
                     (TEISTIČKA) EVOLUCIJA                                                   STVARANJE OPISANO U BIBLIJI
materija je večna                                                                              materija je stvorena, samo je Bog večan
prvo je nastalo kopno pa okeani                                                         prvo su nastali okeani pa kopno                         

prvo su nastao morski život,pa kopneni                                              prvo kopneni (3. dan) pa morski (5. dan)
prvo se pojavljuju ribe pa drveće                                                        prvo drveće (3. dan) pa ribe (5. dan)
prvo se pojavljuju insekti pa ptice                                                      prvo ptice (5. dan) pa insekti (6. dan)
prvo se pojavljuju gmizavci pa ptice                                                  prvo ptice (5. dan) pa gmizavci (6. dan)
prvo se pojavljuju žena pa čovek, ili cela  populacija ljudi                   prvo čovek pa žena 1.Mojsijeva 2.18,22;
                                                                                                            1.Kor. 11.8,9; pojedinac a ne populacija
prvo se pojavljuju kiša pa čovek                                                       prvo čovek pa onda kiša, mnogo kasnije prilikom Potopa.                                

prvo je nastalo Sunce, pa Zemlja                                                     prvo Zemlja (1.dan) pa Sunce (4.dan)
borba i smrt su neophodni da bi nastao čovek                                   čovek je odvajanjem od Boga doveo do pojave borbe i smrti
Izgleda kao da je Bog stvarao baš tako zato što je znao da će se jednoga dana pojaviti teistička evolucija sa svojim tvrđenjima, pa je stvarao sve suprotno od ideja koje će biti izmišljene.
U 1.Mojsijevoj 1, u šestodnevu stvaranja, sedam puta se pojavljuje fraza "po svojim vrstama". Bog je stvorio biljke "po svojim vrstama" (3. dana); živi svet u vodi i ptice nebeske "po svojim vrstama" (5. dana), stvorio je životinje na zemlji "po svojim vrstama" (6. dana)... Dakle, 7 puta se upotrebljava termin "po svojim vrstama". Bog je stvarao životinje direktno po svojim vrstama, što znači da nije izvodio vrste jedne iz drugih . I Isus je rekao da biljke rađaju samo plodove koje rađa vrsta kojoj pripadaju, da nije moguće da rode nešto što bi bilo druga, nova vrsta. Matej 7.16-18
Po Bibliji, Bog je stvorio ženu od Adamovog rebra. Od muškarca mogu da nastanu oba pola (i muški i ženski), pošto ima XY polni hromozom. Žena ima XX polni hromozom, pa od ženinog rebra Bog ne bi mogao da stvori muškarca, nego samo ženu. Ovako se ne izmišlja bajka. Bog je nadahnuo pisce Biblije tako da se informacije iz Svetog Pisma slažu sa savremenom genetikom. Bog je Adamu uzeo rebro i stvorio ženu, pa je Adam imao jedno rebro manje, ali danas ljudima ne fali ni jedno rebro jer se stečene osobine ne nasleđuju.
Božji karakter i teistička evolucija
Teistička evolucija je suprotna samom pojmu biblijskog Boga. Bog je savršeno biće. Po Bibliji Bog je ljubav , a po jednoj ovakvoj teoriji mi ne možemo da izvučemo zaključak da je takav Bog ljubav. Ako Bog koristi nasumičan proces koji podrazumeva mnoge smrti, patnje, propadanja, katastrofe, da bi kroz evolucioni proces doveo životinjsko telo u takvo stanje da mu može useliti dušu, to sigurno nije Bog ljubavi. Onaj "bog" koji bi koristio nasumičan proces, koji podrazumeva da slabi izumiru, da preživljavaju samo oni koji su najbolje adaptirani, a mnogi ginu, propadaju, muče se i bivaju istrebljeni, sigurno nije Bog koji voli stvorenja koja je stvorio. Bogu koji je za svoje neprijatelje dao da umesto njih umre njegov Sin, sigurno ne bi ostavio svet da se mukotrpno razvija kroz zlo i smrt.
Bog je sveznajuć, to znači da Bog pravi nepogrešive planove. Međutim, teistička evolucija podrazumeva loše planiranje, i to užasno loše planiranje, mnogo lutanja i grešaka. Biblijski koncept neposrednog stvaranja podrazumeva savršeno planiranje i Božju moć da On to može odmah i da uradi.
Bog je svemoguć. Zašto Bog koji je svemoćan ne bi mogao da stvori svet za 6 dana? Šta je Bogu teško? Zašto bi svemogući Bog koristio jedan tako neefikasan metod kao što je evolucija, da bi stvorio čoveka? Izgleda kao da je prvobitna ćelija moćnija od Boga jer stvara nove vrste koje navodno Bog nije stvorio direktno. Biblijski Bog je svemogući Bog, On može da stvara neposredno, rečju. "On reče i postade, On zapovedi i pokaza se." Psalam 33.9 Nigde ni govora o dugom stvaranju. Samo reč iz Božjih usta, i svet nastaje. Nije saglasno tvrditi da je Bog stvarao evolucijom, a verovati da je On svemoguć.
Bog sve radi svrhovito, ima određeni cilj, svrhu. Kad bi Bog tako radio, u Njegovoj "radionici" nastajali bi otpaci i promašaji koji treba da budu osuđeni da izumru i propadnu. Nasuprot tome, mi vidimo da kad je Bog stvorio svet "sve beše dobro veoma". 1.Mojsijeva 1.31
Nova teškoća je sukob sa činjenicom smrti. Životinje su navodno umirale milionima godina pre nego što se pojavio čovek. Zašto bi postojala smrt ako nema greha? Teistička evolucija podrazumeva mnogo smrti. Ako nema nikakvog prestupa, greha, zašto bi Bog koristio propadanje i smrt za razvoj života? To nikako ne može da se usaglasi sa biblijskim konceptom. Pre pada u greh nije bilo smrti, a po ovoj teoriji bilo je mnogo, mnogo smrti pre nego što se pojavio čovek. Tek onda bi čovek mogao da padne u greh, jer onaj ko se nije pojavio nije mogao ni da padne u greh.
Koncept teističke evolucije sukobi se sa shvatanjem biblijskog Boga. Teistički evolucionisti optužuju i omalovažavaju Boga, jer izopačeno prikazuju Njegov karakter..
Dani = dugi vremenski periodi?
Po teističkim evolucionistima dani stvaranja nisu doslovni, bukvalni, solarni dani od 24 sata, nego su to dugi geološki periodi.
Apostol Petar je ovako napisao: "Ali ovo jedno da vam ne bude nepoznato, ljubazni, da je jedan dan pred Gospodom kao hiljada godina, i hiljada godina kao jedan dan". 2.Petrova 3,8 Ako jedan dan može biti hiljadu godina, teistički evolucionisti kažu do onda može biti i milione i milijarde godina. Međutim, ovakvo tumačenje gde je 1 dan = 1000 godina bilo bi samo ako bi ovaj tekst bio proročanstvo. Izveštaj o stvaranju je opis nastanka naše planete i života na njoj, a ne proročanstvo. Jezik kojim je stvaranje opisano je doslovan jezik, a ne proročke metafore.
Međutim, apostol Petar ovde govori o pojavi uniformista. To su evolucionisti  koji veruju da postoji jednoobraznost u prirodi, tako da sadašnje događaje koriste kao ključ za razumevanje prošlosti i da se sve oduvek dešavalo onako kao što se dešava i danas. Najbolje se to vidi u stihu 3.4: "Jer otkako su oci pomrli sve stoji tako od postanja stvorenja". Dakle, uniformizam, sve je isto. U tom kontekstu treba razumeti Petrove reči. Dakle, kad ljudi posmatraju svet, čini im se da on zahteva hiljade godina, a Petar kaže "to se može pojaviti za jedan dan".
Sličan  tekst je Psalam 90.4: "Jer je hiljadu godina pred očima tvojim (Božjim) kao dan jučerašnji kad mine i kao straža noćna." Tema ovog psalma jeste da je Bog večan: "Pre nego se gore rodiše i sazda se Zemlja i vasiljena, i od veka i do veka Ti si Bog." Ps. 90.2 Nasuprot toga je čovekova prolaznost i smrt (Ps. 90.5-10), sa naglaskom da je prosečan čovečiji život oko 70 godina, nasuprot večnom Bogu za koga je hiljadu godina ništa. Dakle, tema ovog psalma nije stvaranje, niti dužina dana prilikom stvaranja, nego je naglašeno da je Bog večan .
U Bibliji, u 1.Mojsijevoj upotrebljava se za dan jevrejska reč "jom". Reč "jom" znači "dan", ali i "vreme" ili duži vremenski period. Bog je sam definisao šta znači reč "jom" u danima stvaranja u 1.Mojsijevoj 1.5: "I svetlost nazva Bog dan, a tamu nazva noć". Očigledno je, dakle, da svetlost Bog naziva dan, a tamu naziva noć. Biblija kaže: "i bi veče i bi jutro, dan prvi". Svakog dana stvaranja Bog naglašava da je palo veče i osvanulo jutro, da bi smo bili sigurni da su to doslovni dani, a ne milenijumi .
Kad god se reč "jom" upotrebljava sa rednim brojem: prvi, drugi, treći, četvrti, peti,... , uvek se misli na doslovan dan. Recimo, "Jevreji su 17-og dana meseca aviva činili to i to". To apsolutno znači da se radi o doslovnom, solarnom danu koji traje 24 časa. To znači da izraz "i bi veče i bi jutro, dan prvi ", govori o tome da se radi o doslovnim danima u izveštaju.
Međutim, teistički evolucionisti kažu da je Bog tek četvrtog dana stvorio nebeska tela (sunce, mesec, zvezde), koji ustvari omogućavaju da rotacija Zemlje dovodi do smene svetle i tamne faze dana. Prema tome, oni kažu da barem prva 3 dana nisu bukvalni, doslovni dani. Ono što je sigurno, jeste da su barem poslednja 3 dana doslovni i bukvalni dani, jer postoji sunce koje ih definiše.
Međutim, ako su dani stvaranja bili dugi vremenski periodi, kako su opstajale biljke koje su stvorene u trećem danu, i odmah počele da rastu, ako se sunce pojavilo tek posle hiljadu godina, u četvrtom danu ? Kada bi dani stvaranja bili veliki periodi, onda bi biljke koje su stvorene 3. dana uginule, je je sunce stvoreno tek četvrtog "velikog vremenskog perioda". Biljke bi uginule bez sunca, a bez biljaka ni životinje, ni ljudi ne bi imali hranu, pa ne bi bilo života na Zemlji. Zato je Bog naglasio da su biljke i drveće odmah posle stvaranja počele da rastu , nisu ostale hibernirane u stanju semena: "Opet reče Bog: - Neka pusti zemlja iz sebe travu, bilje , što nosi seme, i drvo rodno, koje rađa rod po svojim vrstama, u kojem će biti seme njegovo na zemlji. I bi tako. I pusti zemlja iz sebe travu, bilje , što nosi seme po vrstama svojim, i drvo, koje rađa rod, u kojem je seme njegovo po njegovim vrstama. I vide Bog da je dobro. " 1. Mojsijeva 1.11-12 Dakle, biljni svet je opstao zato što je već posle 24 h zasijalo sunce . Osim toga, opstanak mnogih biljaka, stvorenih trećeg dana, nezamisliv je bez oprašivanja od strane životinja koje su stvorene već šestog dana. Da je između stvaranja biljaka i insekata prošlo 2000 godina, mnoge biljke čiji život zavisi od oprašivanja preko insekata bi izumrle, a mi vidimo da one danas postoje.
Da li su prva 3 dana zaista doslovni dani od 24 h ? Bog ne zavisi ni od kakvih nebeskih tela da bi merio vreme . To je svakome jasno. Dakle, da bi izmerio jedan period vremena, Bog ne zavisi od toga da li će se Zemlja obrnuti oko Sunca. Sam izraz "i bi veče i bi jutro" govori da je Zemlja sigurno rotirala u odnosu na neki izvor svetlosti. Koji je to izvor svetlosti? Bog je mogao da koristi poseban izvor svetlosti, to je jasno. A da li jeste, to stvarno ne znamo. Međutim, u Jovan 1.5,9 kaže da je sam Bog svetlost. Ako je Bog svetlost, jasno je da Njegov boravak oko planete Zemlje prilikom stvaranja može da definiše svetli deo dana. Izlazak Boga iz tog dela kosmosa stvarao bi noć, tamni deo dana.
Bog stvara ono što nikako ne može da nastane spontano . Međutim, ono što Bog stvori, to može nezavisno da postoji, ali ne potpuno nezavisno. To je najočiglednije po pitanju života. Bog je stvorio život. Život nikako ne može da nastane spontano, ali može spontano da se prenosi. Čovek može samo da prenosi život, on ne može da stvara život. Dakle, Bog stvara nešto što ne može spontano, samo od sebe da nastane, ali može da funkcioniše po nekim svojim autonomnim zakonima, koje je opet Bog u njih usadio. Tako je Bog definisao dužinu dana i dužinu prva 3 dana svojim pojavljivanjem oko Zemlje. Posle četvrtog dana kada je stvorio Sunce, ono je automatski preuzelo te funkcije.
Četvrta Božja zapovest o danu odmora je još jedan dokaz da su dani stvaranja doslovni. Razlog da se 6 dana radi, a da se sedmog dana odmara jeste to što je Bog za 6 dana stvorio nebo i Zemlju, i da je sedmog dana počinuo. Božji zakon predstavlja doslovne zapovesti, a ne alegorijski, metaforički ili simbolički način izražavanja. Ako je četvrta zapovest alegorijska, onda nas ništa ne sprečava da mislimo da su i ostale zapovesti alegorije, i onda bi umesto po Božjem zakonu živeli kao bezakonici.
Zašto neki moderni teolozi prihvataju teističku evoluciju? Evo šta kaže jedan od njih: "Neki hrišćani se ni najmanje ne osvrću na rezultate savremene antropologije i paleontologije. Ta nauka, iako ne zna tačno koliko je vremena prošlo od pojave prvog čoveka na Zemlji, ipak nije ni malo sklona da primi njihovu tezu da je Adam živeo 930 godina, kao što doslovno piše u Bibliji. Antlopolozi na osnovu iskopina procenjuju starost ljudskog roda na mnogo stotina hiljada godina, čak i na milione godina. Neki idu i dalje. Ako je to tačno, ko može izneti ikakve dokaze koji su sedmični dan ti ljudi praznovali ".
Zašto je ova teorija omiljena kod modernih akademskih teologa? Ako je teistička evolucija istinita, ko može da dokaže koji su sedmični dan ljudi praznovali? Ako je tačna teorija evolucije, onda sedmi dan nema rajsko poreklo, nego su ga Jevreji izmislili. Teistička evolucija je napad na četvrtu Božju zapovest, a samim tim i na ceo Božji zakon.
Celokupna kritika koja pada na evoluciju pada i na teističku evoluciju. Umesto da se razvija u sve složenije i bolje oblike, cela priroda uključujuću i čoveka, očigledno degradira. Ljudi koji veruju u teističku evoluciju više veruju u ono što kaže nauka, to jest smrtni čovek koji stalno menja svoje naučne iskaze, nego u ono što kaže sveznajući, nepogrešivi Bog. Biblija funkcioniše kao celina. Ako ne razumemo ispravno početak, stvaranje i pad u greh, sve ostalo ćemo razumeti pogrešno.
IZABERIAteistička tvrđenja o nastanku sveta, života i čoveka su apsurdnija nego što su tvrđenja o Bogu misteriozna.
Mnogi kažu: "Verujem samo ono što vidim", ali je istina da oni vide samo ono što veruju, a ono što ne veruju ne žele da vide. Ljudima je poverenje potrebno i kad uđu u autobus (poverenje u vozača). Ljudi kažu da ne mogu da veruju da je Bog stvorio svet jer nisu videli Boga i niko nije video da je Bog stvorio svet. Međutim, niko nije video ni da se ameba "porodila", da je život igde ikada nastao slučajno, pa ljudi to ipak rado veruju.
Ako bi se oslonili na svoje utiske, doneli bi mnoge pogrešne zaključke. Mi imamo utisak da planeta Zemlja stoji u mestu i da je ravna, a Zemlja se kreće brzinom od 1670 km/h na ekvatoru, i brzinom 1800 km/min oko svoje ose, i okrugla je! Zato ne možemo da se oslonimo na svoje utiske. Neke stvari samo izgledaju tako, a potpuno su drugačije.
Ateisti i lažni vernici još uvek pokušavaju da razapnu Boga. Ljudi misle da mogu da postave Bogu teža i značajnija pitanja od odgovora koji Bog može da nam da. Međutim Bog ima i odgovor i rešenje na životno važna pitanja koja ni moderna nauka ne može da reši.
Čovek koji odluči da ode od Boga takođe je pred nerešivom dilemom: on mora da se suoči sa materijom, mrtvom ili živom, koja mu kaže: ja sam te stvorila, ja posedujem okultne i magične moći, ja imam božje atribute, ja sam tvoj bog. Odabrati ateizam znači izabrati metafiziku.
Ako je čovek nastao od majmuna, on neminovno upada u krizu identiteta. Ako sam ja samo razvijena životinja, šta će mi onda pravda, istina i ljubav, život postaje besmislen. Ako se sve što radim završava smrću, onda moj život ne vredi puno.
Hristos je na zemlji upravljao prirodom. Bog nije priroda, ni energija. Bog energijom stvara prirodu. "Reče bezumnik u srcu svojem: nema Boga." (Psalam 14:1). Ako je čovek slučajno nastao, odakle mu ideja o večnosti i apsolutnoj pravdi, ako nikad nije živeo u večnosti, niti je sreo večno biće koje je apsolutno pravedno? Bog je stvorio savršenog čoveka, večnog i pravednog, sa slobodom izbora. Tada su Adam i Eva izabrali život bez Boga, bez pravde i večnosti.
Danas mi imamo izbor: drvo života koje nudi Stvoritelj ili drvo smrti Sotonine filozofije. To je pitanje života i smrti. Trećeg izbora nema. Čovek je neizlečivo religiozan. Čovek ima glad za Bogom, jer u našim srcima postoji jedna tačka koju samo može Bog da ispuni. Izaberi: ili evolucija - vera bez nade u životu i večna smrt, ili poverenje u Stvoritelja, smisao u životu i nada u večni život kada Isus ponovo dođe da uništi greh i spase ljude koji veruju. "Verom spoznajemo da je svet rečju Božjom svršen, da je sve što vidimo iz ništa postalo." Jevrejima 11,3